Piše. Željko Cvijanović
1.
Nije to bilo davno kad su u Beogradu imali jaku volju da na Zapad pošalju poruku kako odnosi između Srbije i Rusije nisu toliko dobri kako na prvi pogled izgleda, kao što neprijatelji kleveću i da Srbija samo vodi balansiranu politiku. Bilo je to vreme kad je Beograd gledao da u međunarodnim poslovima ne ostane bez podrške prokažene Moskve, ali i da mu ta podrška ne sprži krila, budući da se tad pozicija Srbije na opasnim mestima opisivala još opasnijom sintagmom – na liniji vatre.
[adsenseyu1]
Kad je ove nedelje u Beograd stigao Sergej Lavrov, poruka je bila sasvim suprotna. Nikad odnosi ni između Srbije i Rusije ni među bilo koje dve zemlje ne mogu biti toliko bliski kao što su ih urbi et orbi očitovali Lavrov i njegovi beogradski domaćini Vučić i Dačić. Šta se promenilo? Šta je razlog te prenaglašenosti? Da li je Srbija možda sišla sa linije vatre?
2.
Nije bilo teško pogoditi ni da će eksplozija rusko-srpske srdačnosti više uzbuditi Angelu Merkel nego Amerikance, poslovično baždarene da pište na svako rusko prisustvo na svakoj tački globusa. Teško je reći šta je tu bilo najviše uznemirujuće za nju, koja je – doduše, u drugim vremenima i većoj snazi – na sebi držala obavezu dovođenja Srba u red, od promene svesti do amputacije Kosova i Metohije.
Da li je to bila Lavrovljeva najava da će Moskva, zajedno sa Beogradom, rešavati pitanje Kosova, i to „isključivo na osnovu međunarodnog prava i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“; ili je to bila poruka da će dve zemlje nastaviti da razvijaju humanitarni centar u Nišu, trn u oku zapadnog sveta u Srbiji; ili ju je pak dokrajčilo Vučićevo pismo porodici Romana Filipova, ruskog pilota koji je junački poginuo u Siriji i čija hrabrost je, kako je napisao, „zadivila srpski narod“, svedočeći koliko se, recimo, u nas daleko odmaklo sa promenom svesti.
[adsenseyu4]
Elem, Vučić bi u utorak Merkelovoj morao da pruži odgovor na za nju najvažnije pitanje: da li je ulazak u EU još uvek strateški prioritet Beograda i da li je to spreman da dokaže plaćajući ga najvišom mogućom cenom – bezuslovnim odricanjem od Kosova i Metohije. Iako je pozicija Nemačke o Kosovu specifična toliko da bi se njegova nezavisnost pre mogla dovesti u pitanje i u Vašingtonu i Tirani nego u Berlinu, nisam siguran da će Vučićevog jasnog odgovora za Angelu biti, ni potvrdnog ni odričnog. Zašto?
3.
Ništa se nije promenilo preko noći, ali sve do dolaska Lavrova Srbija je gotovo uspešno krila svoje razočarenje strategijom Evropske unije za „Zapadni Balkan“, puštajući da o tome svedoče predstavnici prijateljskih zemalja, poput mađarskog šefa diplomatije Petera Sijarta.
Naravno, nije problem u strategiji samo ono što se vidi na prvi pogled – ponižavajući debalans između cene i nagrade, odnosno fakta da strategija srpsko odricanje od Kosova zahteva pod oznakom „urgentno“, dok ulazak Srbije u EU markira 2025. godinom, i to ne kao datumom koji bi bilo koga u evropskim prestonicama obavezao na bilo šta, već samo kao okviran termin.
Mnogo veći problem je ono što se da zaključiti iz tog debalansa: da, ako već protivnici srpskog ulaska u EU nisu jači od zagovornika, a ono nisu ni mnogo slabiji niti se priključenje Srbije EU da smatrati izvesnim, bez obzira na naše ponašanje na Kosovu. Sve drugo, uključujući i ono kako će Brisel prilikom prijema posebnu pažnju obratiti na prisustvo pravne države u Srbiji žvaka je za evrofanatične budale.
Kad se sve to prevede na jezik geopolitike, može se reći i ovako: nije teško uočiti evropski i uopšte zapadni konsenzus da se zemlje „Zapadnog Balkana“ sklone iz zone uticaja Rusije i sa kineskog Novog puta svile, ali on nije praćen konsenzusom o tome da li bi za taj poduhvat EU trebalo da nešto žrtvuje i primi te zemlje u svoj klub ili da ih nastavi tretirati kao poluparije, koje će se zadovoljiti i sa mnogo manje od članstva. To možda 2018. jeste jezik kojim se može razgovarati sa Zaevljevim Skopljem ili Tačijevom Prištinom, ali ne i sa Beogradom, koji je i u gorim trenucima imao samosvesti preko te kritične tačke.
