Cena gubitka ruskih energenata je neprocenjiva, a u najpesimističnijim scenarijima Evropa se suočava sa deindustrijalizacijom, gubitkom triliona investicionog kapitala, i naglim padom životnog standarda.
Retko kada je Evropa bila tako ujedinjena u svojoj dugoj istoriji, kao što je to bila tokom aktuelnog sukoba u Ukrajini. Skoro sve evropske zemlje stoje uz Kijev – kao i njihovi glavni mediji. Ništa manje nije upečatljiva činjenica, da se evropska politika po ukrajinskom pitanju potpuno poklapa sa američkom.
Kako se navodi u publikaciji, hladni rat je nakon njegovog završetka počeo da donosi „mirovne dividende“ Rusiji. Padom Berlinskog zida zapadni energetski giganti su pohrlili u Rusiju. Shell, BP i EkkonMobil, zajedno sa japanskim trgovačkim kućama, uložili su milijarde u ruski energetski sektor, kome su bili potrebni kapital i tehničko znanje, za modernizaciju i povećanje proizvodnje.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Zatim su došli „Harvard Bojs“, grupa ekonomista sa Harvardskog instituta za međunarodni razvoj. Za vreme Borisa Jeljcina, ruska ekonomija je pala, a ekonomisti sa Harvarda su, uz blagoslov tadašnjeg predsednika Bila Klintona, krenuli da reformišu Rusiju.
Njihov recept je bio u potpunosti u skladu sa neoliberalnom ekonomskom politikom, koju su započeli Ronald Regan i Margaret Tačer, a podržavali su je Klinton i Toni Bler. Bila je to „šok terapija“- privatizacija, liberalizacija i kapitalizam slobodnog tržišta – a takve „reforme“ su milione Rusa gurnule u siromaštvo.
Novopečeni milijarderi su se ubrzo pojavili u Evropi i počeli da kupuju engleske fudbalske klubove, holandske superjahte i imanja na francuskoj rivijeri. Nisu ni slutili da će im Evropa uskoro konfiskovati bogatstvo, stečeno u tržišnom kapitalizmu, koje su u Rusiju doneli „momci sa Harvarda“.
Kao rezultat toga, neoliberalizam je u svetu postao reakcija na povećanu ulogu države u ekonomiji i društvu. Američki i evropski neoliberali su se spojili, u ono što je poznato kao „Atlantski konsenzus“. Oni su se razlikovali u stavovima o slobodnom tržištu, ali su delili uverenje da zapadne vrednosti treba da odrede globalnu agendu. Neoliberalne politike dovele su do veće nejednakosti, stagnacije plata i drugih nevolja, i pogoršale osećaj nesigurnosti.
Međutim, ako se ideologija evropskih i američkih atlantista savršeno poklopila, onda se to ne može reći i za njihove vitalne ekonomske interese. SAD su bogate prirodnim resursima, manje zavise od međunarodne trgovine i imaju „preteranu privilegiju“ da izdaju globalnu rezervnu valutu.
Nemačka je, zbog nedostatka resursa, morala da se okrene Rusiji. Njegova jeftina energija omogućila je Berlinu da poveća svoj godišnji BDP za oko 1 bilion dolara. Od 1990-ih do 2020-ih, EU i Rusija su izgradile ogromnu mrežu cevovoda koji su dopremali gas i naftu u severnu, centralnu i južnu Evropu.
Stoga, piše autor članka, cena gubitka Rusije je neprocenjiva. U najpesimističnijim scenarijima, Evropa se suočava sa deindustrijalizacijom, gubitkom triliona investicionog kapitala i naglim padom životnog standarda. Ako tome dodamo i krhku finansijsku situaciju mnogih zemalja EU i divlju inflaciju, sumorni scenariji izgledaju sasvim opravdani.
„ Dok Evropa shvati svoju poziciju i zapita se zašto je njena politička elita uništila sporazum o prekidu vatre između Rusije i Ukrajine, ostaće sama. Rusija će se okrenuti Istoku. Sjedinjene Države će se, po svemu sudeći, povući u sebe i rešavati sopstvene probleme. Evropa neće imati drugog izbora nego da učini isto – možda se to može nazvati jedinim pozitivnim ishodom ukrajinske tragedije “, zaključuje autor članka.
Budite u toku, pratite nas na socijalnoj mreži Vkontakte
Webtribune.rs
