Intervju Angele Merkel za list Cajt potvrđuje „ostatku sveta” da je strateška autonomija Evropske unije oduvek bila laž. I zato je Makron u pravu kad govori o Putinovoj „ozlojeđenosti”
Za Evropu, neprimišljeno preuzimanje američkog misaonog kukavičijeg jajeta u sopstveno evropsko gnezdo nije ništa drugo do katastrofalno.
Leri Džonson – dugogodišnji vetaran CIA i Stejt Departmenta – precizno određuje „kukavičije” gnežđenje u osnovi „gnezda” zapadnog mišljenja o Ukrajini. Ptica ima dva blisko povezana dela: gornji sloj je konceptualni okvir koji postulira da su SAD suočene sa dve odvojene sfere sukobljavanja: prvo – SAD protiv Rusije i drugo – SAD protiv Kine.
Suštinski mentalni okvir iza ove „kukavice” – da budemo jasni – je amerocentričan. To je gledište na svet nekoga ko proviruje iz Vašingtona, obojeno neosnovanim željama. Zaista je u pitanju „kukavica” (zlonamerno umetanje uljeza među istinske piliće), zato što ovaj borbeni prostor nije dvojan, nego je jedinstven. Kako?
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Dva sukoba nisu odvojena već su uzajamno povezana kroz zapadno odbijanje da prihvati kako su zapadne kulturne pretenzije na superiornost suština tekućeg procesa geopolitičkog restrukturiranja. Svrha kukavice jeste da ukloni ovaj ključni aspekt iz konceptualnog okvira, i da svede celinu na apstraktnu politiku gde Rusija i Kina mogu biti izigrane da deluju – jedna protiv druge. Jednostavno rečeno, bifurkacija SAD protiv Kine koja odvaja scenario SAD protiv Rusije služi prevashodno da „ugnezdi” sve veću kukavicu.
Vašingtonski „pametnjakovići”
Profesor Džon Miršajmer, doajen realpolitike, opisao je današnju geopolitiku (rečito kao i obično) kao hegemonističku „Godzilu” koja deluje u skladu sa svojom prirodom – naokolo se slobodno razmahuje svojom težinom (delujući imperijalistički) dok drugi, koji ne uspeju da se sklone sa puta hegemonu, završavaju kao žrtve saobraćajne nesreće.
Realpolitičko gledište – koje je na prvi pogled uverljivo – je na dubljem nivou pogrešno, zato što zanemaruje pitanje koje je u središtu današnje geopolitike. Nisu u pitanju samo tri „Godzile” koje divljaju u borbi za prostor: fundamentalno za današnju geopolitiku jeste što ostatak sveta odbija da Sjedinjene Države govore u njegovo ime, definišu političke ili finansijske strukture, ili prihvataju da se drugima nameće čudna zapadna opsednutost „kulturom poništavanja”.
Lari Džonson beleži: „Američki službenici u spoljnim poslovima su vrlo nadmeni u uverenju da su izuzetno pametni. Radio sam sa nekima od njih četiri godine i mogu da posvedočim aroganciju i osećaj sopstvene izuzetnosti koji prožima tipičnog službenika zaduženog za spoljne poslove dok paradira oko Stejt departmenta”.
U ovome je ključna stvar: Super-pametno promišljanje koje je došlo iz Stejt departmenta jeste da celokupna kremaljska strategija (po njihovom mišljenju) zavisi od borbe Rusije protiv američkog posrednika (u Ukrajini) – a ne u direktnom sukobu sa vojno superiornim Sjedinjenim Državama i celokupnim NATO.
Oho-ho-ho! „Sjedinjene Države imaju najmoćniju vojsku koju je svet ikada video”. Ništa u istoriji nije joj ni nalik. Dok su Rusija i Kina siromašni „startapovi”. Naravno, ovo je propagandna parola. Ali ukoliko ponavljate: mi imamo najveću, najbolju, najnapredniju vojsku u istoriji sveta, vrlo često veći deo elite može da počne da veruje u to (čak i ukoliko na vrhu postoje kadrovi koji u to nisu uvereni). I ukoliko, povrh toga, verujete da ste „super pametni”, to će neminovno oblikovati vaše mišljenje.
