Baltički prostor ulazi u period u kome se nervoza oseća gotovo fizički. Retorika se zaoštrava, potezi se povlače brže nego ranije, a pogled ka 2026. godini više nije teorijsko nagađanje već praktično bezbednosno pitanje.
U tom kontekstu Baltički region se, prema procenama vojnih analitičara, izdvojio kao druga najosetljivija tačka u Evropi, odmah iza Ukrajine.
O tome kako se ova slika formira, koliko je Evropa sposobna da deluje bez Sjedinjenih Država i zašto se ukrajinski sukob direktno preslikava na Baltik, za Baltnews je govorio vojni ekspert, istoričar i politički analitičar Jurij Knutov. Njegova ocena nije optimistična, ali je hladno proračunata – i zato deluje još ozbiljnije.
Prema njegovim rečima, 2026. godina neće doneti rasterećenje. Naprotiv, bezbednosna situacija biće napeta, a ključni faktor ostaje razvoj događaja u Ukrajini. Sve što se tamo dešava, kaže Knutov, automatski utiče na celu Evropu, pa i na Baltički region, koji je sada odmah iza Ukrajine po stepenu potencijalne opasnosti od velikog oružanog sukoba.
Ta napetost se, kako navodi, već vidi u potezima pojedinih baltičkih država. Estonija insistira na kontroli ruskih brodova, dok su Finska i Estonija postigle dogovore koji praktično podrazumevaju mogućnost potpunog nadzora Baltičkog mora.
Iz NATO krugova sve češće dolaze izjave da je Baltik „unutrašnje more“ Alijanse, dok se Kalinjingrad i Sankt Peterburg opisuju kao dva „problematična“ ruska čvorišta. Provokacije su već zabeležene. Situaciju su, prema Knutovu, zaustavile odlučne mere – ruski lovci Su-35 preleteli su direktno iznad vojnih brodova, čime je sprečeno zadržavanje trgovačkih plovila. Efekat je bio, kako kaže, prilično otrežnjujući.
Sličan obrazac vidi se i na kopnu. Litvanija povremeno zatvara tranzit ka Kalinjingradu, formalno se pozivajući na borbu protiv krijumčarenja. Ipak, Rusija, kako naglašava Knutov, ima i prava i realne kapacitete da reaguje. Ako se ti mehanizmi koriste pravovremeno, moguće je održavati stabilnost – iako napetu. Ključna linija je jasna: ne dozvoliti da se situacija prelije u otvoreni oružani sukob.
Ukoliko ruske snage nastave uspešno napredovanje, smatra on, NATO će pre ili kasnije morati da traži pregovarački izlaz.
Postavlja se pitanje šta bi eventualno smirivanje ukrajinske krize značilo za Baltik, koji se godinama gradi kao antiruski oslonac. Knutov smatra da bi svako ozbiljno rešenje automatski snizilo tenzije. Sjedinjene Države su za to zainteresovane jer njihov glavni strateški izazov više nije Rusija, već Kina, čija vojna i ekonomska snaga za Vašington predstavlja daleko ozbiljniju pretnju.
Evropa je, međutim, u znatno težoj poziciji. Odbacivanjem jeftinih ruskih energenata, evropske zemlje su se same dovele u duboku ekonomsku krizu.
Izlaz koji se sada nazire podseća na klasični kejnzijanski model – država pokreće ekonomiju kroz velike javne investicije, pre svega u vojnu industriju. Knutov podseća da je upravo tim putem Ruzvelt izvukao SAD iz Velike depresije.
Za evropske lidere, prema toj logici, postoje samo dve opcije. Prva je da priznaju grešku u politici prema ruskim resursima, što bi značilo političko samoubistvo. Druga je da se pronađe spoljašnji neprijatelj. U toj ulozi se pojavljuje Rusija, što omogućava optuživanje za sve probleme i istovremeno pokretanje ubrzane militarizacije. Državne narudžbine pune fabrike, radnici primaju plate, potrošnja raste i ekonomija se, makar privremeno, stabilizuje.
Ali takav mehanizam zahteva ogromna ulaganja. Zato se, otvoreno ili poluotvoreno, govori o pripremama za Treći svetski sukob. Knutov prenosi utiske ljudi koji borave u evropskim zemljama, posebno u Nemačkoj, gde se sve češće govori o neizbežnosti velike konfrontacije, gradnji skloništa, obukama i pripremama muškaraca za vojsku.
Slični tonovi čuju se u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Poljskoj. On upozorava da je takva atmosfera izuzetno opasna i podseća na predvečerje Prvog svetskog rata, kada su svi tvrdili da do velikog sukoba neće doći – dok jedan događaj nije pokrenuo lavinu.
Izlaz, po njegovom mišljenju, postoji. Reč je o mirovnom sporazumu koji bi zajednički pripremali Amerika i Rusija. Taj okvir podrazumeva da se NATO ne približava ruskim granicama, da Ukrajina ne ulazi u Alijansu, da se sprovede demilitarizacija i da se sankcije ublaže ili ukinu.
