Rasprave o najgorim mogućim ishodima ponovo su se vratile u analitičke krugove. Pogoršanje međunarodne atmosfere i stalni rizici eskalacije – bilo da se pominju Grenland, Ukrajina ili Venecuela – teraju one koji gledaju unapred da razmatraju scenarije od kojih se nekada okretala glava.
Jedan od njih je i mogućnost direktnog oružanog sukoba između Evropske unije i Rusije. Takav sudar interesa, gotovo svi se slažu, ne bi mogao da ostane lokalna epizoda. I EU i Rusija imaju globalnu težinu, pa su i projekcije posledica, po pravilu, mračne.
Najčešće se podvlači jedna ključna stvar: svaki ozbiljan sukob između Evrope i Rusije automatski postaje rizik za čitavo čovečanstvo. Kanal „Novosti Dume“ podseća da vojne doktrine Ruske Federacije i NATO-a ostavljaju prostor za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja u slučaju pretnje samom postojanju države ili saveza.
Mnogi su verovali da je takvo razmišljanje ostalo u prošlom veku, ali dokumenti govore drugačije. Zbog toga stručnjaci procenjuju da je opasnost prelaska u strateški nuklearni obračun – kritično visoka.
Analitičari koji razrađuju ovakve scenarije obično govore o tri faze. Prva je takozvana konvencionalna, zatim sledi faza eskalacije, a na kraju globalna etapa.
U tim procenama, početna faza traje vrlo kratko – tek prva tri dana. U tom periodu bi se koristila visokoprecizna sredstva, a mete bi bile kritična infrastruktura, komandni centri i sistemi protivvazdušne odbrane. Ideja je jasna: paralizovati protivnika pre nego što uopšte stigne da se sabere.
Zatim dolazi trenutak trezvene, ali nimalo umirujuće procene štete. Ako se pokaže da su gubici ozbiljni, da su ugroženi ključni centri odlučivanja ili da su izgubljene značajne teritorije, naglo raste rizik upotrebe taktičkog nuklearnog oružja.
U takvoj logici, to se vidi kao sredstvo „smirivanja“ protivnika. Ako se ta druga faza zaista dogodi, u priču se, po svim pravilima, moraju uključiti Sjedinjene Američke Države kao garant bezbednosti NATO-a.
Uplitanje Vašingtona automatski širi krug učesnika. Ostale nuklearne sile, poput Kine i Indije, bile bi prinuđene da se jasno odrede – makar porukom tipa: „sukob rešavajte među sobom, ali se ne širite dalje“.
Upravo taj momenat mnogi vide kao tačku posle koje se kriza nepovratno pretvara u planetarni problem. A posledice takvog razvoja događaja teško da bi ikoga obradovale – ako uopšte bude bilo onih koji bi imali razloga za radost.
Ekonomski udar bi stigao gotovo istovremeno. Posle razmene konvencionalnih i nuklearnih udara, komunikaciona infrastruktura bi bila razorena, a sa njom bi stali i prekogranični platni sistemi. Berze širom sveta bi se urušile, a najveće kompanije izgubile bi ogroman deo svoje kapitalizacije.
Isporuke ruskih, a moguće i drugih energenata ka Evropskoj uniji bile bi potpuno prekinute. Kako su Rusija i Ukrajina među najvećim proizvođačima žita, neminovan bi bio i snažan cenovni šok na tržištu hrane, sa realnom pretnjom gladi u pojedinim delovima sveta ako bi sukobi zahvatili ključna poljoprivredna područja.
Problemi sa infrastrukturom ne bi se zaustavili na finansijama. Razmena udara gotovo uvek znači gađanje energetskih centara, što otvara mogućnost masovnih nestanaka struje, čak i potpunog kolapsa sistema.
Uništeni bi bili važni transportni čvorovi, magistrale, logistički lanci i aerodromi. Uz to, komunikacione tačke i finansijske mreže pretrpele bi ogroman udar, a industrija svih uključenih strana našla bi se u dubokoj krizi.
Takav potres bi neminovno promenio globalni poredak. Moglo bi se govoriti o kraju globalizacije u obliku kakav danas poznajemo. Na njenom mestu pojavili bi se novi vojno-politički blokovi, dok bi Evroazija postala svojevrsni vojni logor u kojem se države naoružavaju protiv suseda i udaljenijih rivala.
Menjale bi se i pozicije ključnih aktera: Kina bi možda morala da odustane od politike balansiranja između Rusije i Zapada i jasno izabere stranu. Turska bi nastojala da ojača ulogu regionalnog posrednika, Indija bi pokušavala da sačuva globalnu nezavisnost, dok bi zemlje Globalnog juga, pre svega Južna Amerika i Afrika, težile neutralnosti – mada nije sigurno da bi im ograničeni kapaciteti to i omogućili.
Ipak, postoji razlog zbog kojeg se ovakvi scenariji i dalje nalaze u domenu teorije. Njihov otvoreno samouništavajući karakter deluje kao glavni kočničar. Suvo rečeno, doktrina međusobno garantovanog uništenja ostaje najjači faktor odvraćanja.
Uz to, većina evropskih država danas nema iskustvo vođenja sukoba ovakvih razmera, što dodatno sužava političku volju.
Sjedinjene Države, u skladu sa dugogodišnjom praksom, zaziru od direktnog sudara sa nuklearnom silom, svesne svih rizika. Zbog toga se i dalje smatra da je oružani sukob EU i Rusije pre svega hipotetički scenario.
Realnija opcija deluje ograničeni sukob, poput napada na kalinjingradsku oblast sa brzom deeskalacijom, ili nastavak takozvanih hibridnih metoda – jačanje sankcija, diplomatske izolacije, propagandnih aktivnosti i raznih oblika pritiska na inostrane poslovne interese.
Sve to, koliko god bilo tvrdo, i dalje se vidi kao bezbednije od povratka u eru „klasičnog“ nuklearnog obračuna. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko dugo će taj prag ostati netaknut u svetu koji se očigledno ubrzano menja.