Tri moguća ishoda
Tako, „veoma pametni” nekadašnji službenik Stejt departmenta, Piter van Buren beleži za list Američki konzervativac (The American Conservative): „(Od početka vojne operacije u Ukrajini) postoje samo dva moguća ishoda. Ukrajina može da postigne diplomatsko rešenje koje ponovo uspostavlja njenu fizičku istočnu granicu… i da se tako iznova čvrsto uspostavi kao tampon država između NATO i Rusije. Ili, nakon gubitaka na bojnom polju i diplomatije, Rusija može da se povuče na svoje početne pozicije” – i Ukrajina će se tako smestiti između NATO i Rusije. To je to – samo dva pretpostavljena ishoda.
Sagledano kroz roze naočare američkog globalnog vojnog „Levijatana”, argument o dva moguća ishoda deluje kao neumoljiv, beleži van Buren: „Platforma (za razrešenje sukoba) u Ukrajini – diplomatski ishod – jasna je svima u Vašingtonu. Bajdenova administracija, na njenu sramotu, izgleda zadovoljno perspektivom da iskrvari Rusiju u reprizi Avganistana iz osamdesetih – sve vreme delujući čvrsto i oslanjajući se koliko god može na dvostranački konsenzus koji je proizvod pseudoratnog mandata Džozefa Bajdena”.
Van Burenu se mora odati zasluga za oštru kritiku Bajdenove pozicije. Ipak, njegovo razmišljanje (kao i velikog dela Bajdenovog tima) je još uvek ukorenjeno u pogrešnu premisu da je Amerika vojni kolos, dok je Rusija onemoćala vojna sila. Greška u ovom razmišljanju jeste da dok američka vojska troši kao kolos – nakon što je očerupa vašingtonsko „ugrađivanje” i menadžerski mentalitet „da sve bude baš u pravi čas” [1], usredsređena na prodaju oružanog luksuznog nakita Bliskom istoku – krajnji ishod je i izuzetno skup, i inferioran. Ruski – ne baš.
Šta ovo znači je veoma važno: kao što je Lari Džonson zabeležio, ne postoje samo dva moguća ishoda već, umesto toga, postoji i nedostajući treći: taj da će, na kraju, Rusija diktirati uslove ishoda rata u Ukrajini. Ova nedostajuća treća alternativa je paradoksalno i najverovatnija.
Posmatrač van stola
Pa opet, narativ Sjedinjenih Država i Evropske unije kazuje da Ukrajina pobeđuje ali, kako beleži pukovnik Daglas Mekgregor, raniji kandidat za američkog savetnika za nacionalnu bezbednost (U.S. National Security Adviser):
„Bajdenova administracija iznova čini u demokratskom društvu neoprostivi greh time što odbija da kaže američkom narodu istinu: nasuprot popularnom narativu u zapadnim medijima o ‘ukrajinskoj pobedi’ – koji blokira svaku informaciju koja mu protivureči – Ukrajina ne pobeđuje u ovom ratu i neće pobediti u ovom ratu… Predstojeća ofanzivna operacija omogućiće uvid u nove ruske snage koje se okupljaju i njihove buduće kapacitete… Snage nastavljaju da se umnožavaju, ali one već obuhvataju hiljadu sistema raketne artiljerije, hiljade taktičkih balističkih raketa, krstarećih raketa i dronova i, povrh toga, pet hiljada oklopnih borbenih vozila, uključujući najmanje hiljadu petsto tenkova, stotine borbenih aviona, helikoptera i bombardera. Ove nove snage imaju malo šta zajedničko sa ruskom armijom koja je intervenisala pre devet meseci, 24. februara 2022.”
