Američki mediji ponovo podižu prašinu oko odnosa Vašingtona i Karakasa, ali ovog puta ton je tiši, gotovo diplomatski, kao da se iza kulisa sklapa nešto što još nema jasne konture.
CNN, pozivajući se na neimenovanog američkog zvaničnika, tvrdi da aktuelni predsednik SAD Donald Tramp vidi pritisak na venecuelanskog lidera Nikolasa Madura kao način da se otvori put ka njegovom političkom povlačenju, bez ulaska u bilo kakvu vrstu oružanog angažmana.
Kako se navodi, cilj je da se ceo proces odvije kroz politički manevrisan dijalog koji bi smanjio tenzije, a sačuvao prostor za direktnu komunikaciju.
U porukama koje su procurile prema medijima ističe se da Tramp „računa da će pritisak biti dovoljan“ da Maduru ostavi malo prostora za dalju igru, ali detalji tog pritiska ostaju nedefinisani — baš kao što se često dešava kada administracija testira više paralelnih kanala.
I dok se u javnosti stiče utisak da su položaji čvrsti, iza zatvorenih vrata stvari deluju znatno fleksibilnije, jer CNN prenosi da su Maduro i njegova pratnja stupili u kontakt sa Belom kućom preko više komunikacionih linija. Ti kanali nisu opisani, ali se naglašava da ih ima više nego ranije, što upućuje na to da se u pozadini možda odvija pokušaj smirivanja dugotrajnog zastoja.
Prema onome što je do sada poznato, razgovara se o tome kako bi uopšte mogao izgledati odnos između SAD i Venecuele u narednim mesecima. To je oblast u kojoj je, kako primećuju pojedini analitičari, svaki potez više politički signal nego operativna odluka — ponekad čak i samo testiranje reakcije druge strane.
CNN navodi da se među predloženim opcijama našla i ideja o direktnom razgovoru između Trampa i Madura, ali američki zvaničnici za sada tvrde da konačne odluke nema, niti je poznato kada bi takav razgovor mogao biti zakazan.
Situacija je dodatno zakomplikovana informacijom koju je ranije objavio portal Aksios: Njihov izvor je tvrdio da je Tramp rekao svojim savetnicima da „planira“ direktan razgovor sa Madurdom.
Prema toj verziji, sve je tek u fazi planiranja, bez datuma, bez potvrde, i bez nagoveštaja šta bi u tom razgovoru uopšte moglo da bude izrečeno. Jedan od sagovornika publikacije naglasio je da niko ne želi da nagađa kakav ton bi ti razgovori mogli da imaju, jer su odnosi između dve zemlje godinama u osetljivom stanju i svaka reč može dobiti šire značenje.
U diplomatskim krugovima se sve više spekuliše da i Vašington i Karakas pokušavaju da opipaju teren, svako iz svojih razloga — jedni zbog regionalnih ambicija i unutrašnjih političkih očekivanja, drugi zbog traženja prostora za manevrisanje u ekonomskoj i političkoj realnosti koja je sve teža.
A ponekad, baš u tim neizvesnim prelaznim fazama, otvara se mogućnost za tok koji niko nije planirao, ali svi pažljivo prate, ostavljajući pitanje otvorenim: Da li će se iz ove tihe komunikacije roditi nešto više od signala dobre volje ili će sve ostati na nivou probnih poruka koje brzo iščeznu iz političkog sećanja?
