Britanski list Daily Mail objavio je da je petoro saradnika jedne klinike u toj zemlji, koja izvodi operacije i tretmane kojima se menja pol čoveka, dalo otkaze zato što se u njoj takvim operacijama i `terapijama`podvrgavaju i deca čim napune tri godine.
Ovo nije prvi ovakav skandal, a svi opominju da u nekim stvarima ne treba ni pokušavati „stići i prestići Zapad“.
Ali, šta je to „operacija koja menja pol“?
Neke ljude muči genderna disforija koja je duševno rastrojstvo. Ljudi sa tim problemom sebe psihološki doživljavaju kao predstavnika suprotnog pola i muče se sa svojim `nepravilnim telom`.
Takvi ljudi često insistiraju da njihov `biološki pol` bude doveden u sklad sa psihološkim.
Sama operacija podrazumeva da se muškarcima, koji sebe smatraju ženama, odstranjuju genitalije i operativno pravi „veštačka vagina“.
Takvi ljudi ceo ostatak života gutaju hormone koji treba da im pomognu da izgledaju kao žene. Međutim, nemoguće je ukloniti razlike između muškog i ženskog tela jer postoje i na genetskom nivou.
Ovo znači da muškarac ni pomoću operacije ne stiče žensko telo. On ostaje sa svojim teško povređenim muškim telom.
Takvi ljudi ne mogu živeti običnim polnim životom, niti imati decu.
Rešava li to problem same disforije?
Zasad nema jasnog ni sigurnog odgovora.
Donedavno se sve ovo ticalo samo odraslih ljudi koji su sami snosili posledice svojih odlika i postupaka. Međutim, trans-aktivisti su se odnedavno ustremili na decu.
Simptomi genderne disforije kod dece u 80 odsto slučajeva nestaju do puberteta, pa dečaci – koji su se i hvatali igrački za devojčice – odrastu u harmoniji sa svojim muškim telom.
Problemi nastaju ako se takva deca nađu pod rukom propovednika genderne ideologije koji nastoje da iskoriste svaku i najmanju nesigurnost u polnoj identifikaciji da u njemu vaspitaju pripadnika suprotnog pola. Tada počinju da ga sa što manje godina pripremaju za za „proces prelaska“. I, prvo se hvataju za hormonske preparate koji koče proces normalnog polnog sazrevanja.
Sa čime je povezano ovakvo apsurdno i razorno ponašanje koje detetu nanosi očevidnu i nepopravljivu štetu?
Odgovor je povezan sa pojmom „afirmativnost“. A on sa uverenošću da je društvo prožeto predrasudama i mržnjom prema „ranjivim manjinama“ i da zato osobenosti u polnom ponašanju i samoidentifikaciji ne treba primati kao nešto neutralno, nego ih i „afirmisati“ i vatreno podržavati.
Coming out, bukvalno „izlazak iz“- odnosno, otvoreno proglašavanje sebe gejem ili transgenderom – zato se pozdravlja kao akt smelosti koji je od koristi za celo društvo. Koa nešto što je dostojnije poštovanja i herojskije neo, naprimer, spasavanje ljudi iz požara.
Ideologija nalaže da se revnosno podržava „genderni identitet“ i da se dete – čim se uoče simptomi da je „transgender“ –počne pripremati za „prelazak“.
Roditeli su suočeni sa moćnim propagandističkim pritiskom. Sugeriše im se da će njihovo dete – ako mu ne promene pol – u budućnosti neizbežno izvršiti samoubistvo.
Ponavlja im se: “Želite li da imate živu devojčicu ili mrtvog dečaka?!“
U nekaim zapadnim zemljama već su počeli da roditeljima koji se protive „prelasku“ oduzimaju decu.
Jedan komentator je već ukazao: „Trogodišnji transgender – to je kao mačak-vegetarijanac“.
Ovo podseća na drugi britanski skandal: banda u Roterhemu je tokom 15 godina silovala, drogirala i prisiljavala na prostituciju devojčice, a policija je to zataškavala jer su silovatelji bili Pakistanci, a žrtve – belkinje. Policija je za sebe bila rešila da joj je bolje da bude optužena za ogrešenje o službene obaveze nego za – rasizam.
Vratimo se klinici u kojoj decu unesrećuju za ceo život.
Mada je to druga vrsta zločina, i njen biznis cveta zato što se ljudi ne usuđuju da prepreče put zlu, čak ni da javno protiv njega ustanu.
U Britaniji je proglašavanje za „homofoba“ ili „transfoba“ krajnje štetno za karijeru.
Sve je ovo povezano i sa verovanjem, posebno na Zapadu, da se čovečanstvo postepeno i pravolinijski kreće od mračnih vremena i fanatizma ka progresu i svetloj budućnosti tolerancije i raznolikosti.
U ovom kontekstu se i očevidno i teško bezumlje poput transgenderne ideologije prima kao znak `progresa` i civilizacijske superiornosti.
A pravolinijskog progresa naprosto – nema.
„Napredne nacije“ mogu biti avangarde i u zlu i u bezumlju, a zaostalost – dobrodošla.
Na putu u pakao bolje je biti među onima koji zaostaju.
Piše: Sergej Hudiev, bogoslov i publicista (Fakti)
