Advokat Kristofer Blek iz Toronta kaže da su Britanija i NATO defakto u ratu sa Rusijom, i da bi to bilo zakonito ako bi Rusi uzvratili udarac.
Fajnenšel tajms je 19. maja citirao britanskog ministra odbrane Bena Volasa koji je izjavio da bi Zapad mogao da se suoči sa pretnjom rata punog razmera sa Rusijom i Kinom do kraja decenije i proglasio pripremu odbrane kao najvažniji zadatak za zapadne zemlje.
Čovek mora da se zapita u kakvom univerzumu žive gospodin Volas i njegov šef Riši Sunak pošto je Britanija trenutno u ratu sa Rusijom, svakim korakom, svakom neprijateljskom akcijom, pripremala se za rat punog razmera, katastrofa velikih razmera, koju ne mogu da spreče. Zašto bi Britanija ušla u rat sa Kinom kao i sa Rusijom kada Kina nije pretila i udaljena je preko okeana, niko ne može da objasni racionalno. Ipak, ovo je britanska retorika, fetišističko ponavljanje reči njihovog gospodara, SAD, piše Hal Tarner.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Mnogi tvrde da su izjave, da se rat ne dešava, da je to nešto što se nalazi samo u budućnosti, očajnički pokušaji da se prevari britanski narod, da ga laže o namerama njihove vlade i onome što dolazi. Drugi tvrde da su to znaci da britanska vlada nema osećaj za realnost. Ali, na kraju se mora zaključiti da su oboje u isto vreme u pravu.
Što je još gore, ove izjave govore o vladi koja izgleda smatra da je nedodirljiva, da će rat sa Rusijom u geografskom prostoru biti ograničen na Ukrajinu, da učešće Britanije u ratu protiv Rusije neće imati direktne posledice po Britaniju i njen narod, da se Rusija neće usuditi da sledi vojnu i političku logiku i da izvrši vojne udare protiv Britanije. Ništa ne može biti dalje od istine, ali britanski establišment, koji sanja o svojoj prošlosti, nije u stanju da prihvati stvarnost, vodi britanski narod ka katastrofi, dok se ratna oluja sve više približava njihovim obalama.
Zabludeno razmišljanje u Britaniji je produžetak iste psihoze koja zahvata sve dvorane moći u zapadnom svetu, psihoze koja ima svoje korene u duboko problematičnim društvima koja su se razvila na zapadu i čiji će uzroci biti predmet proučavanja budućih društvenih naučnika i istoričara ako ih ima. U stvari, ove vlade pokazuju uočljive i klasične simptome paranoje i zabludnih poremećaja, što dovodi do potpunog raskida sa realnošću koja predstavlja psihozu. Ovo je veoma opasno stanje stvari jer će neko ko je u zabludi, ko nema kontrolu nad realnošću, ko ne može da pravi razliku između stvarnosti i mašte ili priželjkivanja, donositi odluke i preduzimati radnje koje su opasne za sve oko sebe, u ovom slučaju, Rusiju, i šire, ceo svet.
[adsenseyu1]
Neposredno nakon što je Rusija započela svoju specijalnu vojnu operaciju, Britanija je izjavila da podržava Ukrajinu zajedno sa ostatkom NATO-a i najavila da će je snabdevati oružjem i municijom za borbu protiv Rusije. Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, je u odgovoru izjavila da bi države NATO-a koje pružaju oružje Ukrajini mogle biti pogođene udarima Rusije.
Gospođa Zaharova je rekla:
„Da li dobro razumete da Rusija zarad narušavanja logistike vojnog snabdevanja može da gađa vojne ciljeve na teritoriji onih zemalja NATO-a koje isporučuju oružje kijevskom režimu?
„Na kraju krajeva, to direktno dovodi do smrti i krvoprolića na teritoriji Ukrajine. Koliko ja razumem, Britanija je jedna od tih zemalja.
Rusko ministarstvo odbrane, nakon nekoliko napada unutar Rusije uz podršku NATO-a, više puta je reklo:
„Želeli bismo da istaknemo da će direktno provociranje kijevskog režima od strane Londona na takve aktivnosti koje napadaju rusku teritoriju, ukoliko dođe do pokušaja da se one realizuju, odmah dovesti do našeg proporcionalnog odgovora.
U aprilu, kada je Velika Britanija objavila da šalje granate tankova sa osiromašenim uranijumom u Ukrajinu, Rusija je rekla da će odgovoriti i to je učinila, uništavajući tu municiju u Ukrajini odmah nakon što je stigla, a sada radioaktivni oblak plovi na zapad prema Evropi i Velikoj Britaniji. Ruska upozorenja o opasnosti od toga su ignorisana.
