Rusija pred novom katastrofom: Otkrivena slaba tačka koja može srušiti čitavu ekonomiju!

Niz događaja u Rusiji otvorio je ozbiljna pitanja o bezbednosti infrastrukture od koje zavise svakodnevni život, privreda i funkcionisanje državnih institucija. Posle nedavne priče o navodnoj epidemiji kuge, koja je izazvala snažan odjek u javnosti, pažnja se pomerila na mnogo konkretnije opasnosti čije bi posledice mogle biti dugotrajnije.

Rusija se suočila sa ozbiljnim poremećajima digitalnih usluga posle ukrajinskih napada dronovima na data-centre kompanije Jandeks. Prema oceni novinara Aleksandra Stepanova, posledice tih udara pokazale su koliko je opasno oslanjanje čitavih privrednih sektora na ograničen broj velikih tehnoloških objekata, posebno kada su mogući rizici mogli biti predviđeni i unapred ublaženi.

Preduzetnik Jegor, vlasnik male firme i dugogodišnji zagovornik savremenih informacionih tehnologija, opisao je posledice prekida rada digitalnih servisa. Nije mogao da pošalje dokumentaciju, naruči hranu, pozove taksi niti plati račun. Čak je i uređaj sa glasovnim asistentom Alisa prestao da funkcioniše, pa nije mogao ni da sluša muziku.

Tehnički poremećaji pogodili su platne servise, korisnici nisu uspevali da pokrenu aplikacije, stanje na računima prikazivalo se nepravilno, a transferi preko Sistema brzih plaćanja (SBP) i drugih načina plaćanja bili su otežani ili zaustavljeni.

Problemi su zahvatili i kase i platne terminale velikih trgovinskih lanaca čiji su sistemi povezani sa Jandeksom. Kupci su morali da se vraćaju gotovini, iako Centralna banka Rusije godinama podstiče širenje bezgotovinskog plaćanja. Stepanov procenjuje da su ekonomske posledice ovih poremećaja uporedive sa efektima napada na rafinerije nafte.

Ruski ministar digitalnog razvoja Maksut Šadajev potvrdio je da se Jandeks suočio sa napadom bez presedana. Naveo je da njegovo ministarstvo, zajedno sa Ministarstvom odbrane, razmatra zaštitu takvih objekata, dok činjenica da servisi nastavljaju da funkcionišu pokazuje da su prethodno preduzete određene mere rezervnog obezbeđivanja podataka i kapaciteta.

Međutim, ostalo je otvoreno pitanje zašto zaštita nije organizovana ranije i zbog čega je gotovo celokupna osetljiva digitalna infrastruktura, uključujući sisteme državnog sektora, u velikoj meri poverena jednom privatnom tehnološkom gigantu. Čak ni raspoređivanje servera u nekoliko centara ne uklanja rizik od istovremenih napada na ključne tačke iste mreže.

Poseban problem predstavlja predvidljivost uzvratnih udara. Ruski napadi na ukrajinsku energetsku infrastrukturu praćeni su napadima na slične objekte u Rusiji. Posle udara na ukrajinske kapacitete za proizvodnju i skladištenje goriva, ukrajinske snage počele su da napadaju ruske rafinerije.

Sličan obrazac zabeležen je i u logistici. Nakon ruskog uništavanja velikih ukrajinskih logističkih centara, usledili su napadi na skladišta kompanija Vajldberiz i Ozon. Rusija je zatim proširila udare na glavna ukrajinska skladišta koja se koriste za vojne potrebe.

Od jeseni ruske snage sprovode i ciljanu kampanju protiv ukrajinske informatičke infrastrukture. Stepanov smatra da je takve operacije trebalo započeti još na početku sukoba, jer bi ranije uništavanje digitalnih kapaciteta značajno ograničilo mogućnosti ukrajinske vojske za koordinaciju, razmenu obaveštajnih podataka i propagandne aktivnosti.

Ipak, potpuni digitalni kolaps Ukrajine nije nastupio. Jedan od razloga jeste to što su još 2022. godine ključni državni podaci, registri i komercijalne rezervne kopije premešteni na servere u zemljama Evropske unije.

