[adsenseyu3]
[adsenseyu2]
Pojedini vladari i diplomate svojim delovanjem znatno su uticali na sudbinu srpskog naroda
1 Leopold I i seoba Srba
Austrijski car pobunio je Srbe protiv Turaka, ali kad su Osmanlije počele da pobeđuju, patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo je narod u Habzburšku monarhiju
Leopold I (1640-1705) iz dinastije Habzburg bio je austrijski car, koji je uz to nosio i titulu mađarskog kralja i kralja Češke. Njegova vladavina bila je obeležena brojnim i dugotrajnim ratovima, koji su položili temelje Habzurške monarhije kao evropske velesile.
Bečki rat
Leopold I slomio je zaveru mađarskih i hrvatskih velikaša čiji je cilj bio otcepljenje i prisilio ih da priznaju nasledno pravo Habzburgovaca na hrvatsko-mađarski presto. Osim toga, ukinuo je odredbu Zlatne bule iz 1222. godine, koja je plemstvu davala pravo da se suprotstavi vladaru ako se ponaša nezakonito.
Uz pomoć vojvode Karla Lotarinškog i poljskog kralja Jana III Sobjeskog, 12. septembra 1683. porazio je Turke pod Bečom, a onda započeo Veliki turski rat ili, kako je još nazivan, Bečki rat. Evropske države ujedinjene u savez hrišćanskih sila Sveta liga (Austrija, Poljska, Rusija i Mletačka republika) ratovale su protiv Turaka 16 godina, i taj je sukob okončan mirom u Sremskim Karlovcima, donoseći kraj turske premoći u jugoistočnoj Evropi.
Leopold I ženio se tri puta, i imao šest ćerki i dva sina, koji su docnije i sami bili na prestolu.
[adsenseyu4]
Sveta liga je nastojala da pridobije narode Balkana na svoju stranu. Beč je pozvao Srbe, Bugare i druge hrišćanske narode na ustanak protiv Turaka, ali poziv je prihvatio samo Arsenije III Čarnojević, u ime Srba. Srbi, naime, nisu imali svoju državu, a na okupu ih je držala crkva. Jedini njihov vođa bio je patrijarh Arsenije III Čarnojević.
Austrijska vojska je potiskivala Turke na celom frontu, oslobodila je Ugarsku, Srbiju i prodrla do Makedonije. Prilikom prolaska kroz srpske krajeve 1689. godine Srbi su dizali ustanke i priključivali se austrijskoj vojsci. U tome je patrijarh Čarnojević bio izuzetno angažovan, pa je čak pretio izopštenjem iz crkve svakome ko je bio u bilo kakvoj vezi s Turcima.
Saveznički zapovednik Silvio Pikolomini je 1689. osvojio Prištinu, Prizren, Peć i Skoplje, koje je spalio, ali dve godine nakon razaranja Skoplja umro je od kuge. Tada se i ratna sreća okrenula: komandu nad turskom vojskom preuzeo je veliki vezir Mustafa Ćuprilić, koji je porazio Austrijance i Srbe kod Kačanika i otpočeo kontraofanzivu.
Osveta Turaka
Plašeći se osvete Turaka, mnogi Srbi koji su u ovom ratu vojno pomagali Austrijance, predvođeni Čarnojevićem, krenuli su za austrijskom vojskom u Veliku seobu ka Ugarskoj. Vuk Karadžić u svojim zapisima navodi da je Arsenije preveo 37.000 familija.
Car je izbeglim Srbima dozvolio da se nasele sve do Budima i Komorana na jugu Slovačke, i garantovao im crkveno-školsku autonomiju, uz uslov da budu austrijski vojnici, čime je ozakonjen položaj Srba u Mađarskoj.
O Srbima koji nisu krenuli u seobu hronike beleže: „Ono naroda što je i ostalo posle tako strašne kataklizme bilo je toliko udareno po glavi da mu je dugo trebalo da dođe sebi. Gubitak pretrpljen tada nije se više popravio. Na opustela srpska ognjišta, ukoliko su uopšte bila obnovljena, počeše dolaziti Arnauti i Turci.“
2. Katarina Velika i pravoslavna braća
Nemačka princeza i ruska carica sa austrijskim carem Josifom II podelila je Balkan i prepustila mu Bosnu
Imperatorka Rusije Katarina Velika (1729-1796) bila je jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka. Započela je reforme koje su promenile mišljenje drugih o njenoj zemlji i pomogle da se Rusija uvrsti među svetske sile.
