Najsrećniji deo života, kaže Siniša Mali, ministar finansija, bio mu je period koji je proveo u rodnom Beogradu pre odlaska na školovanje u Ameriku.
Srbiji su u to vreme uvedene sankcije, a o životu u stranoj zemlji, kao i o iskustvima koja je stekao i povratku u zemlju koju je tada vodio Zoran Đinđić, istakao je Mali u intervjuu za Srpski telegraf.
[adsenseyu1]
Tokom razgovara odgovorio je na pitanje zbog čega se najviše kaje, ali je, pored toga, pričao i o druženju sa Vučićem, sa kolegama iz vlade, o porodici…
Kako su muzika i sport pobedili politiku?
– Moja prva ljubav prvo je bio sport, pa muzika. Na nagovor roditelja na početku osnovne škole bavio sam se plivanjem, posle toga trenirao sam tenis u Crvenoj zvezdi, probao sam i karate, došao i do nekog pojasa. Onda sam rešio da treniram atletiku, do pred kraj fakulteta i odlaska u Ameriku na dalje školovanje ozbiljno sam se bavio gimnastikom. U Americi nije bilo mogućnosti za to, ali sam i tamo trenirao, odlazio sam u teretanu.
Pomenuli ste Zvezdu, tu je jasna situacija, ali da li je Siniša kao mlađi, poput Vučića ili Vulina, učestvovao u nekim navijačkim tučama?
– Ne, sa ocem sam svake nedelje uz radio slušao prenose utakmica, tada je takvo vreme bilo. Nervirali smo se, skakali smo zajedno. Mislim da sam otišao samo na jednu utakmicu. Zvezda je igrala sa Partizanom, rezultat je bio 1:1. Bilo mi je dosadno, očekivao sam više golova. Nekako sam uvek više voleo da se bavim sobom nego da gledam druge. Bolje mi je bilo da sam na probi benda ili na nekom treningu, nego da gledam druge.
Sada ste zaljubljenik u maraton?
– Pre tri godine 22. januara, sećam se da je bilo mnogo snega i tada sam prvi put krenuo sa trčanjem. Sad sam mator za neke sportove, kao što su rukomet, fudbal, mogućnost povrede je velika. Prija mi, malo istrčim, malo gledam u nebo, malo budem na svežem vazduhu. Prava antistres terapija. Krenuo sam sa trčanjem na pet, pa na 10, 12, 21 kilometar, pa do toga da istrčim čitavu stazu od 42 kilometra. Godinu i po dana trebalo mi je da se spremim za maraton u Atini. Taj prvi maraton trčao sam pet sati, boleli su me tabani, zglobovi, sve je bolelo. Ali ipak, osećaj je neverovatan. Zato sam se kao gradonačelnik Beograda trudio da tu ljubav prema sportu prenesem na mlade. Sport je i meni pomogao da sazrim kao osoba, da naučim da dobijam i da gubim, da se bavim timskim radom…
[adsenseyu1]
I vaša deca sad već ozbiljno treniraju?
– Klinci su imali dve i po godine kada su počeli da treniraju tekvondo i kada su prvi put stali na skije. Sada su fenomenalni skijaši. Teodor ima crni pojas, Viktor crveno-crni, Lola takođe. Sticajem okolnosti, sve troje se bave gimnastikom. Sport im pomaže da budu sigurniji u sebe, da budu samostalniji i da budu bolji ljudi. Zato uvek apelujem na roditelje da guraju klince na neki sport.
Kada je muzika postala velika ljubav?
– Ujak je bio pravi šmeker, žene su ga obožavale. Slušajući ga kako svira, i ja sam isto poželeo. Majka mi je kupila prvu gitaru u Vasinoj ulici, upisao sam muzičku školu „Braća Stamenković“, koju sam posle i završio, i tako je počelo. Sticajem okolnosti, u Petoj gimnaziji dva, tri dečaka iz razreda su takođe svirali. Naše žurke su bile najbolje. Neko je svirao, neko je pevao, neko je imao više, neko manje sreće sa devojkama. U zgradi u kojoj sam odrastao živeo je Dejan Marković, svirao je bubnjeve i nas dvojica smo se dogovorili i napravili prvi bend. Imali smo jedinstven bend sa dva pevača, svirali smo neki hardkor, pa svašta nešto. Voleo sam da igram bilijar, trenirao sam, tu su bile i svirke. To je bio period kada sam baš bio srećan. Ubrzo su došle sankcije, sve se to onda promenilo.
Pomenuli ste devojke. Kako vam je išlo na tom planu?
– Evo, pokazaću vam sliku. Ova devojčica što duva svećice je moja prva ljubav. Išla je sa mojim bratom u razred.
A neka ozbiljnija, prva ljubavna priča?