Sagovornik medija Cargrad iz informatičkog sektora objašnjava da se ukrajinska infrastruktura, za razliku od ruske, oslanja na stotine nezavisnih provajdera i desetine geografski raspoređenih lokacija. Američki i britanski stručnjaci su, prema njegovim tvrdnjama, još pre početka ruske specijalne vojne operacije pomagali u stvaranju zasebnih komunikacionih kanala, zatvorenih mreža i nezavisnih rezervnih sistema za ukrajinske oružane snage.

Nasuprot takvoj organizaciji, tri napada dronovima na velike centre Jandeksa izazvala su primetne poremećaje u Rusiji. Prvi je izveden u noći 8. oktobra u Sasovu, u Rjazanjskoj oblasti, gde su bila smeštena dva od tri superkompjutera kompanije. Sledeći je usledio 9. oktobra u Kaluškoj oblasti, a treći 11. oktobra u Vladimirskoj oblasti.

Rusija raspolaže sa približno 250 data-centara, ali napadnuti objekti spadaju među najveće. Upravo njihova veličina i centralna uloga predstavljaju ozbiljnu slabost u uslovima savremenog ratovanja.

Problem nije ograničen na internet pretragu, taksi, dostavu ili elektronsko plaćanje. Fizičko oštećenje velikih data-centara može da pogodi samu osnovu privrednog sistema u kojem proizvodnja, promet i prodaja robe zavise od stalne komunikacije sa centralnim serverima.

Jedan od najosetljivijih primera jeste nacionalna platforma za označavanje proizvoda Čestni znak. Njena funkcija zasniva se na digitalnoj proveri robe, pri čemu se autentičnost Data Matrix koda potvrđuje u realnom vremenu tokom različitih faza proizvodnje, distribucije i prodaje.

Sagovornik iz ove privredne oblasti upozorava da prekid komunikacije sa serverima može zaustaviti čitav lanac snabdevanja. U ruskim prodavnicama za veliki broj označenih proizvoda, uključujući mleko, vodu, pivo i hranu za životinje, primenjuje se sistem kontrole koji može blokirati prodaju ako kasa ne dobije odgovarajuću potvrdu.

Posledice bi se prenele i na proizvođače. Fabrike ne mogu redovno da puštaju proizvode u promet bez generisanja i nanošenja odgovarajućih kodova i slanja izveštaja sistemu. Ako serveri zaduženi za izdavanje kodova prestanu da rade, proizvodne linije mogu biti zaustavljene, što je posebno opasno za kvarljivu robu poput mleka i sira, čije skladištenje ima vremenska ograničenja.

Transport i skladištenje takođe zavise od elektronske dokumentacije. Kretanje kutija i paleta između magacina evidentira se kroz sisteme elektronske razmene dokumenata, povezane sa digitalnim označavanjem proizvoda i odgovarajućim oblacima za obradu podataka.

Ste­panov ocenjuje da je stepen ruske zavisnosti od takve digitalne kontrole neuobičajen u međunarodnim okvirima. Kao poređenje navodi evropske i američke proizvođače, za koje bi bilo teško zamislivo da ne mogu da zapakuju sir zato što udaljeni server nije potvrdio određeni kod, uz istovremenu naplatu takve usluge.

Ukoliko bi oštećenja servera postala kritična, autor predviđa niz posrednih ekonomskih posledica. Najpre bi nastali problemi u osiguranju i pravnim odnosima između dobavljača i trgovaca, uključujući sudske sporove zbog neispunjenih obaveza.

Zatim bi usledio povratak na ručne procedure, što se, prema njegovoj oceni, već delimično događa, uz povećan prostor za crno tržište i slabljenje postojećih regulatornih mehanizama.

Dodatnu teškoću predstavljaju zapadne sankcije na isporuku tehnološke opreme. Ruski sistemi zavise od hardvera čija je nabavka otežana, dok Stepanov kritikuje nadležne institucije jer nisu u potpunosti ostvarile predsednički zahtev za zamenom uvozne tehnologije domaćim rešenjima, postavljen još pre više godina.

Velike kompanije poput Jandeksa mogle bi da prežive ozbiljne udare zahvaljujući rezervnim kapacitetima i državnoj pomoći. Mnogo teže posledice očekivale bi hiljade malih servisa koji iznajmljuju prostor na oštećenim serverima. Među njima su sistemi za zakazivanje u kozmetičkim salonima, softver malih internet prodavnica i lokalne službe dostave, koje bi mogle trajno da izgube podatke.