Za Evropu, nekritičko preuzimanje ove američke „kukavice” u sopstveno gnezdo nije ništa manje do katastrofalno. Brisel je – po inerciji – usvojio pogrešnu tvrdnju da je Kina odvojena od ruskog projekta. Ova mentalna blokada namerno sprečava nužno razumevanje da se Evropa suočava sa sve jačim otporom osovine Rusija-Kina, kao i velikog dela ostatka sveta, koji prezire njenu pretenziju na nekakvu superiornost višeg reda.
Drugo, prihvatanje okvira o „samo dve alternative” vašingtonskih „pametnjakovića” – „zato što su SAD vojni div te se Rusija neće usuditi da uradi bilo šta drugo osim posredničkog rata” – pokazuju debelu kukavicu u gnezdu: eskalacija NATO je relativno oslobođena od rizika; imamo Putina koji se zaglavio u Ukrajini; on se neće usuditi da isprovocira puni odgovor NATO. Rusija se, međutim, priprema da pokrene ofanzivu koja će razrešiti ishod rata. Onda, šta će biti sa Evropom? Da li su promislili o ovom ishodu? Ne, zato što se ta „alternativa” uopšte ne pojavljuje „među parametrima okvira (mogućeg)”.
Kao logična posledica, neodređena i nedefinisana „koliko god bude bilo potrebno” politika, jednostavno obavezuje EU na „večne sankcije Rusiji” – što vodi Evropu dublje u ekonomsku krizu, bez alternativnog plana. Čak i bez naznake ovakvog plana. No, na drugom nivou, koji je gotovo potpuno odsutan iz evropske analize (zato što prihvataju pogrešnu analizu koja sagledava „Rusiju kao krhku vojnu silu”) – stoji jedna realnost kojom se uopšte nisu pozabavili: sukob nije između Kijeva i Moskve – uvek je bio između SAD i Rusije. EU će neizbežno biti posmatrač u ovom sučeljavanju. Oni jednostavno više nemaju mesto za stolom. I to ukoliko dođemo da te tačke pre nego što nas eskalacija vrati na fabrička podešavanja. Ukratko, više pogrešnih dijagnoza vodi ka pogrešnoj terapiji.
Linija razdora
Kada Lari Džonson opisuje svoje iskustvo elitističke neukosti i atmosfere superiornosti koja dominira u Vašingtonu, mogao bi istim rečima da opiše i evropsku političku klasu koja nadmeno korača briselskim hodnicima. Posledice ove pretencioznosti nisu trivijelne, već su od strateškog značaja. Direktna posledica jeste da fanatična podrška Evropske unije Kijevu i javno obožavanje izvesnih sumnjivih „nacionalista” pomera etničku „antirusku Ukrajinu” sve dalje i dalje od bilo kakve mogućnosti da bude neutralna tampon država. Ili da bude odskočna daska za kompromis u budućnosti. Šta će biti onda?
Promislimo o tome iz ruske perspektive: sentiment među Ukrajincima koji sada postaje ostrašćen protiv svega ruskog, neizbežno nameće drugačiju računicu u Moskvi. Podstrekivanje ukrajinskih aktivista u okviru predvodničke klase Evropske unije i ostrašćenih antiruskih osećanja među ukrajinskim nacionalistima, neizbežno stvara gorku liniju razdora u Ukrajini – i ne samo u Ukrajini; to deli Evropu i stvara stratešku liniju razdora između Evropske unije i ostatka sveta.
Predsednik Makron je rekao ove nedelje da vidi „ozlojeđenost” u očima predsednika Putina – „vrstu ozlojeđenosti” usmerenu prema zapadnom svetu, uključujući Evropsku uniju u Sjedinjene Države, koju podstiče „osećaj da je naša perspektiva bila uništenje Rusije”. U pravu je. Ozlojeđenost, međutim, nije ograničena samo na Ruse, koji su počeli da mrze Evropu, već bi se pre moglo reći da širom sveta buja ozlojeđenost zbog razorenih života u sutonu zapadnog hegemonističkog projekta. Čak i bivši visoko pozicionirani francuski ambasador sada opisuje poredak zasnovan na pravilima (rules-based order) kao nepošteni „zapadni poredak” zasnovan na hegemoniji.
