Čovek koji je čitavog života viđao nepoznati drevni grad u svojim snovima doživeo je nešto toliko neobično da su se njegovim slučajem zainteresovali BBC, jordanska vlada i stručnjaci za arheologiju.
Gotovo sedam decenija jedan stanovnik Engleske nosio je u sebi slike mesta koje nikada nije posetio. Pred očima su mu se pojavljivale uske kamene ulice, ogromne građevine uklesane u stene, vojnici sa drevnim oružjem i prolazi kroz koje je nekada, kako je verovao, svakodnevno prolazio.
Nije znao gde se taj grad nalazi, niti je mogao da objasni zbog čega mu se prizori neprestano vraćaju.
A onda je jednog dana uključio televizor. Nekoliko kadrova dokumentarnog filma bilo je dovoljno da prepozna mesto koje ga je proganjalo još od detinjstva. Ono što je usledilo pretvorilo je njegov život u jednu od najneobičnijih priča o mogućnosti da ljudsko sećanje nadživi smrt.
Džejms Artur Flauerdju rođen je 1. decembra 1906. godine u Grejt Jarmutu, u engleskoj grofoviji Norfolk. Odrastao je u skromnim okolnostima, bez visokog obrazovanja i mogućnosti da mnogo putuje. Kasnije je služio vojsku, a najveći deo života proveo je daleko od arheoloških nalazišta Bliskog istoka.
Njegova neobična iskustva počela su oko dvanaeste godine. Dok se igrao na obali Severnog mora, među ružičastim i narandžastim kamenčićima, iznenada bi mu se pred očima pojavili prizori pustinjskog grada. Boja kamenja kao da je pokretala skriveni mehanizam u njegovoj svesti.
Video je visoke stene crvenkaste boje, monumentalne hramove isklesane neposredno u planinskim liticama i uski kanjon koji je vodio prema naselju. U pesku na plažama Norfolka pokušavao je da napravi građevine nalik onima koje je viđao u svojim neobičnim vizijama.
Kako je odrastao, prizori su postajali sve jasniji. Pojavljivali su se raspored gradskih ulica, pojedine građevine i grupe drevnih vojnika. Njihova odeća, oružje i način kretanja izgledali su mu poznato, kao da posmatra događaje kojima je nekada lično prisustvovao.
Vremenom je počeo da veruje da nije bio samo posmatrač. U tim prizorima prepoznavao je sebe kao stražara, obučenog u tuniku i naoružanog kopljem. Smatrao je da je čuvao jedan od gradskih objekata, a da je njegov život okončan nasilno, u napadu neprijateljskog vojnika.
Ni porodica ni poznanici nisu mogli da mu pomognu da otkrije o kom mestu govori. Godine su prolazile, a Flauerdeu je naučio da živi sa neobičnim slikama koje su se pojavljivale i u snovima i u budnom stanju.
Preokret je nastupio krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je na BBC-ju gledao dokumentarni program o arheološkim nalazištima na Bliskom istoku.
Na ekranu se pojavio dugačak i uzan kanjon, okružen gotovo vertikalnim stenama. Kamera je zatim pokazala veličanstvenu fasadu isklesanu u crvenkastom peščaru.
Flauerdju je ostao zapanjen. Prepoznao je kanjon koji je toliko puta video u svojim vizijama, a zatim i građevinu koja se nalazila iza njega.
Bio je to Sik, čuveni prilaz drevnom gradu Petri, i Al Hazna, monumentalna građevina poznata kao Riznica.
Petra se nalazi na području današnjeg Jordana, približno 185 kilometara jugozapadno od Amana. Grad je bio prestonica Nabatejskog kraljevstva, čiji se razvoj vezuje za period od četvrtog i trećeg veka pre nove ere. Nabatejci su stvorili izuzetno trgovačko središte i razvili složen sistem vodosnabdevanja koji je omogućavao život u surovim pustinjskim uslovima.
Za Flauerdjua je otkriće imalo sasvim drugačije značenje. Bio je uveren da je u tom gradu živeo približno u prvom veku pre nove ere, odnosno skoro dve hiljade godina pre svog rođenja u Engleskoj.