[adsenseyu4]
Ben Volas je 11. maja najavio novi čin agresije na Rusiju odlukom da u Ukrajinu pošalje krstareće rakete Storm Shadow, koje su od tada korišćene za napad na civilne centre u Rusiji. Opet, Rusija je jasno izjavila da će na ovu akciju biti vojnog odgovora.
Dana 23. maja, tokom posete Laosu, zamenik šefa ruskog Saveta bezbednosti Dmitrij Medvedev izdao je još jedno upozorenje, na dan kada su ruske bezbednosne snage uništile ukrajinske snage koje su napale civile u Belgorodskoj oblasti, što je bila otvorena teroristička akcija koju podržava Velika Britanija i ostale države NATO-a:
„Severnoatlantski savez ne shvata dovoljno ozbiljno pretnju nuklearnim ratom, čineći tako veliku grešku. NATO nije ozbiljan po pitanju ovog scenarija. Inače, NATO ne bi snabdevao ukrajinski režim tako opasnim oružjem. Očigledno, oni misle da nuklearni sukob, ili nuklearna apokalipsa, nikada nije moguća. NATO greši i u jednom trenutku događaji mogu dobiti potpuno nepredvidiv zaokret. Odgovornost će biti direktno na Severnoatlantskoj alijansi.
Medvedev je istakao da niko ne zna da li je tačka bez povratka pređena,
„Ovo niko ne zna. Ovo je glavna opasnost. Jer čim nešto obezbede, kažu: hajde da nabavimo i ovo. Rakete ili avioni dugog dometa. Sve će biti u redu. Ali ništa neće biti u redu. Umećemo da se nosimo sa tim. Ali koristiće se samo sve ozbiljnije vrste oružja. To je ono što je trenutni trend.”
Ali Rusija može da udari i koristeći svoje konvencionalno oružje, od kojeg Velika Britanija nema nikakvu odbranu.
Ipak, britanski stav prema ovim upozorenjima je da se pozivaju na magiju „zakonitosti“ kao da mogu da istkaju zaštitni ogrtač oko ostrva. Pa ipak, svi znaju da formula koja se koristi mora imati moć ili silu, da bi se koristila zagonetka za odbijanje opasnosti; inače reči nemaju efekta.
2022. godine, na primer, tadašnji zamenik premijera Dominik Rab uzvratio je udarac, nakon što je Rusija nagovestila da bi mogla da gađa britanska vojna postrojenja zbog podrške Ukrajini, tako što je tvrdnju Kremlja označio kao „nezakonito“. Volas, Sunak i drugi su ponovili ovu tvrdnju više puta.
Rab i ostali mogu biti u pravu samo da je Britanija zadržala svoju neutralnost u ratu između Ukrajine i Rusije. Ali, kao što znamo, ovo je zaista rat SAD, Britanije i njihove NATO organizacije protiv Rusije i traje sve vreme. Ukrajina je sadašnje bojno polje. Dakle, da Britanija tvrdi da je zadržala neutralnost je apsurd.
Neutralna država krši neutralnost kršeći svoju obavezu da ostane nepristrasna, da ne učestvuje u sukobu. Ona krši neutralnost snabdevanjem ratnih brodova, aviona, oružja, municije, vojnih namirnica ili drugog ratnog materijala, bilo direktno ili indirektno, zaraćenoj strani, angažovanjem sopstvenih vojnih snaga, ili snabdevanjem vojnih savetnika strani u oružanom sukobu, tako što dozvoljavanje ratoborne upotrebe neutralne teritorije kao vojne baze, ili za skladištenje ratnog materijala ili prolaz zaraćenih trupa ili municije na neutralnu teritoriju, davanjem trupa zaraćenoj strani, ili obezbeđivanjem ili prenošenjem vojnih obaveštajnih podataka u ime zaraćene strane su takođe primeri kršenja neutralnosti.
Neutralnost države prestaje kada država postane strana u oružanom sukobu, ili, drugim rečima, zaraćena strana. Država postaje zaraćena strana prema zakonu neutralnosti bilo kojom objavom rata; ili učestvuje u neprijateljstvima u značajnoj meri, ili se upušta u sistematska ili suštinska kršenja svojih obaveza nepristrasnosti i neučešća.