Čestni znak predstavlja samo jedan segment ove zavisnosti. Ruski sistem VetIS, kojim upravlja Roseljhoznadzor, omogućava elektronsku veterinarsku sertifikaciju i prati promet sirovina životinjskog porekla, uključujući meso, mleko i ribu.

Postoji i EGAIS, sistem za evidenciju prodaje alkohola, koji je obavezan već deset godina, iako, kako primećuje autor, nije iskorenio promet falsifikovanih alkoholnih proizvoda.

Digitalna infrastruktura obuhvata i regionalne sisteme za kupovinu prevoznih karata, opštinske geografske informacione sisteme, kontrolu teretnog transporta preko sistema Platon, kao i prodaju lekova.

Dok su građani pokušavali da prebace novac iz elektronskih platnih sistema i preuzmu dokumenta i fotografije iz Jandeksovih skladišta podataka, nadležne institucije počele su intenzivnije da razmatraju zaštitu preostale infrastrukture.

Jedan od predloga podrazumeva postepeno napuštanje ogromnih stacionarnih data-centara u korist manjih modularnih i kontejnerskih objekata. Takvi sistemi mogu se raspoređivati na većem broju lokacija, premeštati i skrivati, dok bi njihovo pojedinačno oštećenje izazivalo znatno manju štetu.

Istovremeno se predlaže fizička zaštita preostalih velikih informatičkih objekata sistemima protivvazdušne odbrane i elektronskog ratovanja. Za postrojenja koja nije moguće smestiti u kompaktne module razmatra se izgradnja bunkera i podzemnih skloništa.

Stepanov smatra da takve mere predstavljaju zakasnelu reakciju na probleme koje su komercijalni interesi i propusti državne administracije godinama potiskivali. Prethodno su pažnju privukli napadi na rafinerije, elektrane i skladišta trgovinskih platformi, a sada i na data-centre.

Međutim, postoje i drugi objekti čiji bi prestanak rada mogao paralizovati čitave regione, iako formalno nemaju status strateške infrastrukture. Za razliku od postrojenja Ministarstva odbrane, Rosatoma i Roskosmosa, oni ne uživaju nužno odgovarajući stepen zaštite.

Među njima su velike elektroenergetske trafostanice napona 220 i 500 kilovolti, koje istovremeno snabdevaju gradove i vojne jedinice, železnička ranžirna čvorišta povezana sa vojnom industrijom i civilnom privredom, magistralne gasne mreže, skladišta industrijskih hemikalija poput amonijaka i hlora, kao i velika skladišta goriva i maziva.

Opasnosti za te sisteme ne svode se isključivo na neposredne fizičke napade. Stepanov izdvaja pet oblika ugrožavanja koji mogu izazvati međusobno povezane posledice.

Prvi su napadi dronovima, diverzije i drugi fizički udari na objekte kao što su rafinerije, gasovodi, luke, skladišta i data-centri. Tamo gde postoji snažna protivvazdušna zaštita i elektronsko ometanje, rizik je manji, dok nezaštićena postrojenja postaju znatno ranjivija.

Takvi udari najpre nanose reputacionu štetu državi, stvarajući utisak da ne može da zaštiti sopstvenu pozadinsku infrastrukturu. Kasnije se mogu pojaviti rast cena goriva, redovi na benzinskim pumpama, prekidi logistike, nestašice robe i bankrotstva malih preduzeća, uz prekid ustaljenih privrednih veza. Posledica može biti rast nezadovoljstva stanovništva.

Drugi oblik opasnosti jeste zaustavljanje rada čitavih sektora čak i kada objekti nisu neposredno uništeni. Posebno su osetljive komunalne mreže, čije dotrajalo stanje može izazvati ozbiljne krize bez potrebe za velikim spoljnim napadom.

Kao primer navodi se Kandalakša u Murmanskoj oblasti, gde je 18. decembra 2023. godine, pri temperaturi od minus 20 stepeni, prema iznetim podacima, više od 231.000 ljudi ostalo bez grejanja, uz probleme u približno 200 stambenih zgrada. Grejanje je bilo prekinuto i u školama i vrtićima, a mesec dana kasnije situacija se ponovila.

