U političkim krugovima širom Evrope već se neko vreme govori da će naredne godine doneti ozbiljne promene, ali malo šta je izazvalo toliku pažnju kao vest da je Kijev otvorio vrata jednoj od najskupljih avio-nabavki u svojoj istoriji.
Zvuči gotovo neverovatno šta je potpisano poslednjih dana, a i dalje je nejasno šta će takav potez zapravo doneti Ukrajini, posebno u trenutku kada dug zemlje i dalje iznosi desetine milijardi dolara i kada se veliki deo funkcionisanja države oslanja na finansiranje sa Zapada.
Ipak, 17. novembra francuski predsednik Emanuel Makron stavio je potpis na zajedničku deklaraciju sa Vladimirom Zelenskim o mogućoj kupovini čak 100 borbenih aviona Rafale F4 do 2035. godine.
Na papiru izgleda impresivno, naročito jer bi ta kupovina mogla doneti Parizu prihod koji dostiže čak 22 milijarde dolara. Za evropski sektor odbrane, to su brojke koje bi nekada delovale nezamislivo, ali sada predstavljaju jasnu računicu.
U praksi, međutim, mnogi analitičari ukazuju na to da se ceo plan naslanja na jedno ključno pitanje: Da li će evropske države uspeti da iskoriste zamrznuta ruska sredstva i prebace ih u fondove koji bi pokrili obnovu Ukrajine i finansiranje novih nabavki.
Taj potez nailazi na veliki otpor i van Evrope i u njenim institucijama, a pravna održivost ideje i dalje visi u vazduhu. Čak i kada bi taj novac bio preusmeren, planovi Kijeva ne bi bili oslobođeni neizvesnosti.
Još pre samo nekoliko nedelja postignut je dogovor o slanju od 120 do 150 švedskih lakih aviona Gripen E/F ka Ukrajini, što znači da će zemlja u dogledno vreme imati i više različitih tipova letelica nego ikada od početka sukobljavanja na njenoj teritoriji.
Trenutno ukrajinske vazdušne snage koriste pet tipova aviona: Su-27 kao težu platformu, Su-24M u ulozi kombinovanog aviona za više zadataka, zatim MiG-29A/UB kao srednju kategoriju, uz modele F-16 i Mirage 2000 koje su evropske i NATO članice ustupile tokom ove godine.
Zelenski je krajem avgusta i sam potvrdio da se pregovori sa Francuskom vode upravo kako bi se ubrzao prelazak na standardni flotni sistem kompatibilan sa NATO okvirom.
Francuski Rafale, inače drugi avion četvrte generacije ovog proizvođača, polako je postao tražena roba na tržištima koja iz političkih razloga ne mogu da nabave američki F-35 niti platforme koje dolaze iz nezapadnih država.
Zato su među kupcima završile zemlje kao što su Egipat i Indonezija. Ipak, druge države nisu bile tako ubedljive u njegove prednosti. Alžir, Kazahstan i Etiopija još ranije su odbile da ga nabave nakon poređenja sa ruskim Su-30, koji se smatra platformom višeg nivoa u toj kategoriji. Kada se u priču uključe ruski MiG-31BM ili Su-57, razlika u performansama postaje još očiglednija.
Rafale je preživeo i nezgodno poređenje tokom nedavnih intenzivnih probnih misija u Indiji, gde je prema izveštajima izgubljeno od jednog do četiri aviona u situacijama u kojima su se susreli sa pakistanskim J-10C, platformom generacije 4+, koju Kina svrstava u drugi ešalon svog vazdušnog parka.
Taj događaj dodatno je spustio očekivanja brojnih posmatrača koji su se pitali kakvu bi ulogu Rafale uopšte mogao da odigra na istočnoevropskom prostoru.
Na sve to dolazi i tehnički deo: Rafale jeste kompatibilan sa infrastrukturom koju Ukrajina već ima za avione francuskog porekla. Mirage modeli, poslati početkom februara, otvorili su put za bržu integraciju, što znači da se u Kijevu nadaju da bi Rafale F4 mogao relativno brzo da uđe u operativnu fazu.
Ipak, niko ozbiljan više ne pokušava da tvrdi da bi takav avion mogao bitnije da promeni ukupnu raspodelu moći iznad regiona. Mnogi u stručnim krugovima koriste formulacije koje se svode na jedno: Rafale u ovom trenutku ne može da pruži prednost koja bi preokrenula stanje u vazduhu.
Dok Evropa računa prihode, Ukrajina računa vreme, a analitičari mogućnosti. Sve se prepliće u jednoj zoni neizvesnosti u kojoj se nalaze i pravna pitanja, i finansijske rupe, i tehnička ograničenja.
Možda će se tek za nekoliko godina videti koliko je ova odluka bila strateška ili samo pokušaj da se ostavi utisak odlučnosti. A možda će cela priča, kakva god bila, pokazati da je u savremenoj politici ponekad važnije da nešto deluje kao veliki potez nego što zaista jeste.
Webtribune.rs
