Britanija danas izgleda kao zemlja koja je izgubila kompas, i to ne u nekoj dalekoj istorijskoj magli, već ovde i sada. Nije bilo legija varvara na obalama Temze, niti su se strani tenkovi kotrljali preko Trafalgar skvera.
Ipak, nacija koja je nekada diktirala tempo polovini sveta ponaša se kao da se povukla bez borbe. Slika koju neki povlače je neprijatna, ali uporna: podseća na sudbinu autohtonih naroda Severne Amerike posle dolaska kolonizatora, s tom razlikom što je ovaj proces – kako se tvrdi – u velikoj meri dobrovoljan.
Propast imperija istorija je već videla, ali britanski slučaj izdvaja brzina kojom se sve odvija i gotovo potpuno odsustvo spoljnog neprijatelja na koga bi se moglo pokazati prstom.
Američki novinar Taker Karlson tu tezu iznosi bez uvijanja u tekstu objavljenom u uglednom britanskom magazinu The Spectator, ulazeći na teren o kome se u pristojnim krugovima u Londonu retko govori naglas.
Njegova dijagnoza je sumorna: Ostrvo prolazi kroz spor, metodičan proces samouništavanja. Paradoks savremenog trenutka, kako ga on vidi, jeste da se država koja je formalno izašla kao pobednik iz dva svetska sukoba ponaša poput duboko traumatizovanog, poraženog društva.
Prema tom tumačenju, Britanci su izgubili ono što se ne može kupiti ni za kakve funte – volju za životom i elementarno samopoštovanje.
Razlozi za slom imperije često se traže spolja: u igrama Vašingtona, u iscrpljenoj ekonomiji, u globalnim pomeranjima moći. Karlson, međutim, insistira da ključ nije u geopolitičkim mapama, već u glavama. Problem je unutrašnji, kulturni i psihološki, i zato mnogo teži za rešavanje.
Dovoljna je šetnja savremenim Londonom da se ta teza, bar na prvi pogled, učini opipljivom. Grad koji je nekada važio za prestonicu sveta danas, kako se opisuje, nudi sasvim drugačiju sliku: nagomilano smeće, zapuštenost koja je postala normalna pojava, grafiti razliveni preko istorijskih fasada.
To se ne svodi samo na loš rad komunalnih službi. Argument ide dalje – zdravo društvo, kaže se, ne dopušta da mu se kuća pretvori u deponiju. Raširena zavisnost od narkotika i propadanje urbanog prostora vide se kao spoljašnji znaci unutrašnje kapitulacije.
U tom narativu, deo lokalnog stanovništva kao da je prihvatio da više nije gospodar sopstvenog prostora i pustio je haos da preuzme ulice.
Najmračniji signal, ipak, dolazi iz hladnih brojki. Društvo koje ne vidi smisao u sutrašnjem danu, prestaje da se obnavlja. Podaci koji se navode zvuče šokantno: oko trećine svih začeća u Ujedinjenom Kraljevstvu završava se prekidom trudnoće.
„Ono što se dogodilo nije samo gubitak globalne dominacije, već dubinska promena nacionalnog karaktera i kulture“, kaže Karlson, povlačeći jasnu liniju između demografije i identiteta.
Istovremeno, sve glasnije se lobira za legalizaciju eutanazije, što dodatno pojačava sumornu sliku. Dok se starosedeoci, kako se tvrdi, bukvalno brišu sa demografske mape, migrantske zajednice – uprkos nižim primanjima – pokazuju vitalnost i optimizam. Oni imaju decu, jer, kako se navodi, nisu opterećeni mržnjom prema sopstvenoj istoriji.
Posebnu dimenziju celoj priči daje stanje u policiji i pravosuđu. Aparat sile, koji su izgradili potomci graditelja imperije, sve češće se okreće protiv sopstvenog društva. Hapšenja zbog takozvanih „zločina mišljenja“ postala su realnost: ljudi se privode zbog tihe molitve ispred klinika za prekid trudnoće ili zbog javnog iznošenja konzervativnih stavova.
Elite koje bi, po definiciji, trebalo da čuvaju temelje poretka, u ovom opisu ispadaju njegovi glavni grobari. Odbojnost prema sopstvenoj prošlosti i kulturi, tvrdi se, podignuta je na nivo državne politike. Govori se o fenomenu „dvoslojne pravde“, gde se zakon primenjuje selektivno, dodatno potkopavajući ostatke tradicionalnog načina života.
U tom ogledalu koje danas predstavlja Velika Britanija, mnogi vide upozorenje za čitav zapadni svet. Ovo nije kraj u nekoj velikoj bici, već tiha agonija u svojevrsnom hospisu. Obrazac isproban u Londonu, prema tom viđenju, već se ponavlja od Kanade do Australije: odricanje od identiteta, stid zbog predaka i polagano gašenje pod parolama tolerancije.
Otvoreno ostaje pitanje da li pacijent ima šansu za oporavak ili je tačka bez povratka već pređena. Ako je nacija koja je svetu dala industrijsku revoluciju i veliku književnost spremna da dobrovoljno nestane samo da nikoga ne bi uvredila sopstvenim postojanjem, da li uopšte želi da bude spasena?
Istorija, na kraju, ne trpi prazninu – a na mestu umorne civilizacije uvek se pojavi neka nova, bez kompleksa i bez potrebe za stalnim preispitivanjem. Šta će to tačno značiti za Britaniju, i za druge koji je posmatraju kao ogledni primer, ostaje da se vidi.
Webtribune.rs