Odlučio je da se obrati BBC-ju i ispriča šta mu se događalo. Producenti su se zainteresovali za čoveka koji je tvrdio da poseduje detaljna sećanja na drevni grad, iako ga nikada nije posetio.
Posebnu pažnju privukla je njegova tvrdnja da nije prethodno čitao knjige o Petri niti proučavao njenu istoriju. Pre putovanja u Jordan, jedino njegovo ranije putovanje u inostranstvo, prema jednom od poznatih opisa ovog slučaja, bilo je kratko putovanje na francusku obalu.
BBC je pripremio televizijski prilog o njegovim iskustvima. Priča je stigla i do jordanske vlade, koja je ponudila da finansira njegov odlazak u Petru, zajedno sa televizijskom ekipom.
Tako je pokrenut neobičan eksperiment. Čovek koji je tvrdio da pamti grad iz prethodnog života trebalo je prvi put da ga vidi sopstvenim očima, a njegovo ponašanje i izjave mogli su da se uporede sa stvarnim izgledom arheološkog nalazišta.
U istraživanje je bio uključen i britanski stručnjak za Petru Ijan Brauning, koji je godinama proučavao istoriju i arhitekturu drevnog grada.
Pre odlaska u Jordan, Brauning je razgovarao sa Flauerdjuom i postavljao mu pitanja o rasporedu objekata, prilazima i pojedinim arhitektonskim detaljima. Cilj je bio da se utvrdi koliko čovek bez arheološkog obrazovanja zaista zna o mestu koje nikada nije posetio.
Odgovori su bili toliko precizni da su izazvali iznenađenje. Flauerdju je opisivao pojedine lokacije i građevine, uključujući detalje koji nisu bili poznati široj javnosti.
Posebno su se izdvojila tri mesta. Prvo je bila neobična stena u obliku vulkana, na periferiji grada. Drugo mali hram, blizu kojeg je, kako je tvrdio, izgubio život. Treće je bila građevina čija namena arheolozima nije bila jasna.
Brauning nije mogao da se seti stene kakvu je Flauerdju opisivao. Kada mu je pokazao fotografiju dela grada u kojem se nalazio hram, Englez je pokazao mesto na kojem bi, prema njegovim sećanjima, trebalo da bude traženi objekat.
Još neobičniji bio je njegov odgovor na pitanje o misterioznoj građevini.
Flauerdju je objasnio da je to bila stražarnica u kojoj je nekada služio kao vojnik. Naveo je i pojedinosti o načinu na koji su stražari kontrolisali ulazak i izlazak ljudi, uključujući poseban sistem provere koji se tamo koristio.
Njegove izjave zabeležene su pre putovanja, što je omogućilo poređenje sa onim što će ekspedicija kasnije zateći u Petri.
Kada je konačno stigao u Jordan, Flauerdeu je krenuo prema drevnom gradu kroz Sik, uski kanjon dug približno 1,2 kilometra. Visoke stene nadvijale su se nad prolazom kojim su vekovima prolazili trgovci, vojnici i stanovnici Nabatejskog kraljevstva.
U jednom trenutku njegovo ponašanje se naglo promenilo.
Obuzeo ga je snažan strah. Tvrdio je da je upravo na tom području doživeo nasilnu smrt u prethodnom životu. Pred očima mu se, kako je govorio, pojavio trenutak kada ga je neprijatelj napao kopljem.
Njegova reakcija bila je toliko intenzivna da je ostavila snažan utisak na ljude koji su ga pratili.
Međutim, pravi izazov za stručnjake tek je dolazio.
Kada je grupa ušla na područje drevnog grada, Flauerdju se nije ponašao kao turista koji prvi put razgleda ruševine. Kretao se sa neobičnom sigurnošću i pokazivao pravce kojima treba ići.
Uspeo je da pronađe mesta koja je ranije opisivao, uključujući objekte čiji je položaj već naveo tokom razgovora u Engleskoj.
Posebno iznenađenje izazvala je stena neobičnog oblika koju je spominjao pre dolaska. Prepoznao ju je na lokaciji koju je prethodno označio, uprkos tome što Brauning nije očekivao da će takva formacija biti pronađena.