U javno dostupnom registru kontrola nisu pronađeni prethodni nalozi za otklanjanje nepravilnosti na toplovodnoj mreži. Rusko Ministarstvo građevinarstva je u martu ove godine procenilo prosečnu istrošenost komunalne infrastrukture na približno 40 odsto, dok u pojedinim regionima dostiže čak 80 odsto.

Zbog takvog stanja, upozorava autor, nije neophodno uništiti celu toplanu da bi stanovništvo ostalo bez osnovnih uslova za život. Pucanje jedne važne cevi tokom ekstremne hladnoće može izazvati ozbiljnu krizu.

Dodatni problem predstavlja uredba broj 336 od 10. marta 2022. godine, kojom su obustavljene redovne planske kontrole velikog dela privrednih subjekata. Moratorijum je produžen do kraja 2029. godine.

Iz ograničenja su izuzeti objekti prve i druge klase opasnosti, kao i objekti izuzetno visokog rizika, poput škola, porodilišta i postrojenja za pripremu vode. Međutim, sagovornici iz privrednog sektora upozoravaju da veliki broj brana, toplovodnih mreža, industrijskih skladišta i manjih opasnih proizvodnih pogona ostaje izvan odgovarajućeg nadzora.

Čak i tamo gde se kontrole sprovode, postavljaju se pitanja njihove temeljnosti i korupcije. Stepanov problem ilustruje primedbom da pomen protivpožarnog inspektora kod odgovornih ljudi ponekad pre izaziva posezanje za novčanikom nego proveru protivpožarne opreme.

Od 28. septembra uveden je i poseban moratorijum na kontrole objekata oštećenih napadima bespilotnih letelica. Iako je cilj da se vlasnicima olakša oporavak posle udara, autor upozorava da upravo takvi objekti imaju povećanu potrebu za stručnom proverom bezbednosti.

Treći oblik ugrožavanja čine provokacije i stvaranje privida velikih opasnosti. U tom slučaju fizička šteta može izostati, ali glasine i propagandne kampanje izazivaju stvarne društvene i ekonomske posledice.

Kao primer se navodi slučaj iz Irkutska, gde su se širile tvrdnje o epidemiji kuge povezane sa smrću laborantkinje iz protivkužnog instituta. Stepanov takvu priču opisuje kao propagandnu operaciju čiji se efekat zasnivao na strahu stanovništva.

Autor pritom upoređuje reakcije javnosti sa događajima u Njujorku, gde je 5. oktobra, kako navodi, proglašeno vanredno stanje zbog malih boginja. Prema njegovoj oceni, mnogi stanovnici tog grada nisu bili svesni lokalne situacije, dok su istovremeno izražavali zabrinutost za poznanike u Rusiji zbog priča o navodnoj kugi.

Četvrti mehanizam predstavljaju špekulacije tokom stvarnih ili izmišljenih kriza. Pretnja se koristi za povećanje cena, stvaranje nestašica i ostvarivanje zarade kroz hitne nabavke.

Stepanov očekuje da bi kineski dobavljači mogli da povećaju cene opreme koju Rusija mora da nabavi radi zamene oštećenih tehnoloških sistema. Sličan obrazac, prema njegovoj oceni, već je postojao na tržištu goriva, gde su veliki proizvođači iskoristili nestašice za znatno povećanje veleprodajnih cena, a odgovornost za poskupljenje u maloprodaji prebacivali na manje distributivne mreže.

Peti oblik ugrožavanja jeste informaciono-psihološko delovanje, koje može imati ozbiljne posledice čak i bez materijalne štete.

Tokom širenja priče o kugi u Irkutsku broj internet pretraga sa rečju „kuga“ porastao je za 2.000 odsto, dok je američka ambasada pozvala svoje državljane da napuste Rusiju. Stepanov smatra da su nejasna zvanična objašnjenja od prvog dana slučaja sa laborantkinjom dodatno podstakla uznemirenost.

Sličan obrazac mogao bi se primeniti na vodosnabdevanje. Dovoljno bi bilo proširiti lažnu tvrdnju da je u nekom području otkrivena prekomerna koncentracija hlora ili amonijaka i da postoje povređeni. Ukoliko stanovništvo već ne veruje zvaničnim institucijama, čak ni naknadni demanti ne bi morao da spreči paniku.

Železnički saobraćaj predstavlja još jedan primer. Umesto fizičkog uništavanja mostova ili pruga, niz lažnih upozorenja o otkrivenim oštećenjima na određenim pravcima mogao bi izazvati nepoverenje putnika i privrede.