Šta preostaje Evropi?
Intervju Angele Merkel za list Cajt potvrđuje „ostatku sveta” da je strateška autonomija Evropske unije oduvek bila laž. U intervjuu, ona priznaje da je njeno zalaganje za Minski sporazum 2014. bilo obmana. To je bio pokušaj da se Kijevu pruži vreme da ojača svoju vojsku – i u tom pogledu bio je uspešan, rekla je. „Ukrajina je iskoristila vreme da postane (vojnički) jača, kao što možete videti danas. Ukrajina iz 2014. i 2015. i Ukrajina danas su dve različite zemlje”. Merkelova izrasta u, po sopstvenom priznanju, saradnika „vašingtonskih pametnjakovića” koji koriste Ukrajinu da izmrcvare Rusiju: „Hladni rat nikada nije okončan zato što Rusija nije bila u miru”, rekla je Merkelova. (Očito je pod uticajem parole o „moćnom NATO i slaboj Rusiji” koju protura Vašington.)
Tako da, kako globalni tektonski razdori postaju sve dublji, „ostatak sveta” iznova dobija potvrdu da je Evropska unija potpuno predani kolaborator sa američkim projektom – ne samo da nastoji da obogalji Rusiju finansijski, već nastoji i da ova iskrvari na bojnom polju. (Toliko o narativu Evropske unije o „neisprovociranoj ruskoj invaziji”!) Ovo je poznati „recept”, onaj koji je sprovođen uprkos tome što je izazivao ogromne patnje širom sveta. Kako se Evroazija bude odvajala od zapadne sfere, da li bi nekog iznenadilo ako dođe na ideju da „podigne zid” prema toj evropskoj toksičnosti, ujedno i prema njihovim hegemonističkim pokroviteljima?
Merkelova je, takođe, osvežavajuće iskrena oko kvaliteta nemačkog prijateljstva: projekat Severni tok bio je podilaženje Moskvi u teškom trenutku u Ukrajini, rekla je, dodajući: „Jednostavno se udesilo da Nemačka ne može drugde da obezbedi gas”. (Ništa o „strateškom prijateljstvu”.) Naravno, Merkelova govori kako bi osigurala svoje nasleđe… ali istinite reči se često omaknu u takvim trenucima.
Evropska unija sebe postavlja kao strateškog delatnika; političku silu samu po sebi; tržišnog kolosa; monopsona [2] koji raspolaže moći da nametne svoju volju bilo kime sa kime trguje. U suštini: EU insistira da raspolaže smislenim kapacitetom za političko delovanje. Ali Vašington je upravo pregazio takvo razumevanje stvari. Njen „prijatelj” – Bajdenova administracija – prepustio je Evropu da se nosi sa vetrom deindustrijalizacije, pojačanom Bajdenovim „Aktom za smanjenje inflacije” (Inflation Reduction Act), dok se prezir prema kulturi „anti-kulture” Evropske unije gomila širom sveta (poimence: evropske ludorije na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru).
Na kraju, šta preostaje Evropi koja je izgubila i ekonomsku i meku moć?
UPUTNICE:
[1] U pitanju je termin iz sfere menandžmenta koji označava pristup logistici i snabdevanju koji podrazumeva da robe i zaliha bude baš onoliko koliko je potrebno i da bude vremenski dostavljana u poslednji čas.
[2] Monopson je kupac koji ima jedinstven položaj na tržištu; sličnu kao monopolista za prodavca, odnosno pružaoca usluga.
Alister Kruk
Prevod Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor strategic-culture.org
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