Potom je grupu odveo do građevine za koju je tvrdio da je bila stražarnica. Objasnio je kako se objekat koristio i na koji način su stražari obavljali dužnost.
Prema opisima ove ekspedicije, njegovo objašnjenje ponudilo je arheolozima moguće rešenje pitanja koje ih je dugo zbunjivalo.
Flauerdju je govorio i o delovima Petre koji još nisu bili istraženi. Pokazivao je mesta na kojima bi se mogle nalaziti zatrpane građevine, kao i položaj pojedinih prostorija i ulaza.
Među njima se pominjao hram čiji ostaci u tom trenutku nisu bili potpuno iskopani niti detaljno kartografisani. Flauerdju je opisao gde bi trebalo tražiti ulaz i kako su bile raspoređene unutrašnje odaje. U kasnijim prikazima slučaja navodi se da su arheološka istraživanja potvrdila podudaranje njegovih opisa sa skrivenim ostacima.
Njegovo znanje nije se ograničavalo na monumentalnu arhitekturu. Govorio je o sistemu kojim su Nabatejci sakupljali i raspoređivali vodu, odbrambenim položajima gradskih stražara, oblicima drevnog oružja i pojedinostima vojničke odeće.
Mnogi od tih detalja bili su poznati samo malom broju stručnjaka koji su proučavali svakodnevni život stanovnika Petre.
U pojedinim prikazima njegovog putovanja navodi se i da je umeo da objasni namenu arheoloških predmeta za koje istraživači nisu imali zadovoljavajuće tumačenje.
Brauning je posle susreta sa Flauerdeuom izneo ocenu koja će postati jedan od najcitiranijih delova čitavog slučaja.
Istakao je da je Englez dopunio postojeća saznanja detaljima koji su se u velikoj meri poklapali sa poznatim arheološkim i istorijskim činjenicama. Da bi neko održavao tako složenu izmišljenu priču, morao bi da poseduje sasvim drugačiju vrstu uma i znanja.
Stručnjak je zaključio da Flauerdeua ne smatra prevarantom i da ne veruje da bi bio sposoban da izvede obmanu takvih razmera.
Posebno pitanje bilo je kako je običan stanovnik Norfolka mogao da stekne toliko precizno znanje o drevnoj prestonici Nabatejaca.
Nije imao akademsko obrazovanje iz istorije ili arheologije. Nije bio poznat kao strastveni čitalac stručne literature, a veći deo života proveo je u sredini udaljenoj hiljadama kilometara od Jordana.
Zagovornici teorije o reinkarnaciji isticali su još jednu okolnost: čovek koji je toliko dugo tvrdio da pamti prethodni život nije pokušavao da se obogati niti da izgradi javnu karijeru na osnovu svojih iskustava.
Njegova opsesija bila je mnogo jednostavnija. Želeo je da razume zbog čega se od detinjstva seća mesta koje, prema svemu što je znao o sopstvenom životu, nikada nije video.
Priča je kasnije privukla i pažnju tibetanskog budističkog učitelja Sogjala Rinpočea, koji ju je uključio u svoju knjigu „Tibetanska knjiga života i umiranja“, objavljenu 1992. godine.
Rinpoče je slučaj predstavio kao jedan od posebno upečatljivih primera mogućnosti da se sećanja iz prethodnog života očuvaju i nakon ponovnog rođenja.
U njegovom prikazu posebno se naglašava preciznost Flauerdeuovih opisa pre dolaska u Jordan, kao i činjenica da je po dolasku uspeo da prepozna mesta koja su mu se godinama pojavljivala u mislima.
U međuvremenu je ova priča dobila mesto i u televizijskoj istoriji. BBC je 1979. godine emitovao program pod naslovom „Time Slip: The Petra Experiment“, posvećen neobičnom iskustvu engleskog penzionera i njegovoj povezanosti sa drevnim gradom.
Flauerdeu je umro 30. septembra 2002. godine, u 95. godini, u bolnici Džejms Pedžet u Gorlstonu na Moru, u engleskom Norfolku.
Njegova smrt nije donela odgovor na pitanje koje je njegov slučaj otvorio.
