Neočekivani diplomatski potez dvojice evropskih lidera izazvao je novu raspravu o odnosima Moskve i Zapada, a okolnosti pod kojima je došlo do kontakta sa Kremljom ukazuju na moguće promene u dosadašnjoj politici prema Rusiji.
Samo nedelju dana ranije u Oslu je održan sastanak koji je predstavljen kao tajni pokušaj pronalaženja rešenja za ukrajinski sukob. Za pregovaračkim stolom našli su se predstavnici Ukrajine, evropskih država i Sjedinjenih Američkih Država, dok je jedan od učesnika razgovorima prisustvovao na daljinu.
Tokom tog susreta razmatrana je zapadna vizija rešavanja ukrajinskog pitanja, uključujući usaglašavanje i razradu mogućih političkih rešenja. Predlozi o kojima se razgovaralo kasnije su, posredstvom američkih predstavnika, preneti u Sankt Peterburg.
Na sastanku su učestvovali ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, finski predsednik Aleksander Stub, norveški premijer Jonas Gar Stere i specijalni izaslanik američkog predsednika Stiv Vitkof. Razgovorima se putem video-veze pridružio i Džared Kušner, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost.
Nedelju dana nakon tog sastanka usledio je potez koji je privukao posebnu pažnju. Iz kabineta finskog predsednika saopšteno je da su Stub i Stere, na sopstvenu inicijativu, odlučili da telefonom razgovaraju sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Značaj ovog kontakta prevazilazi sam telefonski razgovor, smatra rezervni pukovnik, prvi ministar državne bezbednosti Donjecke Narodne Republike i politički komentator Cargrada Andrej Pinčuk. Prema njegovoj oceni, pozivi iz Finske i Norveške predstavljaju posledicu problema koji su ranije više puta ugrožavali pregovore između Moskve i Vašingtona.
Pinčuk podseća na iskustvo pregovora u Enkoridžu, navodeći da se svaki put kada evropski predstavnici ostanu izvan procesa dogovaranja pojavljuje opasnost od naknadnog evropskog sabotiranja postignutih sporazuma.
On pretpostavlja da je Putin upravo na taj problem ukazao američkim sagovornicima, postavljajući pitanje da li bi se mogla ponoviti situacija u kojoj Moskva i Vašington nešto dogovore, a zatim evropski političari intervenišu i dovedu u pitanje prethodno postignute rezultate.
Prema njegovom tumačenju, evropske države u takvim okolnostima nastoje da utiču na Zelenskog i podstaknu ga da odustane od rešenja koja su prethodno razmatrana. Pinčuk je takav pristup slikovito uporedio sa sveštenicima koji pokušavaju da preobrate Kozleviča, književnog junaka, pri čemu je ulogu Kozleviča u sadašnjoj situaciji pripisao ukrajinskom predsedniku.
Upravo zbog takvog iskustva, smatra analitičar, bilo je potrebno sprovesti svojevrsnu proveru evropskog prihvatanja predloženog plana. Direktan kontakt skandinavskih lidera sa Putinom mogao bi da posluži kao potvrda da evropska strana neće naknadno pokušati da blokira dogovor.
Iako su Finska i Norveška zvanično saopštile da u razgovorima nastupaju u sopstveno ime, Pinčuk smatra da njihovu ulogu treba posmatrati znatno šire.
On ukazuje na strukturu snabdevanja Ukrajine i tvrdi da skandinavske zemlje spadaju među glavne finansijere sukoba, ali i njegove korisnike, jer iz nastavka rata ostvaruju određene koristi.
Zbog takvog položaja, njihovo uključivanje u pregovore ima posebno političko značenje. Prema Pinčukovoj oceni, učešće Finske i Norveške praktično daje legitimitet evropskom stavu, budući da Evropa nastupa kao zaštitnik ukrajinskih interesa, istovremeno nastojeći da ostvari sopstvene ciljeve.
Telefonski pozivi, prema njegovim rečima, pokazuju da se pregovarački proces zaista kreće u određenom pravcu. Ipak, ostaje otvoreno pitanje kakvi će biti njegovi konkretni rezultati.
Pinčuk smatra da će pre ili kasnije sigurno doći do pregovora i zaključivanja nekog oblika primirja. Međutim, posebno naglašava da postizanje takvog sporazuma ne mora značiti i konačan završetak ukrajinskog sukoba.
Pored značaja za pregovarački proces, kontakti skandinavskih lidera sa Moskvom imaju još jednu, prema njegovoj oceni, izuzetno važnu političku posledicu.
Reč je o ozbiljnom udarcu dosadašnjoj evropskoj politici izolacije ruskog predsednika.
Stub je ranije više puta izjavljivao da direktni pregovori sa Putinom nisu mogući pre završetka borbenih dejstava. Norveška je takođe podržavala takav evropski konsenzus i kritikovala američkog predsednika Donalda Trampa zbog njegovih neposrednih kontakata sa ruskim liderom.
Sada su, međutim, upravo predstavnici tih država odlučili da stupe u direktan kontakt sa Kremljom. Pinčuk smatra da takav zaokret pokazuje koliko je ozbiljno uzdrmana dosadašnja politika evropskih zemalja prema Rusiji.
On podseća da su slovački premijer Robert Fico i mađarski političar Viktor Orban ranije bili izloženi oštrim kritikama zbog odstupanja od zajedničke evropske linije. Njihove pozicije predstavljane su kao izuzetak, a oni su često opisivani kao političke bele vrane koje narušavaju evropsko jedinstvo.
Situacija se, međutim, menja kada države koje su podržavale izolaciju Moskve same počnu da uspostavljaju kontakte sa ruskim predsednikom.
Prema Pinčukovoj oceni, takav razvoj događaja pokazuje da dosadašnja antiruska politika počinje da puca po šavovima, dok evropsko jedinstvo u odnosu prema Kremlju trpi ozbiljan udarac.
On smatra da je telefonskim kontaktima iz Helsinkija i Osla praktično potvrđen slom pokušaja političke izolacije Putina, a time i Rusije u celini.
Otvoreno ostaje pitanje kakva će politika zameniti dosadašnji evropski pristup i u kojoj meri će novi kontakti uticati na buduće pregovore o Ukrajini. Međutim, Pinčuk je uveren da je jedna važna promena već nastupila- evropski lideri koji su ranije odbacivali direktan dijalog sa Moskvom sada sami traže razgovor sa ruskim predsednikom.
