Sukob oko Ukrajine Vladimir Žirinovski nije posmatrao kao izolovanu krizu između dve susedne države. Godinama pre sadašnje faze sukoba govorio je o znatno široj konfrontaciji Rusije i Zapada, u kojoj bi različita krizna žarišta mogla da se aktiviraju jedno za drugim.
Bivši lider Liberalno-demokratske partije Rusije Vladimir Žirinovski tvrdio je da će Zapad učiniti sve što može kako bi Rusiju izazvao na vojnu akciju. Posebnu važnost pridavao je Donjecku i Lugansku, upozoravajući da bi njihov gubitak doveo do naglog slabljenja ruskog uticaja.
„Ako ne pomognemo, ako Donjeck i Lugansk padnu, uticaj zemlje će naglo opadati“, govorio je Žirinovski.
Njegov stav bio je da posle Krima nije trebalo zaustavljati se, već osloboditi čitavu Novorusiju. Tokom jednog susreta sa studentima odbacio je politiku ustupaka, uz obrazloženje da prethodni ustupci Rusiji nisu doneli zahvalnost druge strane.
„Pravljenje ustupaka je besmisleno. Uvek smo pravili ustupke! I niko nam se nikada nije zahvalio na tome. Sankcije… Već su učinili sve što su mogli. Ove sankcije ih teško pogađaju. Već bacaju svoje poljoprivredne proizvode na ulice svojih gradova“, rekao je.
Ukrajinska kriza, po njegovom tumačenju, nije nastala prvenstveno zbog odnosa Rusije i Ukrajine. Tvrdio je da bi se, čak i bez ukrajinskog pitanja, konfrontacija nastavila na drugim područjima oko ruskih granica.
„I što je najvažnije: rat protiv Rusije nije direktno povezan sa Ukrajinom. Zamislite: nema Ukrajine. Zapaliće nam Kavkaz, bilo severni ili južni, zapaliće Centralnu Aziju. A onda ćemo se boriti sa njima kod Jekaterinburga, Kurgana, Orenburga“, govorio je.
Takvu mogućnost povezivao je sa mnogo starijim sukobom interesa. Konfrontaciju Zapada i Rusije opisivao je kao proces koji, po njegovoj oceni, traje već hiljadu godina.
Žirinovski je smatrao da iza takve politike stoje i ekonomski interesi. Njegovo objašnjenje bilo je kratko: „U suštini je, naravno, novac. Ekonomska kriza rađa rat.“
Istovremeno je kritikovao rusku politiku prema Ukrajini posle raspada Sovjetskog Saveza. Moskva je, po njegovom mišljenju, pogrešno računala da će ekonomske veze, povoljne cene energenata i zajednička sovjetska prošlost biti dovoljni za održavanje dobrih odnosa.
„Mislili smo da će razumeti, da će biti zahvalni. Prodajemo im naftu i gas gotovo za bescenje. Pa gde je zahvalnost? Imali smo polugu uticaja na Gruziju, a i ovde… Mislili smo da će se sve rešiti ekonomski, mirno“, govorio je.
Posebno je ukazivao na promene nastale u ukrajinskom društvu. Smatrao je da oslanjanje na zajedničku prošlost više nije dovoljno zbog novih škola, udžbenika, propagande i uticaja interneta, koji mogu brzo da promene političku i društvenu orijentaciju stanovništva.
U tom kontekstu pominjao je i 400 milijardi dolara koje je, kako je tvrdio, Rusija uložila u Ukrajinu kroz različite ekonomske odnose i kupovinu proizvoda koji joj nisu bili potrebni kako bi pomogla ukrajinskoj ekonomiji. Njegov zaključak bio je da takva politika nije donela očekivani rezultat.
Krim i Donbas zato nije smatrao osnovnim uzrokom sukoba, već delovima mnogo šireg pritiska na Rusiju. Upozoravao je da bi posle Donbasa nestabilnost mogla da bude preneta direktno na rusku teritoriju.
„Ako izgubimo Donbas, poslaće bandite na našu teritoriju. Goreće Kursk, Brjansk, Belgorod, Rostov, Voronjež i tako dalje. Goreće naše zapadne granice. A za godinu ili dve, zapaliće Centralnu Aziju: tamo će se otvoriti front“, predviđao je.
Iz takvog viđenja proistekla je i njegova podela potencijalnih velikih kriznih zona. Žirinovski je izdvojio četiri područja za koja je smatrao da će periodično postajati žarišta šireg međunarodnog sukoba.
„Četiri glavna fronta Trećeg svetskog rata su Balkan, Ukrajina, Kavkaz i Avganistan. Svi će periodično goreti“, zaključio je.
