Na papiru izgleda kao tehničko pitanje procedura, u stvarnosti kao slaganje mnogo šire slike. Sporazum koji su Rusija i Indija potpisale i koji je Vladimir Putin nedavno ratifikovao ne stoji sam.
On se uklapa u niz već postojećih vojnih aranžmana koje Moskva ima sa državama van zapadnog bloka i koji, kada se povežu, pokazuju da se pred očima sveta gradi paralelna bezbednosna arhitektura.
Dogovor sa Indijom otvara vrata za redovan ulazak ratnih brodova i vojnih aviona, korišćenje luka, aerodroma i vazdušnog prostora, kao i za logističku podršku tokom zajedničkih aktivnosti.
Indija nije marginalni igrač. Reč je o zemlji sa ogromnim oružanim snagama, nuklearnim kapacitetom i dugom tradicijom vojne saradnje sa Rusijom.
Moskva godinama snabdeva Indiju naoružanjem, od aviona do raketnih sistema, a dve zemlje imaju i zajedničke vojne fabrike u kojima se proizvode dalekometne rakete, delovi za avione i drugi složeni sistemi. To više nije puka trgovina, već duboko uvezana industrijska i tehnološka saradnja.
Kada se taj sporazum stavi pored već važećeg vojnog pakta Rusije i Severne Koreje, slika postaje još jasnija. Severna Koreja je velika nuklearna sila i sa Moskvom ima ugovor koji sadrži ključnu klauzulu: u slučaju da neka treća strana napadne jednu članicu, druga je dužna da uđe u sukob kao odbrambeni faktor. To je suština svakog formalnog vojnog saveza.
Uz to, prema dostupnim informacijama, vojne jedinice Severne Koreje već su učestvovale u sukobima na teritoriji Ukrajine i i dalje su prisutne. Pjongjang istovremeno šalje Rusiji granate i municiju za više vrsta haubica, uključujući i sisteme koje je sama Severna Koreja prethodno isporučila Rusiji. Time se vojna saradnja ne zadržava na političkim deklaracijama, već se preliva u realnu logistiku i podršku na terenu.
Tu se lanac ne završava. Rusija ima važne vojne sporazume sa Kinom, sa kojom razmenjuje vojnu tehnologiju i razvija zajedničke projekte u oblasti odbrane. Iako ti ugovori često ostaju ispod radara javnosti, njihova suština je jasna: koordinacija, razmena znanja i zajednički interes u suprotstavljanju zapadnoj dominaciji u bezbednosnoj sferi.
Sa Iranom, Moskva takođe ima vojno-tehničke sporazume koji uključuju razmenu tehnologija i oružanih sistema, dodatno šireći mrežu partnera.
Posmatrano odvojeno, svaki od ovih ugovora može se predstaviti kao pragmatična saradnja. Posmatrano zajedno, oni čine mozaik. Rusija, Indija, Severna Koreja, Kina i Iran nisu povezani jednom centralnom komandom niti formalnom organizacijom nalik NATO-u, ali su povezani nizom bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji omogućavaju brzo delovanje, logistiku, razmenu tehnologije i, u ključnim slučajevima, uzajamnu odbranu.
Za Zapad, naviknut na jasne blokove i formalne saveze, ovo može delovati neuhvatljivo. Nema velike ceremonije osnivanja, nema zajedničke zastave ni sedišta. Ali upravo u tome je suština. Umesto jednog vidljivog saveza, gradi se mreža sporazuma koja funkcioniše kao odgovor na NATO blok, tiho, postepeno i bez potrebe za spektaklom.
Pitanje više nije da li se formira alternativa zapadnom vojnom sistemu, već koliko će brzo i u kom obimu ona postati operativna. A odgovor na to pitanje verovatno se neće dobiti iz saopštenja, već iz poteza koji će, kada dođu, govoriti više od bilo koje reči.
Webtribune.rs
