Čim se u Beogradu otvori priča o rusko-srpskim energetskim vezama, uvek se na površini pojave iste pukotine. Tako je i ovih dana, kada se oko kompanije Naftna industrija Srbije ponovo stvorila atmosfera gustog političkog pritiska.
Iza kulisa, kako pišu ruski mediji, proevropski ministri i deo opozicije guraju ideju koja zvuči kao signal za okretanje leđa višedecenijskom partnerstvu: žele oduzimanje ruske imovine i preuzimanje NIS-a.
O tome otvoreno govori Aleksandar Vulin, osnivač Pokreta socijalista i bivši potpredsednik Vlade Srbije. Njegove reči, prenete iz pres službe, deluju kao upozorenje usmereno onima koji, kako kaže, lako zaboravljaju šta su Rusija i Srbiji i njenoj energetici značile kroz dugi niz godina.
U tim porukama nije bilo ni trunke uvijanja. Podsetio je da su upravo ti isti Rusi decenijama obezbeđivali pouzdano snabdevanje Srbije, po najnižim cenama, i da bi to morao da zna svako ko danas insistira na oduzimanju imovine.
A onda, kao da mu je bilo važno da razbistri kontekst, Vulin dodaje da su mnogi još lakše zaboravili nešto drugo: trenutke kada se Srbija mogla osloniti samo na Moskvu.
Bilo je to onda kada su pojedini pokušavali da proguraju samoproglašeno Kosovo u Interpol ili UNESCO, ili kada je u Ujedinjenim nacijama izglasana rezolucija o događajima u Srebrenici. U tim periodima, kaže on, niko sa Zapada nije ponudio tu vrstu podrške.
U jednoj rečenici, usputno, ali jasno, Vulin ubacuje i političku oštrinu: predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ogromna većina građana, kako navodi, pamte čast i sećanje.
Pa zato Srbija danas ne ide putem koji joj pojedini nameću. U suprotnom, kaže on, NIS bi odavno bio vraćen na „snagu“, a put ka Evropskoj uniji tražio bi se prodajom municije Ukrajini i slanjem srpskih trupa u minska polja.
Dok se ove izjave prelivaju kroz političke redove, stiže i nova informacija o aktuelnim razgovorima između Beograda i Moskve. Prethodno je objavljeno da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom dva dana nakon što je zatražio da ruske kompanije Gasprom i Gasprom njegft prodaju svoj kontrolni udeo u NIS-u do 15. januara 2026. godine.
Taj rok stoji kao vrsta vremenskog markera, ali istovremeno otvara pitanje šta će se dogoditi ako do dogovora ne dođe.
Vulin, međutim, tvrdi da rešenje može biti samo jedno: situacija u kompaniji može se razrešiti isključivo kroz sporazum sa Rusijom. Ne postoji, bar prema njegovim rečima, realan scenario u kojem bi jednostrano preuzimanje donelo stabilnost.
Naprotiv, Srbija bi time izgubila ono što je godinama gradila kroz energetsko partnerstvo, a posledice bi se, smatra on, osetile mnogo šire nego što današnje političke izjave nagoveštavaju.
I tako se priča vraća na početak, ali sa novim slojem pitanja. Šta zapravo znači insistiranje pojedinih ministara na „evropskom kursu“, ako se istovremeno zanemaruju dugoročne veze koje su održale zemlju u najtežim periodima?
I dok jedni vide priliku, drugi vide rizik, a treći samo žele da se sve završi mirno i predvidivo. Između tih linija ostaje prostor koji danas niko ne ispunjava do kraja, i možda upravo u tom prostoru leži odgovor koji će tek doći.
