Povratak Medlin Olbrajt u politiku kao posrednika u razgovorima Srba i Albanaca o Kosmetu malo je verovatna opcija.
Ali, ako bi se to dogodilo, Srbi ne mogu da očekuju ništa dobro. Njen odnos prema srpskom narodu na Balkanu ni devedesetih godina nije bio vođen američkim državnim interesima, nego ličnim frustracijama i ambicijama, baš kao i politika drugih američkih ličnosti iz tog vremena: Lejka, Holbruka, Talbota…
Predsednik Klinton se za Balkan nije mnogo zanimao, niti pokušavao da uđe u srž problema, nego je dozvolio saradnicima da grade karijere pretežno na srpskoj muci.
Ovako, u razgovoru za „Novosti“, moguće poteze nove administracije u Vašingtonu ocenjuje profesor Samuel Mikolaski, odnosno Sava Mikolački, jedan od najuglednijih američko-srpskih intelektulaca. Profesor Mikolaski upravo je objavio knjigu „Čuvari srpskog nasleđa“ namenjenu američkim Srbima u kojoj ovaj vremešni teolog i filozof, analizira razornu politiku Bele kuće prema našem narodu. O devedesetim godinama kaže:
– Na osnovu Klintonovih „traka“, njegovih sedmičnih ispovesti prijatelju i istoričaru Tejloru Branču, a koje su još pod embargom u njegovoj biblioteci, više je nego očito da je američki predsednik od 1993. kada je stupio u Belu kuću imao daleko prečih poslova nego bavljenje sukobom na Balkanu. Na 79 višesatnih audio-zapisa sačuvani su osvrti Vilijema Džefersona Klintona na svakodnevni život u Beloj kući.
On podseća da se odmah po imenovanju američki predsednik našao pod istragom FBI zbog otpuštanja nekih ljudi i zapošljavanja svojih pristalica. Patio je i zbog smrti majke za koju je bio veoma vezan. Ispovedao se svom biografu o iznenadnim problemima zbog samoubistva najbližeg savetnika Vinsa Fostera, koji je ostavio misteriozno oproštajno pismo u kojem je stajalo: „Nisam rođen da nekog uništvam“. Potom su usledile Bilove muke sa Polom Džons koja ga je, kao i Monika Levinski, optuživala za seksualno napastvovanje.
– Na trakama čiji prepis sam analizirao, Klinton kratko govori o ratu na Balkanu, ističući da je Entoni Lejk zadužen za taj deo, a sa njim i Medlin Olbrajt – pojašnjava naš sagovornik.
Profesor Mikolački dalje navodi da su Srbi na severnoameričkom kontinentu pomno tražili uzroke neprijateljstva Olbrajtove prema našem narodu.
– Lični animozitet između Olbrajtove i Slobodana Miloševića rastao je od prvog susreta. Verovatno je za nju Milošević predstavljao komunistu i „teror“ koji je naterao njenog oca da beži iz Češke u Srbiju, a potom u SAD. Ali, da nije bilo Srba, ni ona ni njena porodica ne bi preživele Drugi svetski rat, niti upad ruskih tenkova u Čehoslovačku i pad Benešove vlade 1948.– ističe profesor.
Podseća da je otac bivše američke državne sekretarke, Jozef Korbel rođen kao Jevrejin u Češkoj i da su mu roditelji i gotovo cela familija ubijeni u Holokaustu. Jozef se spasao jer je bio ataše ove zemlje u poslanstvu u Beogradu, od 1936. do 1939. gde je promenio i veru u rimoktoličku. Uz pomoć srpskog novinara, prijatelja Pavla Jankovića iz Beograda, tokom Drugog svetskog rata Korbelovi su se krili kod naših porodica, uključujući i porodicu Popić iz Vrnjačke Banje. Najranije slike Olbrajtove potiču baš iz ovog grada, iz druženja sa Popićima. Potom su, kako priča profesor, Korbelovi nastavili diplomatski život u Beogradu u službi poratne češke vlade Edvarda Beneša sve do njegovog pada. Baš u Beogradu porodica Korbel dobija izbegličke papire za Ameriku. Sagovornik dodaje da je čak 12 srpskih porodica na neki način učestvovalo u spasavanju familije američke političarke.
