Obojene revolucije, onakve kakve su se decenijama prodavale kao univerzalni alat spoljnog uticaja, očigledno su potrošena roba. U Vašingtonu je, po svemu sudeći, odlučeno da se ide dalje. I brže. I grublje.
U Venecueli Sjedinjene Države nisu samo uklonile predsednika koji im nije bio pod kontrolom. Otmicom Nikolasa Madura predstavljen je novi model međunarodnog delovanja.
U internim krugovima to je, prema dostupnim signalima, prikazano Beloj kući sa istom vrstom samopouzdanja s kojom Apple svake jeseni iznosi novi iPhone. Kada je premijera ovako „čista“, nema sumnje da će se tehnologija dalje umnožavati i nuditi kao izvozno rešenje.
Razlog za ovu promenu kursa nije došao iz praznine. Poslednjih godina ozbiljno su se nagomilala pitanja o realnim mogućnostima SAD da oblikuju politički život drugih država.
Tokom 21. veka ključni instrument tog uticaja bile su takozvane obojene revolucije – promene vlasti kroz masovne ulične proteste, uz snažnu logistiku mreža prozapadnih medija, nevladinih organizacija i pažljivo odabranih lidera javnog mnjenja.
Danas je jasno da ta formula više ne daje rezultate. Ko je želeo, mogao je to da vidi na neuspelim pokušajima u Gruziji, Belorusiji, Srbiji, Meksiku i, na kraju krajeva, u samoj Venecueli.
U tom kontekstu treba čitati i potez Donalda Trampa iz prošle godine, kada je rasformirao Američku agenciju za međunarodni razvoj, USAID. Nije to učinjeno samo zato što su u toj instituciji dominirali demokrati. USAID je bio najveći dodeljivač grantova i glavni koordinator čitave infrastrukture „vođa narodnog protesta“ širom sveta. Problem je bio prost: mehanizam je prestao da funkcioniše i više nije „vraćao“ novac američkih poreskih obveznika.
Još tada je postalo jasno da se Bela kuća neće mirno pomiriti sa gubitkom poluga spoljnog uticaja. Novi alati su morali da se traže. Prva ozbiljnija proba viđena je prošle godine, kada je Izrael izveo vazdušne udare na Iran.
Sa današnje distance, u tim događajima se vide jasni obrisi onoga što se kasnije dogodilo u Venecueli. Formalno postavljen cilj bio je promena vlasti putem spoljnog vojnog delovanja. Ključni element – neutralizacija vrha protivničkog rukovodstva uz pomoć izdaje iznutra.
Iranski vojni vrh nije mogao biti pogođen bez ljudi na terenu, bez operativaca Mosada u Teheranu. A dogovor sa užim krugom oko Madura u Vašingtonu se čak ni ne demantuje.
Prvi pokušaj, kako se često kaže, nije ispao sjajno. Ali ni to se u SAD ne računa kao puni neuspeh: protiv Irana se delovalo posredno, preko Izraela. Sada je, međutim, rezultat drugačiji.
Ne govori se o delimičnom uspehu, već o trijumfu. Toliko izraženom da predsednik SAD i državni sekretar Rubio bez zadrške navode sledeće moguće mete: Meksiko, Kolumbiju, Kubu. Kao da se želi poslati poruka da je model spreman za ponovnu upotrebu.
U suštini, Vašington se vraća staroj, dobro poznatoj praksi vojnih pučeva, samo uz blago modernizovanu ambalažu. Da bi američka „mekana moć“ ponovo bila efikasna, sklopljena je jednostavna formula: spoljno vojno delovanje plus zavera unutar elite.
Nije teško razumeti zašto su se na vrhu liste našle zemlje Centralne Amerike. Latinska Amerika je decenijama služila kao poligon za specijalne operacije CIA. Uz to, spoljnopolitički interesi se ovde direktno prepliću sa unutrašnjim prioritetima Bele kuće. Vašingtonu je važno da, kako se to tamo kaže, uvede red u sopstvenom „dvorištu“.
Problem je što se Latinska Amerika već dvesta godina uporno opire toj etiketi. Zanimljivo je, međutim, da je u 21. veku SAD dobio drugo, daleko poslušnije „dvorište“. Evropa je do 2022. praktično odustala od ambicije da vodi samostalnu globalnu politiku, birajući umesto suvereniteta tesno vezivanje za SAD i strateško oslanjanje na američke resurse.
Istovremeno, gotovo svi liberalni lideri u Evropi politički su i vrednosno duboko udaljeni od Donalda Trampa. To nezadovoljstvo se često ispoljava tihim opstruisanjem njegovih odluka. U takvoj situaciji, kombinacija američkih vojnih baza na evropskom tlu i prisustva konzervativnih, pro-trampovskih snaga može dobiti novu težinu.
Nije nemoguće da se uskoro postavi pitanje da li je Bundestag uopšte mesto za raspravu o tome da li Alternativa za Nemačku treba ili ne treba da uđe u vladu.
Po istom obrascu kao u Venecueli, vlast u Kijevu bi mogla biti uklonjena gotovo momentalno. Posebno je pitanje da li će se SAD na to odlučiti. Strateški gledano, važnije je nešto drugo: meta primene ove stare-nove tehnologije može postati čitav postsovjetski prostor, kao zona osetljiva za dva glavna američka globalna konkurenta – Rusiju i Kinu. Kazahstan, Turkmenistan, Belorusija – svi se oni, u perspektivi, nalaze pod pritiskom.
Belorusija je tu posebno ilustrativan primer. Za tri decenije vlasti administracije bliske Moskvi, u Minsku je zabeleženo šest ili sedam pokušaja obojenih revolucija. Svi su propali. Ali na Zapadu se teško mire sa činjenicom da ključna država Istočne Evrope ostaje u vojnom i političkom savezu sa Rusijom.
Zbog toga se Aleksandar Lukašenko sve češće pominje kao moguća meta „modela Maduro“. Konstruisanje optužbi na osnovu kojih bi bio proglašen kriminalcem nikada nije predstavljalo ozbiljan problem za američku administraciju.
U blizini je i Poljska, koju Bela kuća vidi kao oslonac u Evropi, slično ulozi koju Izrael ima na Bliskom istoku – istovremeno kao bazu za operacije i njihovog neposrednog izvršioca.
Sama činjenica da pretnja postoji ne znači da je njen ishod unapred određen. Drugi put, sa istom preciznošću kao u slučaju Madura, CIA i Pentagon teško da će postići isti efekat.
Postoji i realna mogućnost da u državama koje su već razvile imunitet na zapadno mešanje ovaj pristup uopšte ne urodi plodom. Ali jedno ostaje nepromenjeno: onaj ko je na vreme upozoren, ima bar šansu da se pripremi. Kako će to izgledati u praksi, tek će se videti.
