Vojni i politički analitičar Jakov Kedmi, u objavljenom video-snimku analizira geopolitičke poruke administracije Donalda Trampa i preispituje dugoročne vojne ciljeve Ruske Federacije na ukrajinskom ratištu.
Kedmi navodi da se u analizi delovanja Donalda Trampa javnost previše fokusira na njegove izjave, umesto na konkretne poteze koje povlači.
Prema njegovim rečima, Tramp je poznat po tome što u kratkom roku može izneti potpuno suprotstavljene tvrdnje, dok ljude ocenjuje isključivo crno-belo, često menjajući te kategorizacije.
Kao primer takvog ponašanja, analitičar navodi Trampov odnos prema predsedniku Severne Koreje, kojeg je najpre pokušavao da unizi, da bi kasnije o njemu govorio u superlativima, što se pokazalo i u njegovom nestabilnom odnosu prema predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu i ukrajinskom lideru Vladimiru Zelenskom.
Zbog toga Kedmi smatra da verbalne karakterizacije koje Tramp iznosi ne treba uzimati za ozbiljno, ali upozorava da se konkretne odluke i odobrenja moraju pažljivo analizirati.
Ukoliko su tačni izveštaji da je Tramp ocenio ukrajinske udare na ruske rafinerije nafte kao pozitivan razvoj događaja, ili ako je prethodno tražio od ruskog predsednika Vladimira Putina da ne uništava energetski sistem Ukrajine, to su, prema Kedmijevoj oceni, činjenice koje Rusija mora uzeti u obzir prilikom planiranja svojih koraka.
Posebno značajnim Kedmi označava pitanje davanja licence Ukrajini za proizvodnju protivvazdušnih raketa „Patriot“, naglašavajući da Rusija na takve praktične poteze mora reagovati delima na terenu, a ne uobičajenim verbalnim upozorenjima.
On podseća da su i Tramp i senator Marko Rubio ponovili bazični američki princip: ako želite da postignete nešto u pregovorima, primenite silu.
Kedmi ocenjuje da je to ispravan pristup i preporučuje Rusiji da deluje po istom šablonu – da primenom što veće sile nanese maksimalnu štetu ukrajinskoj vlasti i vojsci kako bi ih primorala na pregovore, ističući da se time paradoksalno smanjuje ukupno prolivanje krvi.
Na praktičnom nivou, ruski odgovor ne bi trebalo da se sastoji od diplomatskih objašnjenja ili uveravanja u dobre namere, već od sistematskog uništavanja ukrajinske energetske, transportne i vodovodne mreže, tvrdi Kedmi.
On ilustruje Trampovu nedoslednost i primerom Irana, navodeći da je američki predsednik najpre pretio toj državi najtežim kaznama, da bi potom svakodnevno ponavljao neutemeljene tvrdnje kako Teheran moli za pregovore i prekid vatre, iako postupci i zvanične izjave Irana to u potpunosti demantuju.
Analizirajući trenutnu rusku vojnu taktiku, Kedmi ističe da Moskva pokušava da sprovede stratešku odluku slamanja ukrajinskog sistema protivvazdušne odbrane kroz eliminaciju zaliha raketa sistema „Patriot“.
Prema njegovoj proceni, prirodan nastavak te faze bio bi prelazak na znatno snažnije udare na ključne vojne i strateške strukture Ukrajine. Ipak, on upozorava da se i dalje postavlja pitanje gde se završava ruska strategija, a gde počinje čista taktika.
Ukoliko bi Rusija zaustavila vojna dejstva i prešla na pregovore odmah nakon potpunog zauzimanja Donjecke oblasti, to bi, prema Kedmijevom mišljenju, značilo da je jedna taktička faza pogrešno uzdignuta na nivo strategije.
On dodaje da prava strategija mora biti potvrđena konkretnim delovanjem na terenu koje vodi ka jasnoj pobedi, jer je u sukobu nemoguće da obe strane izbegnu poraz bez ostvarivanja konkretnih uspeha jedne od njih.
Kao ključni izvor sumnje u pogledu krajnjih ruskih namera, Kedmi navodi to što Moskva zvanično tvrdi da nije odustala od ciljeva postavljenih u februaru 2022. godine, dok istovremeno u prvi plan ističe isključivo status četiri pripojene oblasti.
On naglašava da Rusija nije pokrenula vojnu operaciju 2022. godine samo zbog te četiri teritorije, niti zbog stavljanja pod kontrolu Zaporoške nuklearne elektrane ili zaštite Slavjanska, podsećajući da je pad Slavjanska pod ukrajinsku kontrolu 2014. i 2015. godine bio direktna posledica tadašnjeg ruskog nečinjenja.
Na kraju, Kedmi zaključuje da javnost i dalje nema odgovor na pitanje gde se nalazi geografska granica ruske strategije – na zapadnoj granici Donjecke oblasti, na istočnoj obali Dnjepra ili na crnomorskim lukama kao što su Odesa, Iličevsk i Izmail.
On poručuje da, ukoliko Rusija zaista želi da ostane dosledna ciljevima proklamovanim na početku sukoba 2022. godine, njena vojna dejstva nikako ne mogu biti ograničena samo na oslobađanje četiri pomenute oblasti.
