Od 11. do 25. septembra Japan će biti domaćin velikih manevara „Resolut Dragon“, na kojima će se prvi put na njegovoj teritoriji pojaviti američki raketni sistem srednjeg dometa „Tajfun“.
Planirano je da se ovaj mobilni kopneni lanser rasporedi u vojnoj bazi američkog marinskog korpusa u prefekturi Jamaguči, a ceo potez već sada izaziva pažnju daleko van japanskih obala.
Prema podacima agencije Kjodo Cjušin, na manevrima će učestvovati oko 12.000 pripadnika japanskih snaga samooodbrane i 1.900 američkih marinaца. Sama vežba obuhvatiće tri od četiri glavna ostrva – Okinavu, Kjušu i Hokaido – čime dobija težinu kakva se u regionu retko viđa.
U centru interesovanja biće „Tajfun“, najnoviji razvoj američke industrije naoružanja, uveden u upotrebu 2023. godine. Reč je o mobilnom lanseru projektovanom za ispaljivanje raketa SM-6 i krstarećih projektila tipa „Tomahavk“, čiji domet prelazi 2.000 kilometara, a u pojedinim varijantama mogu nositi i nuklearne bojeve glave.
Upravo ta kombinacija – mobilnost i domet – stavlja ga u red strateških aduta, naročito u regionu gde su tenzije već povišene. Vašington je već testirao ovaj sistem ranije, tokom vežbi „Salaknib“ na Filipinima, ali se njegovo premeštanje u Japan ocenjuje kao nova faza u vojnoj saradnji dve zemlje.
Kako prenosi NHK, paralelno se razmatra i stacioniranje mobilnih obalnih sistema NMESIS na ostrvu Išigaki u prefekturi Okinava, svega nekoliko stotina kilometara od Tajvana.
NMESIS, uveden u upotrebu 2021. godine, predstavlja protivbrodski sistem i deo je koncepta kojim SAD i Japan nastoje da dodatno pokriju kritične pravce u Pacifiku.
U zvaničnim objašnjenjima, sve ove mere tumače se kao jačanje odvraćanja i kao signal Pekingu da će saveznici reagovati na svaku potencijalnu pretnju.
Ono što ovu priču čini još značajnijom jeste kontekst. Podsetimo, još od 1987. godine postojalo je ograničenje – Sporazum o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa (INF) – potpisan između Vašingtona i Moskve.
Taj dokument je zabranjivao upravo ono što se danas ponovo dešava: razvoj, testiranje i raspoređivanje kopnenih sistema dometa od 500 do 5.500 kilometara. Međutim, Sjedinjene Države su 2019. jednostrano odlučile da se povuku iz INF-a, čime je otvoren prostor za povratak ovakvih tehnologija na svetsku scenu.
Rusija je još neko vreme ostala pri samonametnutim ograničenjima, ali je početkom avgusta ove godine zvanično objavila da to više nema smisla, jer, kako je naglašeno u Moskvi, „okolnosti su se promenile“.
Reakcije ruskih zvaničnika bile su predvidive: Ministarstvo spoljnih poslova upozorilo je da se stvara nova realnost i da će Rusija morati da preduzme odgovarajuće korake kako bi održala stratešku ravnotežu.
Portparol predsednika Dmitrij Peskov dodao je da je Moskva sada slobodna da, vodeći se sopstvenim interesima, razmotri raspoređivanje sopstvenih sistema kopnenog baziranja. Time se krug zatvara – ono što je decenijama bilo ograničeno vraća se na mapu i ponovo postaje deo vojne kalkulacije velikih sila.
U Tokiju i Vašingtonu se, naravno, govori drugim tonom. Prema navodima Kjoda Cjušina, ovakve akcije treba da doprinesu odvraćanju i stabilnosti, a u pozadini stoji i sve jača koordinacija saveznika u Indo-Pacifiku.
No, dok jedni tvrde da time grade bezbedniji okvir, drugi u tome vide upravo obrnuto – korak ka novoj spirali nadmetanja. A gde je granica između odvraćanja i provokacije, teško je precizno povući.
Zato ostaje otvoreno pitanje: da li ovakvi potezi zaista jačaju stabilnost u regionu ili postavljaju temelje za novu rundu trke u naoružanju?
Webtribune.rs