– Prvu devojku, ono na duže, imao sam u srednjoj školi. Ona je išla u medicinsku, ja u gimnaziju. Bilo je drugačije vreme, vrhunac je bio da se prošetamo do Kalemegdana, da odemo do „Meka“…
I onda ste otišli u Ameriku?
– Kao najbolji student Ekonomskog fakulteta dobio sam stipendiju američke države da tamo nastavim magistarski rad. To je s jedne strane bio šok, dok je s druge strane to bila odlična mogućnost da učim i napredujem koju sam iskoristio. Radio sam u Njujorku na Vol stritu, to mi je dalo zaista dobro iskustvo, pre nego što sam se preselio u Prag. U Srbiju sam se vratio 12. januara 2001. godine. Bio sam pravi povratnik, spreman da pomognem koliko god mogu preporodu zemlje.
Da još malo popričamo o tim devojkama. Kakva su iskustva po tom pitanju bila u Americi?
– Drugačije su, moram ovde pažljivo da odgovorim. Mnogo su otvorenije, s druge strane su mnogo nezavisnije.
Zar nije to ono što muškarci hoće?
– Pa zavisi u kom periodu odrastanja. Romantika je super i to prihvatam.Što sam stariji, sve sam više sklon romantici, pogotovo kad vam se neko sviđa. Kod devojaka tamo uvek sam znao na čemu sam. Ovde je malo drugačije.
[adsenseyu4]
U redu, sad da se vratimo na 2001. i ulazak u politiku…
– Bio sam mlad, dobio sam mogućnost da radim u državnoj upravi, ali nisam bio visokopozicioniran da sam mogao da pravim neke promene. Nije ista situacija tada i sada. Kratko sam ostao tu, već polovinom 2003. sam otišao.
To je samo nekoliko meseci posle ubistva Zorana Đinđića.
– Jeste. Kad realno sagledam, nisam se snašao. Ipak je to bilo neko drugačije okruženje na koje nisam bio navikao. Osoba sam koja želi da radi da se nešto brže promeni, da iskoristim svoj potencijal, da se nešto brže i bolje uradi. Otišao sam u privatni sektor, gde sam bio do 2012. Desio se taj razgovor sa Vučićem o njegovoj viziji da se nešto u zemlji brže promeni i da svemu dam neki svoj doprinos. I tako sam počeo, prvo kao savetnik za ekonomiju i finansije, dok je on bio prvi potpredsednik Vlade, potom kao gradonačelnik i sada kao ministar finansija.
Upoznali ste se sa Đinđićem?
– Nisam mnogo vremena proveo sa njim, on je tada bio predsednik Vlade, ali poznavao sam ga. Na mene je ostavio utisak osobe koja je vrsta u svojim verovanjima i imao je veliku želju i energiju da neke stvari u Srbiji promeni.
Ako biste sada podvukli neku crtu, šta biste rekli, zbog čega se kajete?
– Zato što nisam pocepao taj doktorat. Što nisam poslušao Vučića i odmah ga pocepao.
Često se sa Vučićem sastajete mimo kancelarije. Postoje fotografije kako sedite na klupama kod Beograda na vodi. O čemu najčešće razgovarate?
– Kada sam postao gradonačelnik, to nam je postala navika. Bar jedanput nedeljno se vozimo po gradu, uglavnom ja vozim. Mada i on voli da vozi, prija mu da nekada sedne u svoj auto i provoza se. Često stanemo negde, pogledamo da li nešto može da se uradi i nekako nas uvek put navede do Beograda na vodi. Obilazili smo radove, to je bilo ruglo, sada je to sve drugačije. Prošetamo se Promenadom, to je njegova ideja, njegov projekat, i želja mu je da sve zgrade budu lepo osvetljene…
[adsenseyu1]
I tada pričate o?
– Svemu. Da li je u pitanju posao, vezano za neke puteve, fabrike… Razgovaramo o porodici, nekada i o putovanjima i iskustvima. To je trenutak kada imate priliku da izađete iz četiri zida, da promenite teme. Velike su tenzije, veliki je pritisak, uvek se rešavaju neki problemi, što nam je i posao. Da ne zaboravim, jedna od redovnih tema je i sport.
Na instagramu ste objavili fotografiju sa psom.
– Imamo dva psa, bišona koji se zove Pufnica, ćerka je dala to ime, i imamo aljaskog malamuta, napunio je sad godinu dana. Gledali su „Igre prestola“, hteli su tog psa. U pasošu mu piše da se zove Nevski, ali ne možete mojoj ćerki da objasnite da to nije Tviksi.
Jeste li i kao dete imali životinje?
– Da, kao mali sam imao patku, zečeve, pekinezera Ducu…
(Srpski telegraf,B92)
[adsenseyu1]
