Kada je u Peking sleteo avion sa ruskom delegacijom za samit ŠOS-a, pažnja javnosti nije bila usmerena samo na Vladimira Putina i susret sa Si Đinpingom.
Odmah se povela živa rasprava- zašto je u delegaciji Oleg Deripaska, a ne Roman Abramovič? Imena prisutnih bila su pažljivo birana – Igor Sečin iz Rosnjefta, Aleksej Miler iz Gasproma, Leonid Mihelson iz Novateka, Sergej Čemezov iz Rosteha, Dmitrij Bakanov iz Roskosmosa i naravno, Deripaska.
Jedan detalj je mnoge iznenadio – biznismen koji je prošle godine javno govorio o „ludilu“ na frontu sada je među ključnim figurama.
U Japanu je 2024. izjavio da je „potrebno što pre zaustaviti vatru“ i da je zemlja već prošla „tačku bez povratka“. Mediji su tada preneli da mu je savetovano da ne kritikuje previše javno.
Ipak, danas sedi za stolom pored predsednika- paradoks ili možda objašnjenje leži u aluminijumu, strateškom resursu bez kojeg modernoj industriji nema napretka.
Analitičar Andrej Pinčuk podseća, da Rusija upravo preko Deripaske vodi ključne razgovore sa Kinom o aluminijumu i o eventualnom ulasku kineskog kapitala u Rusal. U igri su kontrolni paketi i integracija kapaciteta – ozbiljne teme koje ne može da otvara niko drugi.
Pinčuk ističe da je delegacija skrojena po jasnom obrascu. Miler i Sečin su tu zbog energetike, tačnije projekta „Snaga Sibira 2“.
Gasovod je već godinama predmet pregovora, ali su razgovori zapeli – Peking želi ruski gas po domaćim cenama i ne želi da finansira trasu. Ruta kroz Mongoliju i Kazahstan dodatno komplikuje stvar.
Zato su morali da se uključe ljudi sa najvišeg nivoa. Prisustvo Čemezova, šefa Rosteha, otvara drugi sloj – vojna tehnologija. Od dronova do preciznih komponenti, sve je to prostor gde je kineski faktor presudan, a gde se politička i industrijska pitanja ne mogu odvajati.
Deripaskina figura, međutim, nosi i drugu vrstu simbolike. Njegova prošlost je puna kontroverzi – od anegdote u Pikaljovu 2009. kada mu je Putin pred kamerama tražio da vrati olovku, do prošlogodišnjih reči na forumu APEK u Japanu o „miru koji je hitno potreban“.
Uz to, Rusal se našao pod pritiskom zapadnih sankcija, a u njegovim strukturama sedeli su i stranci, među njima bivši oficir CIA Kristofer Bernam, što je stvaralo dodatnu senku sumnje. Ipak, u ovoj igri resursa i tehnologija, njegova uloga se pokazuje nezamenljivom.
Zato se i postavlja pitanje- gde je Abramovič? Pinčuk daje objašnjenje – Abramovičeva misija pregovarača na početku sukoba odavno je iscrpljena, njegova figura je jednostavno izbačena iz igre.
Danas je fokus na energetici, tehnologiji i metalu od kojeg zavise fabrike i transport širom sveta. Gas, dronovi, aluminijum – sve to se rešava u Pekingu i sve zahteva lično prisustvo ključnih ljudi.
U svemu ovome ostaje utisak da izbor delegacije nije odraz političkih simpatija, već pragmatičnih kalkulacija. Interesi, resursi i pregovori koji više ne trpe odlaganje – to je suština.
Kako će se karte dalje podeliti, ostaje da se vidi, ali jedno je jasno- u ovoj partiji, prošlost ima manju težinu od onoga šta igrač može da ponudi danas, i upravo tu, u toj neizvesnoj ravnoteži, leži nastavak priče.
Webtribune.rs
