Cilj je dopadljivost, samoreklama, samopreporučivanje lupètala – bez ikakve odgovornosti za rečeno ili napisano
U Rečniku sinonima, Pavla Ćosića, jedna od najdužih odrednica je lupetati – u smislu: „govoriti koješta“ (305). Brojnost i bogatstvo istoznačnica za ovaj glagol pokazuje, zapravo, koliko naš svet prezire kada se nešto priča napamet, bez provere ili bez oslonca u stvarnosti.
[adsenseyu1]
No, između tih, na prvi pogled, sinonima („trućati“, „naklapati“, „mlatiti“, „drombuljati“, „budalasati“ itd), ipak bi se mogla napraviti i razlika. „Lupetanje“ nije tek svako „trabunjanje“ – neutemeljno pričanje o nečemu što se ne zna. Ono je takvo „verbalno proizvođenje buke“ kojim se, zapravo, želi skrenuti pažnja na sebe, bilo kao obaveštenog, bilo kao duhovitog, pametnog itd.
O lupetanju Hari Frankfurt napisao je čitavu studiju (kod nas prevedenu, nepotrebno vulgarno, kao: O proseravanju), sledeći jednu raniju knjigu Maksa Bleka. Po Fraknfurtu, kao i po Bleku, osobu koja lupeta (tzv. lupètalo; Rečnik MS, III, 247) zapravo ne zanima istina, čak ne ni puko izvrtanje istine. Njega zanima jedino ostavljanje utiska na slušaoca ili čitaoca. Cilj je, dakle, dopadljivost, samoreklama, samopreporučivanje lupètala – bez ikakve odgovornosti za rečeno ili napisano.
Sa pojavom tvitera lupetanje je dobilo na zamahu, a naši građanisti su brzo postali pravi šampioni u tome. Recimo, kada Dinko Gruhonjić kaže: „Da se ne zavaravamo: većinska Srbija je masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska„, tu nalazimo sve karakteristike ovog fenomena.
Najpre, vidi se iznošenje tvrdnje bez ikakvog oslonca u stvarnosti. Gde je to i kada utvrđeno da je većina građana Srbije pročetnički, pronedićevski i proljotićevski orijentisana? Takvog istraživanja nema, a i jednostavnom logikom možemo doći do zaključka da je ta tvrdnja neistinita.
Naime, većina u Srbiji, kao i većina građana u bilo kojoj zemlji, nema nekakvu određenu ideologiju, neko konkretno ideološko stanovište. Običan čovek, naime, ima razne socijalne, političke ili istorijske ideje, često konfuzne, protivrečne i nepostojane, ali tvrditi da je većina orijentisana „socijalistički“, „liberalno“, „fašistički“ ili kakogod, prosto je neistina. Još smešnije je tvrditi da današnjom „većinskom Srbijom“ vladaju ideologije od pre šezdeset i više godina!
No cilj Gruhonjićeve tvrdnje i nije se ticao utvrđivanja istine o ideološkim usmerenjima građana Srbije. Ne, njegov cilj je bio izricanje negativnih vrednosnih sudova o Srbima, kako bi sam govornik, u kontrastu spram tog, mogao istaći svoju ideološku nadmoćnost: „oni su zli nacionalisti i fašisti, dok sam ja ispravni levičar i evropejac“. A iz te ideološke superiornosti nad profašističkim narodom, sledi, naravno, i paternalističko pravo „nas, ideološki ispravnih“ da njime upravljamo.
[adsenseyu4]
Iako izneta tvrdnja o profašističkim Srbima ne počiva na istini, te je ona prosto kleveta, zanimljivo je da Gruhonjić nema, niti će snositi bilo kakvu odgovornost za iznošenje te ružne laži. Njega, recimo, nijedan kolega s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na kome docent dr Gruhonjić studentima predaje novinarstvo, neće reći: „Ama Dinko, kako si, zaboga, mogao da napišeš onakvu neistinu“? To je zato što se smatra da je to samo tviter; to ionako nije nešto ozbiljno; to je više zabava.
Ali to je sada već postalo čitava kultura neodgovornog izricanja koještarija, koja nekada ide do pravog egzibicionizma. Kada Sergej Trifunović, na primer, napiše: „Bože, koliko nas je jalovi Koštunica izjebao… ja ne verujem. Oprostite mi, vraćam film uz rakiju s kumom koji je čak bio njegov član… koliko nas je to govedo izjebalo. Unakazilo„ – onda se, tim vulgarnim vređanjem, želi na sebe skrenuti dodatna pažnja jednom ogoljenom bestidnošću.
Ali, bestidnošću koja je, naravno, klajnerburgerski bezbedna. Naime, Trifunović ovakve gadosti piše za čoveka za koga se zna da je gospodin, odnosno za kog je on sam svestan da ga neće ni tužiti, niti sačekati kako bi mu „objasnio par stvari“. Zloupotrebljavajući tuđu pristojnost, dakle, ostajući zaštićen u mehuru tviteraške „slobode govora“, lupètalo pušta jeziku na volju i egzibicionistički se preporučuje publici očekujući aplauz za pokazano verbalno nasilje, odnosno za drskost i prostotu.
Ali, daleko od toga da je samo tviter mesto lupetanja. Toga ima posvuda, pa, recimo, i u Biltenu ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. U njemu dramaturškinja i glumica Vedrana Božinović govori o „nama“ – građanima Srbije – „koji smo dvadeset godina najbrutalnije i najkrvoločnije istrebljivali sve drugačije„ (str. 8).