Zavera na dvoru
Rođena je kao nemačka princeza Sofija Avgusta Frederika, a u Rusiju je došla nakon udaje za Petra III, naslednika ruskog trona. Promenila je ime u Katarina i uzela pravoslavnu veru. Nezadovoljna u braku i vlastoljubiva, a pošto je 1762. Petar III preuzeo krunu, skovala je sa svojim ljubavnikom Grigorijem Orlovom zaveru protiv muža. Samo nekoliko meseci kasnije Petar je otrovan, a Katarina je postala carica.
Posvetila se unapređenju ruske države. Iz inostranstva je dovela stručnjake da unaprede poljoprivredu i uvezla mašine za obrađivanje zemljišta. Građeni su ratni brodovi i proširivana pristaništa. Geolozi su istraživali rudno bogatstvo Rusije, a otvarani su i rudnici srebra. Na Katarinin podstrek, razvijale su se i druge privredne grane – proizvodnja lana, kožne robe, grnčarije i nameštaja. Cvetala je trgovina sibirskim krznima i uspostavljena živa trgovina s Kinom.
Katarina je osnovala škole u svakom gradu i prvi medicinski fakultet u Rusiji. Uvela je vakcinisanje protiv zaraznih bolesti. Kao nijedan vladar u istoriji Rusije pre i posle nje, pomagala je umetnike i kulturu.
Umrla je od moždanog udara.
[adsenseyu1]
Susret na Jalti
U Katarinino vreme, moć Turskog carstva počela je da slabi. Austrija i Rusija požurile su da se dogovore o podeli turskih teritorija u Evropi. U poznatom crnomorskom letovalištu na Jalti 1787. sreli su se Katarina Velika i austrijski car Josif Drugi i dogovorili se da zapadni deo Balkana, uključujući Bosnu i Hercegovinu, bude interesna sfera Austrije, a istočni deo Rusije. Bez obzira na to što se u Petrogradu znalo da u Bosni živi veliki deo srpskog naroda, ruski dvor je, zanemarujući interese svoje pravoslavne braće, želeo pre svega da se domogne istočnog dela Balkana, a samim tim i Carigrada i strateški neprocenjivo važnog bosforskog moreuza.
Ovaj dogovor odredio je sudbinu srpskog naroda do današnjih dana, iako je realizovan tek devedeset godina kasnije. Na Berlinskom kongresu 1878. godine Austrougarskoj je dato pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu
Ruski predstavnik na Berlinskom kongresu Aleksandar Mihajlovič Gorčakov tom prilikom je saopštio da „Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom redu“…
OTROVANI CAR
Nezadovoljna u braku i vlastoljubiva, a pošto je 1762. Petar III preuzeo krunu, skovala je sa svojim ljubavnikom Grigorijem Orlovom zaveru protiv muža. Samo nekoliko meseci kasnije Petar je otrovan, a Katarina je postala carica
3. Venijamin Kalaj u dilu sa Srbijom
Da bi smanjio uticaj Srbije na Bosnu i Hercegovinu, mađarski političar je s Milanom Obrenovićem sklopio tajni dogovor – da Beograd odustane od Srba zapadno od Drine, a dobije podršku Beča
Venijamin Kalaj (1839-1903) bio je austrougarski političar i istoričar, upravitelj Bosne i Hercegovine posle austrougarske okupacije 1878. Otac mu je bio mađarski plemić, a majka srpskog porekla. Srpski je govorio podjednako dobro kao i mađarski.
Političku karijeru počeo je 1867. kao predstavnik srpske manjine, a dve godine kasnije imenovan je za generalnog konzula u Beogradu. Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu 1878. Kalaj je imenovan za ministra finansija Austrougarske, a u resoru mu je bilo i upravljanje okupiranom Bosnom i Hercegovinom.