Britanija ispunjava sve uslove suborbene strane, odnosno strane u ratu sa Rusijom; ne samo da isporučuje municiju i sisteme naoružanja Ukrajini sa ciljem da napadne Rusiju i ruske snage u Ukrajini, već ima direktnu ulogu u usmeravanju rata protiv Rusije, uključujući slanje vojnih oficira i vojnika da savetuju i deluju sa ukrajinskim snagama, sprečavanjem bilo kakvih mirovnih pregovora – sećamo se akcije Borisa Džonsona baš u trenutku kada su Ukrajina i Rusija spremale da sklope mirovno rešenje – obukom ukrajinskih vojnika u Britaniji i transportom na front, snabdevanjem ukrajinskih snaga izviđačkim i obaveštajnim podacima, aktivno slanje aviona u blizinu ratne zone u tu svrhu, obezbeđivanjem komunikacionih sistema, pružajući finansijsku pomoć Ukrajini u isto vreme nametanjem mera ekonomskog ratovanja Rusiji, eufemistički nazvanih „sankcijama. Ovi uslovi se, naravno, odnose na sve NATO saveznike, ali uloga Britanije je posebno eklatantna.
U stvari, britanska agresija protiv Rusije počela je mnogo ranije od 2022. Britanija, kao deo NATO-a, podržavala je pobunu u regionu Kavkaza sredinom 1990-ih. Britanija je učestvovala u agresiji na Jugoslaviju 1999. godine, deo strategije za napad na Rusiju, eliminisanje potencijalnog ruskog saveznika, baš kao što je to uradio Hitler 1941. Gruzijski napad na ruske snage 2008. takođe je podržao NATO.
Tokom ovog perioda, vlada i mediji Velike Britanije su sprovodili konstantan tok propagande protiv Rusije, što je kulminiralo divljim tvrdnjama Britanaca da je Rusija pokušala da upotrebi nervni otrov novičok da ubije dvojicu ruskih državljana, Skripalja, u Velikoj Britaniji. Taj incident je imao jedan cilj, da pripremi umove Britanaca za rat sa Rusijom. Da Skripale niko nije video ni čuo već nekoliko godina, da Britanija odbija pravo Rusije da se sastane sa njima da vidi da li su dobro, na Zapadu se nikada ne pominje. Nestali su, njihova sudbina nepoznata, dve potrošne figure na šahovskoj tabli rata.
Najzad, Rusija tvrdi, uz neke dokaze koji potkrepljuju njihove tvrdnje, da je Velika Britanija bila umešana, sa SAD i drugim zemljama NATO-a, u napad na gasovod Severni tok, čin rata i protiv Rusije i Nemačke, iako su Nemci, još uvek okupirani od strane američkih snaga, od njih se traži da prihvate ovo poniženje i ćute.
Tako da su britanske tvrdnje da Rusija nema zakonsko pravo da joj uzvrati apsurdne. Britanija, kao i sve zemlje NATO-a, ne može da tvrdi da ima neutralan status u ratu. Ona je postala zakonski i faktički strana u ratu.
Iz toga sledi da će svaka akcija koju Rusija preduzme protiv Ujedinjenog Kraljevstva da primora UK da prekine svoju pomoć Ukrajini i okonča svoje učešće u ratu protiv Rusije biće legitimna prema međunarodnom pravu i opravdana prema drevnoj vojnoj doktrini da nacija ne može da trpi napad drugog bez osvete da zaustavi napad i obezbeđujući da novi napad neće uslediti.
Tvrdnja NATO da deluje u „kolektivnoj samoodbrani“, fraza koju Ben Volas često koristi, kako bi mogli da tvrde da održavaju neutralan status, nije validna ili logična i ne važi. Jasno je da SAD i NATO već duže vreme planiraju napad na Rusiju, a rat u Ukrajini je deo tog napada. Zavera za vršenje agresije razvijana je decenijama. Deo priprema za rat bilo je i rušenje izabrane vlade Ukrajine i postavljanje na njeno mesto marionetske vlade koja je tada korišćena za napad na Donbas i samu Rusiju. Oni sada otvoreno priznaju da su sporazumi iz Minska bili lukavstvo za odugovlačenje Rusije dok su pripremali ukrajinske snage za rat protiv Rusije.
Dalje, ne mogu se osloniti na član 5. Ugovora o NATO-u, jer se na tu klauzulu može pozvati samo ako dođe do ničim izazvanog ruskog napada na zemlju NATO-a. Ali kada država NATO-a napadne Rusiju, a ovde se svi oni pridružuju napadu, ona je agresor i stoga ne može da tvrdi da deluje u samoodbrani. Takođe je važno imati na umu član I Ugovora o NATO-u, jer on zahteva od NATO-a da deluje u skladu sa Poveljom UN.