– Jozef nikada nije zaboravio hrabrost srpskog naroda i u svojim knjigama od 1951. je veličao Srbe i Jugoslovene i njihov put u komunizam mimo Staljina – dodaje Mikolački.
– Korbel je postao ugledni profesor Univerziteta u Denveru i ostaće zabeleženo da je sem ćerke, američkoj diplomatiji „podario“ još jednog državnog sekretara SAD, Kondolizu Rajs, koja je služila pod Obamom. Naime Rajsova je bila njegov student i pod ogromnim uticajem češkog profesora. Zato je prema Srbima imala daleko uravnoteženiji stav.
Govoreći o devedesetim i Klintonovoj politici, prof. Mikolački naglašava i nesreću koju su Srbi imali sa dvojcem Entoni Lejk (državni sekretar za nacionalnu bezbednost) i Ričard Holbruk, „izvršilac radova“ na Balkanu:
– Ova dvojica bili su prijatelji još iz rata u Vijetnamu i Lejk je odabrao Holbruka za izaslanika Bele kuće na Balkanu.
Međutim, ubrzo je pukla bruka jer je Lejk bio u ljubavnoj vezi za Holbrukovom ženom, što je zauvek pokvarilo njihove odnose. Lejk je docnije, u svojim sećanjima, priznao veliku „bosansku grešku“, savezništvo sa Alijom Izetbegovićem i jačanje islamske komponente, što je išlo preko Holbruka.
Da li je ovaj vodio neku svoju diplomatiju, nije do kraja jasno, ali Holbruk je očekivao da nasledi Olbrajtovu što mu nije dozvoljeno. Zato je on na neki način bio nezadovoljan „nagradom“ za državnu službu na Balkanu.
Profesor dodaje da Srbi nisu sebi pomogli kada su 1995. sačekivali Medlin Olbrajt u Istočnoj Slavoniji kamenicima, ni kada su joj priredili sličan doček na KiM. Prema Mikolačkom, Strob Talbot je rukovodio pripremama agresije na našu zemlju da bi posle toga u svojim memoarima potvrdio „da taj rat nije vođen za Kosovare i njihova ljudska prava, već protiv Miloševića“. On kaže da ga je Olbrajtova okarakterisala kao „kočnicu šireg trenda reformi na Balkanu“.
OD BAŠAIDA DO KALIFORNIJE
Profesor Samuel Mikolaski (Sava Mikolački) (97) rođen je kao Sava u Bašaidu, između Kikinde i Zrenjanina, a u Kanadi se obreo 1927. sa četiri godine. Otac obućar i mati šnajderka mučili su se tokom Velike depresije tako da je i Sava morao da prekine školovanje i pomaže ocu.
Posle rata, Anglikanska crkva mu je omogućila besplatan semestar u Bogosloviji i ubrzo je kao najbolji student poslat u London gde je završio istoimeni univerzitet, a doktorirao filozofiju na Oksfordu 1958. Radio je u Kanadi kao anglikanski biskup, a zahvaljujući njemu mali hrišćanski Džunior koledž postao je jedan od najuglednijih fakuleta – Univerzitet Krendal, zbog čega je i odlikovan. Prelaskom u Kaliforniju vratio se pod svodove Prvoslavne crkve.
ČUVARI SRPSKOG NASLEĐA
– Ne samo da su Srbi bili najveći saveznici SAD u dva velika rata, nego su dali verovatno najviše heroja od svih malih naroda – govori Mikolački.
– Prvi srpsko-američki ratni heroj je bio Đorđe Šagić (Džordž Fišerman), junak rata za nezavisnost Teksasa od Meksika (1830-1845). O srpskim borcima u Američkom građanskom ratu takođe se govori kao o junacima koji su jahali za generala Lija. Mitski oreol nosi četa Konjevića, nazvana po Stjepanu Konjeviću, koji se doselio u Luizijanu tridesetih godina 19. veka iz Slavonije. U Drugom svetskom ratu samo iz Srbije i BiH američki piloti su spaseni vazdušnim mostom zahvaljujući našoj hrabrosti. Samo srpska zastava vijorila se na Beloj kući 28. jula 1918…
(Novosti.rs)