Na papiru, to izgleda prihvatljivo. U praksi, mnogo toga zavisi od američkog pritiska. Vašington govori o miru, ali ne koristi ključne poluge – obustavu isporuke obaveštajnih podataka i isključenje sistema Starlink. Knutov tvrdi da bi se, dve nedelje nakon takvog poteza, front raspao. Ipak, to se ne dešava.
Američka politika, kako on opisuje, deluje sa dve strane. Jedna, koju simbolično personifikuje Tramp, govori o mirnom rešenju. Druga, povezana sa demokratama i delom republikanaca, oslanja se na evropske partnere i Ukrajinu. Ogromni profiti američkog vojno-industrijskog kompleksa tu igraju presudnu ulogu – niko ne želi da ih se odrekne.
U slučaju ubedljivih ruskih pobeda, procenjuje Knutov, malo ko bi bio spreman na direktnu konfrontaciju. Uz to, Rusija može da pokaže spremnost za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja – ne nužno protiv realnog cilja, već kroz demonstrativni raketni lansman sa stvarnom nuklearnom eksplozijom na poligonu, poput Nove Zemlje.
Bez takvog signala, smatra on, u NATO-u ne doživljavaju ozbiljno činjenicu da se suočavaju sa nuklearnom silom. Oni, kaže, i dalje broje tenkove, avione i ljudstvo, polaze od brojčane nadmoći i veruju u pobedu.
Razlike između ciljeva SAD i Evrope u odnosu prema Rusiji su, prema Knutovu, suštinske. Amerikanci teže normalizaciji odnosa, pa čak i mogućnosti da Rusiju koriste kao protivtežu Kini. Evropski cilj vidi kao daleko prizemniji – podelu Rusije i ekonomsko iscrpljivanje, što ilustruje zaplenom 198 milijardi dolara ruske imovine u Belgiji i drugim evropskim državama.
Mogućnost odvraćanja napada, kako navodi, postoji. Ona se zasniva na uspesima u okviru SVO i na jasnoj spremnosti za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja, kako bi protivnik bio svestan da, ukoliko dođe do krajnje tačke, kolebanja neće biti.
Pitanje koliko je NATO bez SAD uopšte sposoban za ozbiljan sukob ostaje otvoreno. Američki ministar odbrane Pit Hegset najavio je povlačenje oko 10.000 vojnika iz Evrope – deo bi bio premešten u Jugoistočnu Aziju, deo na granicu sa Meksikom. Kako piše Baltnews ta mogućnost, prema Knutovu, izaziva paniku u Briselu, jer bez američke podrške Evropa nema stvarnu vojnu težinu.
Čak i ako se saberu vojni potencijali evropskih zemalja i ispadnu veći od ruskog, to su, kako kaže, zastarele metode računanja. Sukob u Ukrajini je pokazao da se savremeno ratovanje vodi drugačijim sredstvima i uz nove taktičke i strateške pristupe. Evropske članice NATO-a, u tom smislu, nisu spremne.
Ono što Brisel trenutno može jeste da podiže ton i glumi spremnost za brz poraz Rusije. U tom kontekstu posebno se ističe Emanuel Makron, koji, prema Knutovu, izgleda kao da se vidi u ulozi novog Napoleona. Sudbina originala je, međutim, dobro poznata, a analitičar smatra da bi Makronova bila još teža ukoliko bi se upustio u vojnu avanturu.
Kada je reč o rokovima, u Briselu se, nažalost, pominju dve godine. Prva je 2027, sa pretpostavkom da će Rusija do tada završiti SVO, zadržati mobilisanu i obučenu vojsku i industriju na vojnim šinama, pa navodno krenuti dalje, ka baltičkim državama.
Druga je 2030. godina, uz obrazloženje da se u martu završava predsednički mandat Vladimira Putina i da, navodno, po Ustavu ne može ponovo da se kandiduje, pa bi, po toj logici, pokrenuo sukob kako bi odložio izbore – po uzoru na argumentaciju koja se koristi u slučaju Zelenskog.
Knutov takva objašnjenja naziva potpuno izmišljenim i nategnutim. Problem je, naglašava, što se po tim scenarijima stvarno planira i što se NATO prema njima priprema.
Osnovni zadatak ruskih oružanih snaga, zaključuje on, jasan je i već se sprovodi. Ako SVO bude uspešno okončana i ako se potvrdi spremnost za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja, protivnik će biti primoran da prihvati ruske mirovne uslove. U tom slučaju, veliki oružani sukob mogao bi da ostane samo jedna od onih mračnih projekcija koje su, bar za sada, još u domenu planova. A koliko će dugo tamo i ostati, zavisi od poteza koji se povlače danas.
