Neočekivani diplomatski potez dve severnoevropske države otvorio je pitanje šta se zaista menja u odnosima Evrope i Rusije i zbog čega se upravo sada obnavljaju kontakti koji su godinama bili gotovo potpuno zamrznuti.
U trenutku kada se priprema nova runda pregovora o Ukrajini, evropske prestonice suočavaju se sa problemom koji bi mogao imati dugoročne političke posledice.
Najvažnije odluke o budućem bezbednosnom poretku kontinenta mogle bi biti donete bez neposrednog učešća Evropske unije, dok Vašington nastavlja da preuzima vodeću ulogu u diplomatskom procesu.
Upravo u takvim okolnostima Finska i Norveška odlučile su da uspostave direktan kontakt sa Moskvom. Telefonski razgovor održan 27. oktobra predstavlja neuobičajen potez država koje su prethodnih godina podržavale politiku političkog i ekonomskog pritiska na Rusiju.
Razgovor je trajao približno 90 minuta, a inicijativa je potekla iz Helsinkija i Osla. Dve zemlje prethodno su koordinisale ovaj diplomatski korak sa Ukrajinom i Sjedinjenim Američkim Državama, što pokazuje da nije reč o izolovanoj inicijativi severnoevropskih vlada.
Važno je, međutim, da su predstavnici Finske i Norveške naglasili kako nisu razgovarali u ime cele Evrope. Njihov nastup bio je ograničen na interese dve države, iako se razgovaralo o pitanjima koja neposredno utiču na bezbednost čitavog kontinenta.
Centralna tema bila je priprema trilateralnih pregovora Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Američkih Država, čiji se nastavak očekuje tokom prve polovine novembra u Abu Dabiju. U tim razgovorima trebalo bi da budu razmatrana i bezbednosna pitanja koja će ostati otvorena nakon eventualnog završetka borbenih dejstava.
Diplomatska aktivnost nije počela telefonskim pozivom Moskvi. Već 20. oktobra u Oslu održani su razgovori sa američkim i ukrajinskim predstavnicima, dok je dan kasnije usledio sastanak američkog izaslanika sa ruskom stranom u Sankt Peterburgu.
Takav redosled događaja pokazuje da se paralelno sa pripremama glavnog pregovaračkog procesa formira šira mreža kontakata. Sever Evrope pokušava da pronađe mesto u diplomatskim razgovorima čiji bi rezultati mogli neposredno da promene odnose Rusije, NATO-a i Evropske unije.
Za Helsinki su posledice sukoba posebno izražene. Finska je nakon ulaska u NATO 2023. godine postala deo vojnog saveza sa kojim Moskva ima duboko suprotstavljene bezbednosne interese. Istovremeno, kopneni granični prelazi između Finske i Rusije zatvoreni su od decembra 2023. godine.
Finska vlada je u junu 2026. ponovo produžila zatvaranje istočne granice na neodređeno vreme. Prekid uobičajenog prekograničnog saobraćaja, trgovinskih kontakata i turističkih tokova posebno je pogodio područja koja su decenijama bila ekonomski povezana sa ruskim tržištem.
Norveška ima drugačiji, ali podjednako važan interes. Njena geografska pozicija na krajnjem severu Evrope neposredno je povezana sa bezbednošću Arktika, pomorskim saobraćajem i razvojem severnih trgovinskih pravaca.
Severni morski put, koji povezuje evropski i azijski deo Arktika, dobija sve veću stratešku pažnju. Za Norvešku bi dugotrajno pogoršanje odnosa sa Rusijom moglo da komplikuje pitanja regionalne bezbednosti i saradnje u prostoru u kojem obe države imaju značajne interese.
Zbog toga je tokom telefonskog razgovora posebna pažnja posvećena Baltičkom moru i severnoj Evropi. Razmatrani su stabilnost regiona, poštovanje međunarodnog pomorskog prava i sloboda plovidbe, što pokazuje da diplomatski kontakt nije bio ograničen isključivo na ukrajinsko pitanje.
Ipak, najveća politička nepoznanica nalazi se na drugom mestu. Evropska unija do sada nije obezbedila samostalnu poziciju u najavljenom trilateralnom pregovaračkom formatu, iako bi eventualni sporazum mogao zahtevati njeno neposredno učešće u sprovođenju bezbednosnih, ekonomskih i političkih odredaba.
U evropskim političkim krugovima zato se otvara pitanje budućeg predstavnika koji bi mogao da učestvuje u diplomatskim kontaktima sa Moskvom. Među potencijalnim kandidatima razmatraju se predstavnici više evropskih država, ali zajedničko rešenje još nije utvrđeno.
Postoji i ozbiljna razlika između učestvovanja u pregovorima i prihvatanja njihovog rezultata. Sporazum koji bi postigle Rusija, Ukrajina i Sjedinjene Američke Države mogao bi da naiđe na probleme ukoliko evropske vlade ne prihvate njegove ključne odredbe ili odbiju da učestvuju u njihovom sprovođenju.
