Hajde da se ne zamajavamo pričama kako su odnosi između SAD-a i Rusije na ivici bilo kakvog resetovanja. Da, bilo je osmehivanja kada se državni sekretar Majk Pompeo susreo sa svojim ruskim kolegom Sergejem Lavrovim, a zatim i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u de fakto južnoj ruskoj prestonici Sočiju.
Bilo je uobičajenog pozivanja na ponovno uspostavljanje normalnih odnosa komunikacije i zahteva za poboljšanjem američko-ruskih odnosa. Ali sastanak u Sočiju doneo je onoliko suštinskog napretka koliko i prvi samit Ronalda Regana i Mihaila Gorbačova 1985. godine; odnosno, nimalo. Sada je, kao i onda, jedini rezultat bilo obećanje o nastavku razgovora.
[adsenseyu1]
Naravno, kako je Vinston Čerčil jednom duhovito primetio, bolje je pričati prazne priče nego voditi rat. Međutim, to samo pokazuje koliko su se odnosi između zemalja srozali da se i obično pristajanje na razgovor smatra napretkom.
Način na koji je ruska strana pripremila sastanak takođe govori mnogo toga. Pompeo je morao da stane u red. Lavrov je prošle nedelje u Moskvi primio iranskog ministra spoljnih poslova Džavada Zarifa, i tom prilikom je, govoreći o američkoj politici, izjavio: „Opredeljivanje za jednostrani pristup nametanja pozicije jedne strane za sve i za svakoga je kontraproduktivno“.
Putin je odlučio da u Sočiju uoči Pompeove posete primi kineskog ministra spoljnih poslova Vanga Jia – želeći time da pokaže simboličku jednakost u posetama kineskog i američkog šefa diplomatije.
Zatim je Putin odlučio da, u pratnji odreda ruskih borbenih aviona, ode do Državnog centra za probne letove „Čkalov“ blizu Astrahana kako bi pregledao nove sisteme naoružanja pre nego što se, po rasporedu, vrati na sastanak sa Pompeom.
Poruka je jasna: Rusija nije zapanjena niti zastrašena američkim pretnjama, a nakon uočavanja sve veće razlike između reči i dela (kao i kontradikcije u izjavama visokih američkih zvaničnika koje su naknadno povučene ili ublažene od strane predsednika), Putin ne deluje zabrinuto zbog svog kontinuiranog suprotstavljanja američkim interesima u Venecueli, Ukrajini i na Bliskom istoku.
Umesto toga, pozicija Rusije ostaje usklađena sa njenim ranijim stavovima: Rusija želi da započne pogađanje. Šta je to što je najbitnije za Sjedinjene Države – ili još konkretnije za Trampovu administraciju – i šta se nalazi na stolu?
[adsenseyu4]
Utisak je da sastanak u Sočiju sugeriše da Kremlj veruje kako su se, više od dve godine nakon što je Tramp stupio na dužnost i nakon što je objavljen Malerov izveštaj, stvorili uslovi za započinjanje razgovora između „velikih sila“ u devetnaestovekovnom stilu, čijem priključivanju – od strane Sjedinjenih Država – se Rusija oduvek nadala. Da li Trampova administracija želi nagodbu oko Venecuele?
Koje su garancije da će biti uvaženi ruski interesi i politički kapital? Da li je razmena „Ukrajina za Venecuelu u domenu mogućeg, po principu „vi ostajete u svojoj hemisferi, a mi u našoj“? Može li Rusija vratiti Iran za pregovarački sto da bi se ponovo ispregovarao iranski nuklearni dogovor, kako bi Trampova administracija mogla da tvrdi da je izdejstvovala „bolji“ sporazum od Obamine?
Šta se nudi u zamenu za suspendovanje ili odlaganje američkih sankcija uvedenih Rusiji? Da li Tramp želi da vidi veću stabilnost na globalnim energetskim tržištima kao način za izbegavanje nanošenja ekonomskih šokova za američku ekonomiju koja već počinje da podrhtava zbog suočavanja sa neizvesnostima koje donosi američko-kineski trgovinski rat?
Čak i neslaganja u saopštenjima Bele kuće i Kremlja oko toga da li će se Tramp sastati sa Putinom na samitu G-20 odražavaju početak ovog pogađanja. Tramp je najavio da će se sigurno sastati sa Putinom (i Sijem Đinpingom) u ponedeljak, dok je u utorak ruska strana naznačila da čeka zvaničan zahtev od strane Sjedinjenih Država za sastanak.
Izgleda da Moskva nije voljna da Trampu pruži mogućnost da sastanak sa Putinom određuje kao ništa više od neformalnog razgovora ili susreta po hodnicima, posebno što preduslov da ukrajinski mornari (uhapšeni tokom prošlogodišnjeg incidenta u Kerčkom moreuzu) budu oslobođeni još uvek nije ispoštovan.
Sada je na testu odlučnost američke strane da zahteva formalni bilateralni sastanak na predsedničkom nivou, kao i to da li će ona prva poslati zahtev. Lavrov je naglasio da takav zahtev nije primljen, ali da će Rusija pozitivno odgovoriti na njega ako bude stigao. Ali ako takav zahtev ne bude stigao, ne verujem da će Putin poslati zahtev za formalni susret sa američkim predsednikom, pogotovo ne sada kada će njegov raspored na G-20 samitu u Japanu verovatno biti prenatrpan.
Putinov savetnik za nacionalnu bezbednost Juri Ušakov rekao je da razgovori između Pompea i Putina „nisu rezultirali nikakvim napretkom, ali da su bili održani u poslovnoj atmosferi“. Postavlja se pitanje da li će se takva atmosfera održati i hoće li uroditi plodom u vidu nekog dogovorenog posla.
Nikolas K. Gvozdev je kolumnista Nešnel interesta (The National Interest)
Preveo Radomir Jovanović
(Standard.rs)