Kalaj je smatrao da mu u ostvarenju integracije BiH najveću smetnju predstavljaju Srbija i Crna Gora. Zato se njegova politika oslanjala na izolaciju BiH i formiranje Bosne i Hercegovine kao posebne celine, prvenstveno izgradnjom bošnjačke nacije i uvođenjem bosanskog jezika.
Ipak, njegov najveći i najdalekosežniji potez bio je iniciranje Tajne konvencije – sa srpske strane, a za nju su znali samo Milan Obrenović i još tri ministra – koju su 1881. godine potpisale Austrougarska i Srbija. Ovaj sporazum se sastojao iz dva dela: trgovinskog ugovora i političkog sporazuma. U političkom delu, Srbija se obavezala da neće iznositi teritorijalne zahteve prema Bosni i Hercegovini i Novopazarskom sandžaku, i da će suzbijati svaku nacionalističku propagandu prema tim krajevima, a zauzvrat, Austrougarska je prihvatila obavezu da na svojoj teritoriji spreči sve delatnosti usmerene protiv dinastije Obrenović, kao i da podrži proglašenje kneza Milana za kralja.
Osim ovog, za potpuno odricanje od svojih sunarodnika preko Drine Srbiji je obećana podrška u eventualnom širenju na jug. Jednom tačkom tog ugovora, koji je potpisan da važi deset godina, Srbija se obavezala da neće sklapati nikakve međudržavne ugovore bez saglasnosti Beča.
Milan Obrenović se godinu dana kasnije proglasio za kralja, a 1885. uveo je nespremnu Srbiju u rat protiv Bugarske. Bugari su porazili srpsku vojsku i duboko zašli u njenu teritoriju, čak do Pirota. Tada se umešala Austrougarska, koja je od Bugarske zahtevala da zaustavi sve akcije i pristane na mirovni ugovor bez promene granica.
4. Vinston Čerčil se odrekao četnika
Britanac je otkazao pomoć Mihailoviću zbog saradnje s nacistima, ali i priča o vezi njegove majke i kralja Milana
Vinston Čerčil (1874-1965) bio je predsednik vlade Velike Britanije. Ušao je u parlament na strani konzervativaca, da bi se četiri godine kasnije pridružio liberalima. Postao je ministar unutrašnjih poslova još u ranim tridesetim godinama, a na početku Prvog svetskog rata postavljen je za prvog lorda Admiraliteta, odnosno za ministra ratne mornarice. Posle engleskog katastrofalnog poraza na Galipolju, razrešen je funkcije, a posle rata postavljen za ministra finansija. Vratio se konzervativcima 1924. godine.
Došao je na čelo vlade 1940. i kao premijer vodio podanike engleske krune sve dok pobeda nad nacističkom Nemačkom nije bila osigurana. Umro je 1965.
Za svoje memoare je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, što je bila još jedna politički motivisana odluka Nobelovog komiteta iz Osla.
Neki izvori u Srbiji tvrde da je Vinston Čerčil bio vanbračni kralja Milana Obrenovića. Oni se pozivaju na činjenicu da jedan susret sa ovim srpskim vladarem, gostom svih evropskih dvorova, ledi Dženi Čerčil pominje u svom dnevniku. Ona jeste bila sklona vanbračnim izletima, a Milan je bio plejboj, ali nikakvih drugih razloga nema da se veruje da su bili u vezi. Još manje da je Vinston Čerčil bio srpske krvi.
U vreme Drugog svetskog rata u Londonu je bilo sedište kralja Petra II Karađorđevića i jugoslovenske vlade, a Engleska je imala izaslanike i kod Josipa Broza Tita i kod Draže Mihailovića. U septembru 1944, kad je pobeda bila izvesna, Čerčil je okrenuo leđa Draži Mihailoviću.
Engleski premijer primorao je kralja Petra II da se preko Radio Londona obrati narodima Jugoslavije i da kao vrhovni komandant naredi četnicima da se stave pod komandu NOV i Josipa Broza Tita.
Čerčil u svojim memoarima navodi da je Engleska otkazala pomoć Draži jer su izveštaji sa terena govorili o saradnji četnika sa okupatorima, a Petar II ni posle ponovljenih zahteva nije naložio njen prekid… Međutim, neki krugovi u Srbiji tvrde da su ti izveštaji engleskih izaslanika bili falsifikovani, a da je Čerčil „Jugoslovene kaznio komunizmom“ zbog afere svoje majke sa srpskim kraljem.
