Nije mi se svideo stan u kojem sam živeo, iako se činio ugodnim za život, posebno u smislu pogodnosti za samca, a i bio je veoma prijatan sa lepim pogledom kroz prozor.
Međutim bilo je previše tužnih stvari u njemu. Previše. Tu su umrli moji baka i deka. Iako su bili veoma mudri ljudi, od kojih je dolazila uvek samo pozitivna energija, sve vreme sam u glavi imao misao da u ovom stanu postoji sofa na kojoj je spavao moj deda i krevet u kojem je bila moja baka. Ta pomisao mi nije dala mira.
Stoga sam se odselio u Sankt Peterburg i počeo da živim sasvim drugačiji život, ali ponekad, kad mi je bilo posebno teško, prisećao sam se svojih divnih bake i dele i pitao ih za savet.
Za razliku od moje majke, ja ne sanjam mrtve. Tokom čitavog svog života u san su mi dolazili samo nekoliko puta. Ali kada svesno zatražim pomoć, oni mi dolaze u pomoć.
Tada se pojavi baka, osmehne se, vihorom me tapša po glavi (u snu uvek imam kosu) i priča bajku, jednu od onih koja mi je pričala u detinjstvu.
Ujutro, kada se probudim, čini mi se da su sve poteškoće deo nekog puta koji treba prebroditi i krenuti dalje.
A ako dođe moj deda, sedim s njim u uličici našeg omiljenog parka, igramo šah i deda svaku poteškoću naziva kombinacijom i učim da sagledavam nekoliko poteza unapred.
Nisam prisustvovao njihovim sahranama. Bio sam na Kamčatki kada mi je deda umro i na službenom putu kada je baka preminula.
Ne volim da dolazim na groblje, ali se uvek sa velikom zahvalnošću sećam svojih starih, kao i oca i majke.
Sećanje nije na groblju, ono je u mom srcu, uvek je uz mene i zato me moje štiti od nevolja, nedaća i drugih nevolja. Upravo te veze sa drugim svetom su mi mnogo puta pomogle, to je istina. Čak i kada to nisam tražio.
Pre nekoliko godina moji prijatelji i ja išli smo u lov. Odmah da napomenem, nisam lovac, više sam išao zbog društva, lutajući i diveći se prelepim mestima.
U selo u kojem smo planirali da lovimo stigli smo u ponoć, došli do vlasnika „gostionice“ s kojim smo se ranije dogovorili za smeštaj i svi odmah zaspali, umorni od puta.
Dobio sam mesto blizu šporeta i u početku mi je bilo drago, ali malo kasnije osetio sam miris stare, neoprane odeće koja se sušila na šporetu i prekrio nos šalom kako bih smanjio aromatični efekat.
Prilično sam brzo zaspao, uvek je tako, nemam o čemu da razmišljam i zato lako zaspim. Te noći, sanjao sam čudan san u kojem sam hodao kroz šumu sa lukom, držeći je na gotovs, a moji saputnici išli su pored mene.
Svi su u rukama imali oružje iz srednjeg veka, ali smo bili obučeni u uobičajenu odeću. Delovalo mi je vrlo smešno. Nije bilo životinja i polako nas je stizao umor.
Da, u snu sam osetio izvesni umor od besciljnosti lutanja šumom. Odnekud se pojavio moj deda, u rukama mu je bio pištolj za lov na slonove, veoma star.
Gledao me je s tugom i upitao me „pa kakav si ti to strelac, moj unuče“. I odjednom je njegova slika zadrhtala, počela da se zamućuje i šuma je počela da nestaje, a ja sam se našao u kolibi, a moj deda je već bio na prozoru i dao mi znak da mu se pridružim.
Ustao sam sa mesta na kojem sam spavao pored šporeta i izašao iz gostionice da se pridružim dedi kojeg sam video na prozoru.
Sve se to dešavalo u potpunoj tišini, što je bilo posebno zastrašujuće, jer stare kuće uvek ispuštaju nekakve zvukove, te škripe, te pucketanje, te nešto drugo. Prišao sam dedi i počeo da gledam kroz prozor, ali iza stakla se nije videlo ništa.
Odjednom se začula ogromna buka, toliko glasna da su me uši zabolele. Ostalo sam posmatrao kao u nemom filmu. Oblak kamena, cigle, cementa i čađ prašine se polako slegao na mesto nekadašnje peći, čiji je jedan zid ležao tačno tamo gde sam spavao pre nekoliko minuta.
A ovaj zid je bio toliko težak da je poput vlati trave slomio klupu na kojoj sam ležao. Svi su skočili, ne znajući šta se upravo dogodilo. Niko nije bio povređen. A ja sam samo stajao i treptao, nisam mogao da dođem sebi.
Nekoliko trenutaka kasnije, vlasnik, koji je prespavao u susednoj kući, je uleteo u kolibu i počeo da se mota oko peći.
Ispostavilo se da je među krpama na peći sušio faustpatron – oružje iz rata koji je pronašao u lokalnim šumama. Vlasnik je suzno zatražio oproštaj, rekao da je zaboravio na njega, da ga je đavo prevario, hteo je da ga proda, obećao je da će prestati, jer se sve dobro završilo.
Svi su bili uzbuđeni, napolju je bila noć, 4:50 ujutru i niko nije spavao. Dogovorili smo rani doručak i krenuli u lov po beličastoj magli, koja jesenjeg jutra tako voli da leži na poljima i u nizinama u blizini reka i jezera.
Lovci su ušli duboko u šumu, a ja sam lutao granicom polja i šume i mislio da me je deda te noći spasio od smrti, ili od nimalo bezazlenih povreda.
Webtribune.rs