4.
Naravno, već sama činjenica da je Merkelova pozvala Vučića dok je još u tehničkom mandatu, pokazalo je da joj se žuri. Istina, više nego na autoritet, moći će da se pozove na stara dobra vremena jer nekadašnju snagu nemačka kancelarka i vlada teško da će povratiti u narednom mandatu. Tako da u utorak nemačkih ultimativnih nastupa možda i neće nedostajati, ali njihovi pokriće i efekat biće veoma tanki.
Nemačku poziciju ne olakšava ni to što je u sličnom raskoraku na Balkanu trenutno i Amerika, posebno posle neslavnog prošlogodišnjeg završetka misije samozvanca Hojta Brajana Jia, koji je i „poginuo“ u Beogradu, pošto ga je Vučić izbacio sa sastanka iz kabineta. Tek pošto se priča o tom događaju proširila Vašingtonom, Ji je u samom Stejt departmentu bio osporen kao čovek koji ne provodi politiku administracije Donalda Trampa, već njegovih poraženih prethodnika.
Pošto je Ji oteran iz diplomtije, krajem leta na mesto Tilersonovog zamenika za Evropu i Evroaziju – nekadašnju poziciju Viktorije Nuland – došao je Ves Mičel, diplomata koji se smatra stručnjakom za Rusiju. Time se pokazalo koju će zemlju u Evropi i Aziji Trampova administracija smatrati centralnom.
Ne treba očekivati da će Mičel imati onaj nivo uticaja kakav je imala Nulandova kao ni da će Tramp dozvoliti da mu, kad dođe vreme, bilo ko oblikuje rusku politiku sem njega samog. Sve to je, naravno, važno budući da Balkan može – dakle – imati važnost za Trampovu Ameriku samo onoliko koliko se može doticati odnosa Vašingtona prema Moskvi.
5.
Iako Srbija brojnim diplomatskim ofanzivama grozničavo nastoji da zainteresuje Trampa za sebe i otkloni inerciju stare klintonističke politike, Amerika će, po svoj prilici, na Balkanu biti negde na poziciji između pune nezainteresovanosti i blage preformulacije onog što je zagovarao Hojt Ji. A to znači da, ukoliko se pozicija SAD na Balkanu bude menjala, ona se neće pomerati u pravcu nove politike, već u pravcu nezainteresovanosti i odsustva. Što i nije najgore što nam se može desiti.
Sve su to razlozi zbog kojih šanse za konačno rešenje Kosova danas postaju objektivno manje nego u bilo kom trenutku od 2008. Zašto? Zato što je, prvo, teško poverovati da će Trampova Amerika pre definisati svoju balkansku politiku nego rusku. Drugo, zato što Albancima i njihovim međunarodnim sponzorima (NVO, tink-tenkovi, lobističke grupe) neće tako skoro biti zamislivo da bi Priština, koju još uvek vide i kao pobednike iz rata (1999) i mirovnog procesa (2008), mogla da pristana na istinske pregovore i manje od maksimuma.
Kao što je, treće, teško poverovati da bi Srbija – koja danas svoju poziciju brani uspešnije nego ikad od 2008. u, i to valja reći, nikad izmenjenijim okolnostima – smela da pristane da izgubi sve i zadovolji se ničim. Istovremeno, četvrto, ne treba sumnjati da će Rusija propustiti priliku da se umeša na strani Srbije i da će ta činjenica, peto, biti od većeg značaja za Nemačku njene buduće poteze nego za SAD.
6.
Najbolji čas za kosovsku nezavisnost odavno je prošao; najbolji čas za obnovu srpskog suvereniteta još nije došao. Sve između te dva momenta neodređenog trajanja biće vreme za stabilan dogovor dve strane, koje bi obavile same i u svom najboljem interesu.
Za sada je sasvim dovoljno da su naveća iskušanja za Srbijom i da joj linija vatre više ne prelazi preko čela. I pred tom činjenicom malo čak i to što je gotovo niko od političkih aktera nije primetio, obuzet političkom utakmicom, u kojoj traje nadmetanje ko će nam u naredne četiri godina u Beogradu obezbediti više besplatnih stvari.
(Standard.rs)