Navodi „Član 1
Strane se obavezuju, kako je navedeno u Povelji Ujedinjenih nacija, da rešavaju svaki međunarodni spor u koji bi mogle biti uključene mirnim sredstvima na takav način da ne budu ugroženi međunarodni mir, bezbednost i pravda, i da će se suzdržati od svojih međunarodnih odnosa od pretnje ili upotrebe sile na bilo koji način koji nije u skladu sa ciljevima Ujedinjenih nacija.”
Ali NATO nacije su uradile upravo suprotno. Oni su blokirali mir na svakom koraku i guraju Ukrajinu da nastavi rat. Njihove snage su direktno uključene. Čak su pokušali da prošire svoj vojni blok pozivajući Finsku i Švedsku da se pridruže ratnom savezu, kako bi povećali snage koje su im na raspolaganju, sa jednim ciljem, da vode rat protiv Rusije. Oni sada otvoreno kažu da je njihov cilj uništenje Rusije. Dakle, nacije NATO-a nisu samo aktivni suborci u ratu, oni su, u stvari, glavni protagonisti neprijateljskog tabora sa kojim se Rusija suočava. Oni su, dakle, sve legitimne mete.
Ali da li je napad verovatan, kakva će biti njegova priroda i kakve će biti posledice? To su pitanja koja samo ruski generalštab može da zna i da predvidi. Možemo samo da nagađamo. Ali spekulacije mogu biti korisne, posebno da Britanci shvate u kakvu opasnost ih dovodi njihova vlada.
Medvedev ponovo upozorava na opasnosti nuklearnog rata, ali Rusija nema potrebe da pribegava tome da bi uzvratila Britaniji. Konvencionalno oružje će biti efikasnije, a šta Velika Britanija može da uradi ako dođe do napada na vojne aerodrome, na lučke objekte, kako bi se zaustavila isporuka oružja, na vojne baze u kojima se obučavaju ukrajinski vojnici, na skladišta za skladištenje municije i oružje označeno za otpremu u Ukrajinu, ili eliminisanje nuklearnih podmorničkih snaga Ujedinjenog Kraljevstva Trident u Škotskoj, ili bilo koji broj drugih ciljeva koje bi mogli da izaberu? Ne mogu ništa.
Grupa za istraživanje nacionalnih i odbrambenih strategija sa sedištem u Velikoj Britaniji navela je u izveštaju o britanskoj protivvazdušnoj odbrani 2016.
„Od povlačenja iz upotrebe raketnog sistema Bloodhound 1980-ih, stav Britanije protiv vazdušne odbrane se smanjio na uglavnom benignu policiju vazdušnog prostora u domovini i položaj odbrane raspoređenih snaga. UK više nema sveobuhvatnu, integrisanu ili robusno slojevitu sposobnost protivvazdušne odbrane kratkog do dugog dometa, niti kredibilne ili trajne operativne kapacitete.
Ništa se od tada nije promenilo, osim što se pogoršalo. Drugim rečima, Velika Britanija je bespomoćna protiv modernog ruskog naoružanja.
Sećam se, kao dečaka, moja majka me je nekoliko puta vodila autobusom kroz London. Mora da je bilo 1955. ili tako nešto i mogu da se setim milju i milju izgorelih pocrnelih zgrada, koliko je oko sezalo, posebno u istočnom Londonu gde su čitave oblasti bile sravnjene sa nemačkim bombama. Zemlja, uprkos svojim herojskim borbenim pilotima RAF-a, nije mogla da zaustavi bombardovanje, a zatim i raketne napade koji su trajali pet godina.
Britanska vlada je uveravala narod pre tog rata, da će sve biti dobro, da će imati mir u svoje vreme. Ali oni su tada lagali narod, kao što ga lažu i sada. Britanija više nikada nije bila ista posle tog rata. Nikad se nije oporavila od toga.
Ponovo britanska vlada, uvek salutirajući gospodarima u Vašingtonu, uvodi britanski narod u opasan rat, za koji ga nikada nisu pitali i koji ne žele. Laže ih o uzrocima, laže ih o borbi, laže ih o opasnostima sa kojima se suočavaju, stavljajući ih u daleku budućnost, i skriva od njih posledice svojih postupaka. Britanci moraju biti upozoreni. Britanija je u ratu i nikakva količina blefa i laži ih ne može zaštititi od posledica koje njihova vlada izaziva.
Autor: Advokat Kristofer Blek iz Toronta za Hal Tarner blog
Kristofer Blek je međunarodni advokat za krivična dela sa sedištem u Torontu. Poznat je po velikom broju slučajeva ratnih zločina visokog profila, a nedavno je objavio i svoj roman Ispod oblaka.
Piše eseje o međunarodnom pravu, politici i svetskim događajima, posebno za onlajn časopis „New Eastern Outlook“ .
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