Jedno od ponuđenih objašnjenja jeste kriptomnezija, psihološka pojava u kojoj čovek informacije koje je ranije pročitao ili čuo vremenom zaboravi kao spoljašnji izvor, a kasnije ih doživljava kao sopstvena sećanja.
Prema toj mogućnosti, Flauerdeu je mogao još u mladosti da vidi slike Petre ili pročita nešto o njenoj istoriji, a zatim da godinama nesvesno razvija detaljne mentalne predstave.
Ipak, njegovi zagovornici su ukazivali na problem koji takvo objašnjenje ostavlja otvorenim. Kako bi davno zaboravljene informacije mogle da obuhvate pojedinosti o građevinama i arheološkim objektima koji u vreme njegovog detinjstva još nisu bili istraženi?
Druga pretpostavka bila je povezana sa takozvanim genetskim pamćenjem, idejom da određeni tragovi iskustava predaka mogu opstati kroz brojne generacije. Međutim, ona sama ne objašnjava kako bi čovek mogao da poseduje precizne slike udaljenog grada, njegovih ulica i pojedinih građevina.
Za pristalice reinkarnacije, najzagonetniji deo slučaja nije čak ni poznavanje arhitekture Petre, već Flauerdeuovo uverenje da se seća sopstvene smrti.
U toj predstavi postoji dramatična pojedinost: čovek koji živi u dvadesetom veku tvrdi da je njegov život pre gotovo dve hiljade godina prekinut neprijateljskim kopljem, a zatim se vraća na mesto događaja i doživljava snažnu emocionalnu reakciju.
Ako su njegova sećanja zaista poticala iz prethodnog života, postavlja se pitanje zbog čega su se očuvala upravo ona, dok su drugi događaji nestali.
Da li je nasilna smrt ostavila toliko dubok trag da je nadživela fizičko postojanje? Ili je čitavo iskustvo bilo posledica izuzetno složenog, još nedovoljno objašnjenog rada ljudske svesti?
Drevna Petra dodatno produbljuje ovu misteriju.
Nabatejci su bili vešti trgovci koji su kontrolisali važne karavanske puteve između Arabije, Egipta i istočnog Sredozemlja. Njihovo bogatstvo omogućilo je izgradnju monumentalnih grobnica, svetilišta i drugih objekata uklesanih u ogromne stene.
Iako su ostavili izuzetna arhitektonska dela, mnogi aspekti njihovog svakodnevnog života i danas su predmet istraživanja. Upravo zato su izjave jednog Engleza o stražarskim položajima, vojničkoj opremi i funkciji pojedinih objekata izazvale toliku pažnju.
Grad je vekovima bio skriven od evropskih istraživača, sve dok švajcarski putnik i orijentalista Johan Ludvig Burkhart nije 1812. godine stigao do njegovih ruševina i ponovo ih predstavio evropskoj javnosti.
Više od jednog veka kasnije, drugi Evropljanin tvrdio je nešto mnogo neobičnije: da Petru nije otkrio putovanjem, već da ju je oduvek nosio u svom sećanju.
U toj neobičnoj povezanosti engleske obale i jordanske pustinje krije se detalj koji priču čini posebno upečatljivom. Dečak koji se igrao ružičastim kamenčićima u Norfolku nije znao da hiljadama kilometara daleko postoji grad čije su građevine isklesane iz stena gotovo iste boje.
Decenijama kasnije, kada je prvi put kročio među te stene, tvrdio je da se ne nalazi na nepoznatom mestu, već da se vratio tamo gde je nekada živeo.
Slučaj Džejmsa Artura Flauerdeua ostao je među najpoznatijim pričama o sećanju na prethodni život, upravo zbog susreta njegovih vizija sa stvarnim arheološkim nalazištem i ljudima koji su čitav radni vek posvetili njegovom proučavanju.
I dok su sećanja običnog Engleza nestala zajedno sa njim 2002. godine, drevni grad u jordanskoj pustinji i dalje čuva mesta koja je opisivao. Među njegovim kamenim prolazima, hramovima i zatrpanim ruševinama ostalo je pitanje koje Flauerdeu nikada nije uspeo da razreši: kako je mogao da prepozna grad koji je prvi put posetio gotovo sedamdeset godina nakon što je počeo da ga viđa u svojim snovima?