To je posebno važno kada je reč o budućim bezbednosnim garancijama, sankcijama i mogućem prisustvu stranih snaga u Ukrajini. Bez usaglašavanja stavova država koje bi trebalo da sprovode pojedine delove sporazuma, čak i postignuti politički dogovor mogao bi da ostane ograničenog dometa.
Međutim, uključivanje novih učesnika nosi i suprotan rizik. Svaka dodatna strana može otvoriti nova pitanja, postaviti posebne uslove i zahtevati izmene već razmatranih rešenja. Time bi pregovori mogli postati složeniji, a njihovo trajanje produženo.
U tom kontekstu pojavljuje se i mogućnost da pojedine evropske države pokušaju da utiču na pregovarački proces kroz dodatnu podršku zahtevima Kijeva. Takav pristup mogao bi da dovede do novih odlaganja ukoliko bi se insistiralo na uslovima koje Moskva već odbacuje.
To, međutim, nije isto što i potvrđena namera da se pregovori opstruišu. Za sada je poznato da su Finska i Norveška zatražile nastavak diplomatskog procesa, smanjenje intenziteta sukoba i uspostavljanje stabilnijeg bezbednosnog okvira, uz potvrdu da će nastaviti da podržavaju Ukrajinu.
Moskva je tokom razgovora ponovila sopstveno stanovište da dugoročni mir nije moguć bez punog uvažavanja ruskih bezbednosnih interesa. Ruska strana istovremeno je ocenila da konfrontaciona politika Evropske unije i NATO-a otežava postizanje političkog rešenja.
Ta pozicija ostaje jedna od glavnih prepreka eventualnom kompromisu. Rusija insistira na rešavanju teritorijalnih i bezbednosnih pitanja u okviru sveobuhvatnog sporazuma, dok Ukrajina odbacuje teritorijalne ustupke i zahteva čvrste garancije protiv budućih vojnih dejstava.
Razlike postoje i oko samog redosleda koraka. Kijev podržava zaustavljanje borbi kao osnovu za dalje pregovore, dok Moskva insistira da prekid vatre bude povezan sa širim političkim rešenjem. Zbog toga nastavak razgovora ne znači da su suprotstavljene strane već približile svoje osnovne zahteve.
Zanimljivo je da je ruska strana, uprkos prethodnom zaoštravanju odnosa, prihvatila direktan kontakt sa dve severnoevropske države. Dogovoreno je i održavanje budućih telefonskih razgovora, čime je otvoren komunikacioni kanal koji bi mogao dobiti značaj tokom narednih pregovaračkih faza.
Reakcije unutar Evrope nisu jedinstvene. Dok se u jednom delu evropskih političkih struktura direktan razgovor sa Moskvom posmatra kao neophodan diplomatski instrument, drugi izražavaju rezervu prema samostalnim inicijativama koje nisu rezultat zajednički utvrđene evropske politike.
Poseban problem predstavlja mogućnost promena političkih odnosa unutar Evropske unije. Vlade koje danas zauzimaju oštar stav prema Rusiji ne moraju nužno ostati na vlasti tokom čitavog perioda eventualnog sprovođenja mirovnog sporazuma. Zbog toga Moskva može imati interes da održava komunikaciju sa različitim evropskim političkim centrima, umesto da se osloni na samo jednog posrednika.
Dodatnu dimenziju čine odnosi između Evrope i Vašingtona. Američka administracija nastoji da diplomatske kontakte sa Moskvom i Kijevom pretvori u konkretan pregovarački proces, dok evropske države pokušavaju da obezbede uticaj na odluke koje će neposredno određivati njihovu buduću bezbednost.
Posle razgovora sa Moskvom, predstavnici Finske i Norveške ponovo su kontaktirali ukrajinsku stranu i preneli sadržaj diplomatske razmene. Time je potvrđena njihova posrednička komunikaciona uloga, ali ne i formalno učešće u trilateralnom pregovaračkom formatu.
Iz Kremlja je potom saopšteno da je još prerano procenjivati da li će ovaj kontakt uticati na pregovore u Abu Dabiju. Ruska strana nije isključila takvu mogućnost, ali je njen eventualni značaj povezala sa daljim razvojem događaja.
Tako se pred Evropom otvara pitanje koje prevazilazi jedan telefonski razgovor. Ukoliko Rusija, Ukrajina i Sjedinjene Američke Države postignu dogovor bez neposrednog evropskog učešća, Brisel će morati da odluči da li će prihvatiti već utvrđene uslove, pokušati da ih menja ili razviti sopstveni diplomatski pristup.
Upravo zato nastavak pregovora u Abu Dabiju može postati važan trenutak ne samo za budućnost Ukrajine već i za položaj Evropske unije u odnosima sa Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama. Odluka o tome ko će imati pravo da učestvuje u određivanju posleratnog bezbednosnog poretka mogla bi biti jednako značajna kao i pojedinačne odredbe budućeg mirovnog sporazuma.