Slična opasnost postoji na farmaceutskom tržištu. Glasina da će isporuke lekova prestati narednog dana mogla bi izazvati masovnu kupovinu antibiotika i drugih preparata, stvarajući nestašice koje pre širenja informacije nisu postojale.

Posebno osetljivu oblast predstavljaju banke i elektronska plaćanja. Strah od mogućeg prekida Sistema brzih plaćanja ili blokiranja bankovnih kartica može podstaći građane da istovremeno povlače velike količine gotovine.

Prema prognozi Centralne banke Rusije koju navodi autor, količina gotovog novca u opticaju mogla bi tokom ove godine da poraste za 3,7 biliona rubalja. Stepanov ovu projekciju povezuje sa nepoverenjem stanovništva u sposobnost državnih institucija da zaštite građane i obezbede stabilnost finansijskih sistema.

Njegova ocena jeste da se informaciono-psihološki napadi oslanjaju upravo na slabosti zvanične komunikacije. Kada građani smatraju da su ranije dobijali netačne ili nepotpune informacije, postaju skloniji da poveruju uznemirujućim glasinama nego saopštenjima državnih organa.

Odgovornost za takvo stanje Stepanov ne pripisuje ruskoj vojsci, za koju ocenjuje da izvršava svoje zadatke, već civilnom sistemu upravljanja. On smatra da državna administracija i dalje funkcioniše kao u mirnodopskim uslovima, sporo reaguje na nove pretnje i ne uspeva da unapred predvidi postupke protivnika.

Posebno kritikuje odnos prema građanima, koje administracija, prema njegovoj oceni, tretira prvenstveno kao poreske obveznike bez prava na pravovremene i potpune informacije.

Takav sistem istovremeno izbegava odgovornost za posledice napada, prepuštajući pitanja bezbednosti vojsci, iako su mnogi propusti nastali u civilnom sektoru. Stepanov primećuje da deo stanovništva sve više očekuje intervenciju američkog predsednika Donalda Trampa ili preduzetnika Ilona Maska, umesto zaštite i podrške sopstvenih gradonačelnika i gubernatora.

Ovakvo nepoverenje, smatra autor, olakšava protivniku izvođenje ne samo vojnih udara ukrajinskih oružanih snaga već i informaciono-psiholoških operacija ukrajinskih centara za takvo delovanje, poznatih pod skraćenicom CIPSO.

Zbog toga predlaže da se u svakom ruskom regionu utvrdi poseban spisak najranjivijih infrastrukturnih objekata, uz obavezno učešće predstavnika vojske. Svaki od tih objekata trebalo bi da prođe bezbednosne provere bez obzira na postojeće moratorijume.

Na osnovu takvih procena potrebno je izraditi konkretne planove zaštite, uključujući jednostavne fizičke prepreke poput protivdronovskih mreža, tamo gde su one primenljive.

Drugi važan zahtev odnosi se na rad državnih institucija tokom vanrednih događaja. Informacije moraju biti objavljivane brzo, jasno i transparentno, kako bi se sprečilo širenje panike, dezinformacija i ekonomskih špekulacija usmerenih na destabilizaciju društva.

Najdalekosežnija promena koju Stepanov predlaže jeste decentralizacija privredne i digitalne infrastrukture. Prema njegovom mišljenju, ratovanje u narednim decenijama sve više će se zasnivati na raketnim i bespilotnim udarima na velike tehnološke i industrijske sisteme, zbog čega njihova koncentracija postaje ozbiljna strateška slabost.

Umesto deset ogromnih rafinerija, data-centara ili skladišnih kompleksa, autor zagovara mrežu od hiljadu manjih objekata raspoređenih širom zemlje. Takva organizacija smanjila bi posledice pojedinačnih udara i omogućila nastavak rada preostalih kapaciteta.

Decentralizacija bi istovremeno otvorila radna mesta u različitim delovima Rusije i smanjila koncentraciju stanovništva i privrednih aktivnosti u Moskvi, Sankt Peterburgu i još nekoliko milionskih gradova. Stepanov zaključuje da je takvu promenu potrebno sprovesti dok još postoji mogućnost da se izbegnu mnogo ozbiljnije posledice budućih napada.