Dvadeset godina? Najkrvoločnije? Istrebljivali? Sve drugačije? Ništa u ovoj rečenici, zapravo, nije tačno. Bukvalno, nijedna reč nije istinita. No, ova izjava i nije data s idejom da se izrekne istina. Ona je iskazana s namerom da se istakne sopstvena radikalnost u samoosudi. Njena funkcija, dakle, nije epistemička, već lično egzibicionistička, ideološki samoreklamerska i politički samopreporučivačka. I naravno da će u našoj autošovinističkoj kulutri, posebno hegemonoj u prestoničkim kulturnim ustanovama, Vedrana Božinović, posle ove samodeklaracije idejno-političke ispravnosti, biti zapažena.
Nekada je, opet, jasno da naš evropejac, kao inteligentan ili obrazovan čovek, ne može baš doslovno misliti ono što kaže ili napiše, nego da je to tek zgodno preterivanje, budalesanje štosa radi. Recimo, kada Teofil Pančić u svojoj kolumni kaže „nema te grdobe i užasa u Evropi, a i šire, iza koje ovako ili onako ne stoji Kremlj„, onda je svaki naklonjeni čitalac uveren da Pančić ipak to ne misli ozbiljno. Jer, samo opasan ludak bi zaista smatrao da se celokupni kosmos negativnosti („sve grdobe i užasi u svetu“) može objasniti delovanjem tek jednog kolektivnog aktera („Jevreji“, „masoni“, „reptili“, „Kremlj“…).
Teofil Pančić, međutim, nije ni ludak, ni sociopata. On zna da to što je napisao nije i ne može biti istina. Ali, on ipak ne može da odoli iskušenju a da ne lupeta. Jer, to preterivanje je „duhovito“, to se njegovoj publici dopada, a sve to je stoga što se, jednostavno, ne može preterati u ocrnjivanju srpskih nacionalista i njihovih saveznika.
Postoji još jedno pravilo vezano za kulturu lupetanja. Što je lupètalo anonimnije, odnosno što je veći kontrast između njegove beznačajnosti i ambicije „da se postane neko“, tim je lupetanje bezobraznije, i tim više ima manje veze s istinom.
Karakteristični primer je izvesni Milutin Mlađenović, kolumnista portala Beograd 24. Evo nekih njegovih umotvorina:
„Od 7 milijardi ljudi koliko trenutno gamiže ovom planetom, 6 milijardi je rođeno s umnim kapacitetima manjim no što ih ima kišna glista. Od 100% gej osoba na svetu, jedva da ima 3% njih koji su intelektom inferiorni. Konačno rešenje naše civilizacije je: da se udeo gej osoba drastično poveća“
„Znate li, da samo 0,02% ljudi na svetu komuniciraju ćiriličnim pismom? (moj komentar: navedeni broj je 130 puta manji od stvarnog! – S. A). Mi ćemo da pišemo latinicom, a vi tutumraci ćirilizujte se koliko vam drago„.
„U Srbiji ima najviše 5% autentičnih vernika. Svi ostali su bitange, ober lažovi, foliranti, lopine i neopevani bednici„.
„Umno zaostalih u Srbiji ima 99%„.
„Srbija je postala jedna od najludačkih IDIOT država/društava sveta„.
„I onda se neki davždenjak iz Srbije pita, šta hoće ta Amerika od nas? Hoće znanje, hoće napredak, hoće naučna dostignuća. A šta hoće Srbija? Da bude doveka balkanska cigan-mahala, i to joj baš ide kao po loju!“
Dakle, ideja anonimnog lupètala je: što veće lupetanje – to veća pažnja. A iz povećane praćenosti će, verovatno, na kraju proisteći i toliko željena popularnost.
I još jedna opaska. Govore koješta i oni na vlasti. Ali to je nekako više debilisanje: „govorenje gluposti u cilju kontrole štete“.
Evo par primera:
„To što je Rusija zabranila uvoz mesa iz Srbije ne znači da je to meso loše, već samo da nije dovoljno kvalitetno„ (?!).
„Voda u Borči i Kotežu ispravna, ali preventivno da se ne koristi„.
„Utisak da (u Beogradu) ima više komaraca nego ranije (jer se nije zaprašivalo na vreme – S. A) subjektivni je osećaj„ (svako ko je drugu polovinu juna proveo u Beogradu može samo da pobesni na takvu izjavu – S. A.).
Na kraju ću da navedem još nekoliko građanističkih umotvorina, bez potrebe da ih naročito komentarišem.
Ivan Videnović: „Ćirilica je postala pismo mržnje. Većina uvreda, psovki i pretnji na mrežama dolaze pisane ćirilicom„.
Nikola Krstić: Ložimo se na to što ćirilicu niko osim nas ne može da razume. Kada krenu da ti pišu na ćirilici, ti samo odgovaraj: `No speak rusky, no speak rusky`“.
Branislav Mihaljev: „Apsolutno je pravilo da kad nešto piše ćirilicom, to su najobičnije fašističke baljezgarije„.
Slobodan Georgiev: „EU je za razliku od SRB antifašistička tvorevina„.
Snežana Čongradin: „Žrtve nacionalističkih propagandi imaju trajne posledice na mozgu„.
Vesna Pesić: „Ja predlazem da organizujemo kolektivno iseljenje iz ove zemlje. Kartu na sto i planski da je napustimo“.
Bobana Macanović: „Niko ne može da me ubedi da u zemlji s dva miliona muškaraca imate 37 silovanja godišnje” (a koliko bi trebalo da bude? – S. A.)
Marks 21: Menstruacija predstavlja ozbiljno političko pitanje.
Zar zaista mora da pobedi kultura lupetanja?
(Iskra, 7. 7. 2019)
