Donald Tramp se u pregovorima sa Iranom nalazi između dva suprotstavljena politička pritiska: grupa koje zahtevaju tvrđi odnos prema Teheranu i ekonomskih interesa koji upozoravaju da nastavak rata može proizvesti ozbiljne posledice i unutar SAD.
Lari Džonson je rekao da su predstavnici naftne industrije, prema izveštajima koje je pratio, upozorili Belu kuću na mogućnost velikih poremećaja u snabdevanju gorivom.
Njegova procena je da mogućnost ekonomskog haosa predstavlja jedan od razloga zbog kojih Tramp sada ima mnogo snažniji podsticaj da prihvati makar početni sporazum.
Problem nije ograničen samo na cenu nafte. Rat i zatvaranje ili ograničavanje saobraćaja kroz Ormuski moreuz pogađaju i tečni prirodni gas, ureu, sumpor i helijum, odnosno proizvode čiji prekid snabdevanja može imati posledice kroz čitave industrijske lance.
Čak i ako bi dogovor bio postignut veoma brzo, Džonson je procenio da bi za normalizaciju tokova bilo potrebno najmanje tri meseca, a potencijalno i mnogo duže. Nasuprot ekonomskom pritisku stoji politički otpor sporazumu.
Džonson je govorio o napadima proizraelskih uticajnih krugova na Trampa, pozivima republikanskih političara i očekivanju da će deo senatora oštro kritikovati svaki sporazum koji izgleda kao ustupak Teheranu.
On smatra da je Tramp posebno osetljiv na takvu vrstu pritiska.
Problem dodatno komplikuje predsednikova sopstvena javna retorika. Kada nastupa pred medijima, Tramp sporazum predstavlja kao iransku kapitulaciju i govori da Vašington diktira uslove.
Međutim, memorandum o kojem se pregovara, prema sadržaju razgovora, podrazumeva poteze koji se teško uklapaju u takvu sliku: oslobađanje iranskih sredstava, ublažavanje sankcija i pregovore o drugim zahtevima Teherana.
Zato Trampu treba politički rezultat koji će moći da predstavi kao američku pobedu.
Najjednostavniji izlaz mogao bi biti nuklearno pitanje. Ako Iran potvrdi da neće praviti nuklearno oružje, Tramp bi mogao da proglasi da je ostvario glavni američki cilj, čak i ako sporazum u drugim oblastima sadrži ozbiljne ustupke Teheranu.
Džonson smatra da bi predsednik na taj način mogao da opravda završetak rata i istovremeno otvori put normalizaciji energetskih i robnih tokova.
Ali njegova procena ostaje pesimistična kada je reč o dugoročnoj izdržljivosti sporazuma. On sumnja da će Tramp uspeti da izdrži snažan unutrašnji politički pritisak ukoliko dogovor bude predstavljen kao američko povlačenje.
Bela kuća se tako nalazi pred računicom u kojoj nastavak rata nosi sve veću ekonomsku cenu, dok mir nosi političku cenu koju Tramp mora da bude spreman da plati.
