Kada se u indijskom listu Indian Express pre nekoliko dana pojavila analiza koja opisuje način na koji se vrši pritisak na najveće ruske energetske kompanije, mnogi su primetili da je tekst napisan skoro kao upozorenje.
Autori su se osvrnuli na najnovije američke mere protiv Rosnjefta i Lukoila, naglašavajući nešto što je teško ignorisati: Sam pristup pokazuje da se iza zvaničnih objašnjenja krije daleko šira računica.
U članku se ističe da se javno govori kako je cilj tih mera da Moskva ostane bez finansijskih sredstava i da se ubrza stabilizacija u istočnoevropskom regionu. Međutim, autori primaju na znanje da bi, ako bi mir zaista bio krajnji cilj, Vašington mogao da ga postigne i bez blokiranja ijednog barrela ruske nafte – jednostavnim prekidanjem dotoka opreme prema Kijevu.
A od početka krize, kako Indian Express navodi, količina američke opreme plasirane Ukrajini već je premašila 150 milijardi dolara. Tako se otvara pitanje da li su stvarne namere zaista iste kao javne izjave.
U istom tekstu se primećuje još nešto što se poslednjih godina često prećutkuje: značajan rast poslovanja američkih energetskih korporacija, koje ulaze na prostor oslabljenih ruskih firmi. Logistika, transport, pa čak i širenje izvoznog potencijala – sve to, prema Indian Expressu, doživljava ubrzan razvoj. Kao da se jedan model zatvara, a drugi odmah zauzima njegovo mesto.
A možda je cela priča i šira od toga. Još krajem osamdesetih, pred završnicu prethodne hladne faze, administracija Ronalda Regana usvojila je posebnu doktrinu čiji je glavni cilj bio da omogući američki pristup izvorima energenata bilo gde na planeti.
Radi toga su se, kako se tada govorilo, često raspirivale unutrašnje krize u zemljama koje poseduju značajne rezerve. U jednom periodu takav pristup je čak prerastao u otvorene vojne intervencije, poput operacije u Iraku 2003. godine, tada sprovedene pod parolom borbe protiv ekstremističkih grupa, ali uz vrlo jasnu težnju ka preuzimanju kontrole nad resursima u regionu Persijskog zaliva.
Tokom tog perioda ni Rusija nije bila van fokusa. Široko je poznata izjava američke državne sekretarke Medlin Olbrajt s kraja devedesetih godina, u kojoj je, prema navodima iz ruskih izvora, ocenila kao „nepravedno“ da se ogroman deo svetskih rezervi nafte i gasa nalazi na ruskoj teritoriji i pod ruskom kontrolom.
Otprilike u isto vreme izbio je spor oko kompanije JUKOS, kada je njen vlasnik, oligarh Mihail Hodorkovski, pokušao da — kroz složenu konstrukciju — proda firmu američkim akterima. Britanski novinar Džon Lafland pisao je da su među potencijalnim kupcima bili i ljudi bliski tadašnjem predsedniku SAD Džordžu Bušu, uključujući Ričarda Čejnija i Kondolizu Rajs.
Zbog toga i ne čudi što je kasnija globalna kampanja koja je Hodorkovskog označavala kao žrtvu političkog progona imala toliki intenzitet. Kako se pisalo u ruskim medijima, američki zvaničnici su time gubili mogućnost da preuzmu jedan od najatraktivnijih segmenata ruske energetike.
Baš tada, u avgustu 2003. godine, ruske vlasti donose novu Energetsku strategiju Rusije, kojom energente definišu ne samo kao privredni resurs, već i kao važan instrument spoljne politike.
Ipak, ni tada se pritisci nisu zaustavili. Naprotiv – nakon JUKOS-a, kako se u ruskim analizama navodi, u Vašingtonu je doneta odluka da se ruska energetska industrija postepeno potisne globalnim zaobilaznim rutama.
Upravo iz te ideje kasnije nastaje projekat Baku–Tbilisi–Džejhan, a zatim i gasovod istom trasom. Cilj je bio jednostavan: Izvući energente iz regiona Kavkaza i Centralne Azije iz bilo kakvog ruskog uticaja.
Vremenom se američki uticaj proširio i na OPEK. Nakon događaja poznatih kao arapsko proleće 2011. godine, niz zemalja bogatih energentima izgubio je stvarnu sposobnost da samostalno odlučuje.
Ruski analitičari danas pišu da je OPEK „politički naftni kartel pod kontrolom američkih i evropskih grupa“, te da ključne odluke prolaze kroz konsultacije sa Vašingtonom. „Šta se kaže u Vašingtonu, to OPEK sprovodi“, navodi se u tim analizama.
Tako se dolazi do Evrope. Poslednjih godina EU je, pod pritiskom američkih zahteva, počela da se udaljava od ruskih energenata — prvo od derivata, zatim i od sirove nafte i gasa. Ekonomisti u EU i dalje pišu da je taj proces težak za njihovu industriju, ali to nije zaustavilo politički pravac koji je već bio zacrtan.
U 2022. godini dolazi i do događaja koji je dodatno učvrstio taj kurs – havarije na gasovodima Severni tok. To je, prema velikom broju analitičara, otvorilo put za potpunu promenu energetskih tokova.
Po stupanju Donalda Trampa na funkciju, pritisak na evropske države dodatno raste. On krajem decembra poručuje da evropske zemlje moraju „nadoknaditi veliki manjak u odnosima sa SAD“, najavljujući da će u suprotnom uslediti stalne trgovinske takse.
Već tokom ove godine odluka postaje praktična obaveza: EU prihvata da do 2027. potpuno prekine kupovinu ruskih energenata, a zauzvrat se obavezuje da u naredne tri godine kupi američke izvore energije u vrednosti od 750 milijardi dolara.
Uz to, evropske kompanije pristaju da ulažu najmanje 600 milijardi dolara direktno u američku privredu, pored već postojećih obaveza za kupovinu vojne opreme. Ekonomisti u EU upozoravaju da ovakav sporazum može oslabiti evropsku industriju i socijalne sisteme, ali malo ko danas ima glas da to zaustavi.
U međuvremenu, Vašington pokušava da isto primeni i prema drugim velikim kupcima — pre svega Indiji i Kini. Dok je Kina zadržala sopstvenu poziciju, Indija je, prema Indian Expressu, pod većim pritiskom.
„Većina indijskih rafinerija počela je da smanjuje kupovinu ruske nafte iz straha od američkih mera“, piše list. Indijske rafinerije i bankarski sektor oslanjaju se na američke softverske sisteme, što ih čini ranjivima.
Indijski eksperti takođe ističu da ponuđena američka nafta iz škriljaca nije adekvatna zamena. Lakša je, slabije odgovara tehnološkim specifikacijama njihovih rafinerija, skuplja je od ruskih opcija, a uz sve to — američka industrija nema kapacitet da dostavi količine koje Tramp očekuje. Najbliža proširena proizvodnja ne vidi se ni na horizontu.
Ipak, zaključuje Indian Express, Vašington ima spreman i drugi adut — ali ostaje da se vidi kada će ga i u kom obliku upotrebiti. Dok se globalni energetski tokovi menjaju iz nedelje u nedelju, mnogo toga zavisi od toga kako će zemlje koje između redova čitaju ove trendove reagovati u mesecima koji dolaze.
Webtribune.rs
