[adsenseyu2]
Atlantida je mesto koje je oduvek bilo tema raznih teorija, mitova i legendi. Međutim, jedan novinar veruje da je pronađen dokaz da je ona zaista postojala.
Pisac i novinar Serđo Frau, jedan od osnivača italijanskog dnevnika La Repubblica, istraživao je ovu temu više od 10 godina, ispitujući drevne tekstove. Nekoliko italijanskih naučnika mu se pridružilo kada je početkom juna posetio Sardiniju, među kojima su bili i istoričar Mario Lombardo, arheolog Marija Tereza Đanota, specijalista za drevnu metalurgiju Klaudio Đardino, kartograf Andrea Kantile, arhivator Masimo Faraljija, kao i Stefano Tinti, geofizičar i stručnjak za plimu i oseku.
Cilj je bio da se postave neke hipoteze pre otvaranja izložbe pod nazivom „Veliki talas: Mitsko ostrvo Sardinija“.
Sardinija bi mogla da bude Platonovo ostrvo Atlas ili Atlantida, koje je ovaj grčki filozof postavio iza Herkulesovih stubova, odnosno moreuza između Sicilije i Tunisa. Herodot i Aristotel su delili njegovo mišljenje, a Frau takođe misli da je tako. On kaže da ovo ostrvo iz vazduha podseća na „pomorsku Pompeju potopljenu u blato“.
[adsenseyu4]
Iskopavanjem su pronađeni keramika, šolje, ćupovi, uljane lampe, kamenje za oštrenje, metalne sprave, noževi, dleta, igle i vrhovi strela. Sve je bilo pomešano kao da su ljudi jednostavno morali sve to da ostave i da beže. Ova arheološka otkrića nisu privlačila mnogo pažnje do sredine 20. veka, ali iz dobrog razloga.
Ovo ostrvo kao da je bilo pod kletvom 3.000 godina, pošto je do četrdesetih godina prošlog veka bilo puno malaričnih komaraca. Zatim je Rokfeler fondacija eksperimentisala sa DDT-jem kako bi istrebila komarce koji prenose bolest.
Poznato je da se brojne megalitske tvrđave nalaze širom ostrva, a navodi se da potiču iz bronzanog doba, negde između 16. i 12. veka pre nove ere. Mnoge od ovih struktura je prekrila vegetacija, a samo one visoke preko 500 metara se i dalje vide.
Na bazaltnom platou Gijara, jezgru vulkana koje se uzdiže 600 metara iznad nivoa mora, nalazi se 20 ovakvih građevina. Tamo žive mali divlji konji duge grive. Tornjevi kao da čuvaju dolinu koja se pruža iza njih. „Taj plato se sredinom bronzanog doba koristio kao zimski pašnjak“, rekao je Frančesko Kasu, lokalni vodič.
„Svaki toranj je pripadao klanu koji je posedovao okolno polje“. Ti tornjevi se nazivaju nurage, a najsloženiji primer jeste Su Nuraksi u Baruminiju. Arheolog Đovani Liliu je otkrio ovu ogromnu građevinu 1950. godine.
Nalazište Barumini, koje je dospelo na listu svetske baštine UNESCO-a 1997. godine, predstavlja spektakularno ostvarenje. Da bi se stiglo do centralne tvrđave, treba da se prođe kroz lavirint kružnih zidova. Najneverovatnije je kako ogromno bazaltno kamenje koje formira centralni toranj naleže jedno na drugo.
Toranj je konusnog oblika, pod je napravljen od izglancanog kamenja, a kupola je napravljena u mikenskom stilu. Smatra se da potiče iz 16. veka pre nove ere, na šta ukazuju fosilizovane grančice masline pronađene unutra.
Glavni toranj okružuju četiri manja, koji potiču iz 12. veka pre nove ere. Oni su povezani podzemnim prolazima, što ukazuje na veoma vešte arhitekte. Šupljina za čuvanje zaliha se tokom čitave godine nalazi na 12°C.
Nije poznato da li su ovi tornjevi služili za odbranu ili za signalizaciju.
[adsenseyu1]
Neki istoričari smatraju da su se preko ovih nuraga prenosile vesti i poruke, mada ne postoje nikakvi pisani tekstovi koji bi to mogli da potvrde. Samo je poznato da su u gvozdenom dobu, negde u 10. veku pre nove ere, ovi tornjevi služili za posmatranje Meseca.
Dalja istraživanja su se sprovodila u Su Mulinu, blizu Viljanovafranke, 50 kilometara od Kaljarija. Prilikom iskopavanja je otkriven veliki bastion koji potiče iz 1400. godine pre nove ere. Na njemu se mogu uočiti tragovi požara, koji se dogodio negde oko 1000. godine pre nove ere.
Na sredini svetilišta iz 9. veka pre nove ere, nalazi se oltar od krečnjaka ukrašen polumesecom, simbolom majke boginje. Iz mulja koji je prekrivao građevinu, arheolozi su ekstrahovali zlato, srebro, ćilibar i drago kamenje, ali i na stotine uljanih lampi od terakote. Sve što je pronađeno se nalazi u obližnjem muzeju.
Još uvek se ne zna kakva je strašna katastrofa oko 1175. godine pre nove ere bacila Sardiniju u „mračno doba“. Neki su pravili utvrđenja na visokim položajima, dok su drugi pobegli u Etruriju (u centralnoj Italiji). Plutarh je u drugom veku napisao da su Etrurci kolonizovali Sardiniju.
Duž obale Italije, pronađene su brojne bronzane figurice i sardinijske relikvije sa slikama vojnika i modelima nuraga. Ukoliko je neki veći talas potopio sve, onda ima smisla to što se velika ravnica Kampidano nalazi na zapadnoj obali.
Jezikilj u Starom zavetu piše: „Koji je grad kao Tir, uništen usred mora?… U vreme kada će ga potopiti more u svojim dubinama… Svi stanovnici ostrva će biti zapanjeni“.
Frau navodi natpis koji se nalazi u hramu Ramzesa III (1184-1153. godine pre nove ere) u Medinet Habuu u Egiptu. Tamo piše kako su stranci sa severa osetili zemljotres i kako je voda zatim progutala njihovu zemlju, pošto je Bog mora Nun poslao ogromni talas na njihove gradove i sela.
Ti stranci su verovatno bili sardinijski plaćenici koje je uposlio faraon. Dakle, da li je to bio mitski događaj ili prava katastrofa? Mnogi lokalni stanovnici su došli na konferenciju da poslušaju naučnike, kao i na izložbu da vide fotografije.
Profesor Tinti je objasnio da do osamdesetih godina prošlog veka niko nije znao da je veliki talas pogodio Mediteran. Međutim, od 2004. godine su naučnici identifikovali 350 takvih događaja u periodu od 2.500 godina. „Zemljotres u Alžiru koji je 2003. godine ubio 2.000 ljudi je pokrenuo talas koji je došao do Baleara i Sardinije sat vremena kasnije“, rekao je on.
„Šta je onda moglo izazvati talas visok 500 metara? To je mogla učiniti samo kometa koja je udarila nedaleko od obale“, naveo je on. Događaj takve vrste je mogao da se desi blizu Kaljarija, nakon čega je talas potpuno potopio dolinu Kampidano.
Činjenica je da se stanovnici Sardinije i danas jako plaše obale.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