TEORIJE BEZ UTEMELJENJA
Neki izvori u Srbiji tvrde da je Vinston Čerčil bio vanbračni sin kralja Milana Obrenovića. Oni se pozivaju na činjenicu da jedan susret sa ovim srpskim vladarem ledi Dženi Čerčil pominje u svom dnevniku. Ona jeste bila sklona vanbračnim izletima, a Milan je bio plejboj, ali nikakvih drugih razloga nema da se veruje da su bili u vezi
5. Staljin i zagrljaj ruskog medveda
Sovjetski lider je hteo da zadrži kontrolu nad SFRJ, ali Tito je rešio da nova država bude nezavisna
Josif Visarionovič Staljin (1878-1953) preuzeo je vodeću ulogu u Sovjetskom Savezu nakon smrti vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina 1924. godine i sve do kraja života bio neprikosnoveni lider SSSR.
Pakt sa Hitlerom
Tokom 1939. godine Staljin je potpisao pakt o nenapadanju s nacističkom Nemačkom, nakon čega je SSSR napao Poljsku, Finsku i baltičke zemlje. Kad je Nemačka 1941, uprkos paktu, napala Sovjetski Savez, Sovjeti su dali znatan doprinos savezničkoj pobedi, ali po cenu ogromnih žrtava. Procenjuje se da je u Drugom svetskom ratu stradalo 27 miliona građana SSSR. Posle Staljinove smrti njegov režim je osuđen, a žrtve rehabilitovane, doduše mnoge posthumno.
Kao vođa Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), Josip Broz Tito je pre i tokom Drugog svetskog rata bio direktno podređen Staljinu, „vođi prve zemlje socijalizma“. Odmah po oslobođenju, jugoslovenski komunisti počeli su da vladaju po uzoru na Sovjete. Seljacima je oduzimana zemlja, trgovcima radnje, zanatlijama radionice, i uvedena je opšta kolektivizacija. Takva praksa svakako bi bila nastavljena da 1948. nije došlo do razlaza između Jugoslavije i SSSR.
Moskovski satelit
Staljin je želeo da zadrži kontrolu nad jugoslovenskom unutrašnjom i spoljnom politikom, dok je Tito nastojao da nova država – nakon teško izborene slobode u Drugom svetskom ratu – bude nezavisna i samostalna, a ne moskovski satelit.
Po Staljinovom nalogu, iz Moskve su počele da stižu kritike zbog navodnih grešaka u izgradnji socijalizma, a onda su se horski uključile i sve ostale zemlje Istočnog bloka, optužujući jugoslovenske komuniste da vode „antisovjetsku politiku“. Jugoslovensko rukovodstvo u početku je nastojalo da se opravda, ali konačan raskid je bio neminovan. Do njega je došlo u maju 1948. godine, kad su komunističke partije Istočnog bloka objavile zajedničku rezoluciju u kojoj su KPJ i Tito proglašeni za „imperijalističke agente“.
Ogromna većina članova KPJ podržala je Tita i njegove saradnike. Oni Jugosloveni koji su u tom sukobu stali na Staljinovu stranu hapšeni su i zatvarani – najviše njih na kamenitom ostrvu u severnom Jadranu, Golom otoku. Kroz zloglasni logor prošao je ukupno 16.101 zatočenik, a u njemu je život izgubilo 413 ljudi, najviše zbog prebijanja i torture. Posle raskida sa SSSR, Jugoslavija se okrenula SAD i zapadnoj Evropi, od kojih je dobila pozamašnu pomoć.
6 Hans-Ditrih Genšer i zahvalna Hrvatska
Nemac je najzaslužniji za to što su njegova zemlja i 12 članica Evropske zajednice priznale nezavisnost Hrvatske i Slovenije i razbile SFRJ
Hans-Ditrih Genšer (1927-2016) bio je nemački političar s najdužim ministarskim stažom u Nemačkoj – čitave 23 godine. Najpoznatiji je kao ministar inostranih poslova.
Džemper ispod sakoa
Uoči Drugog svetskog rata učlanio se u nacističku omladinu, Hitlerjugend, a u ratu je prvo služio u pomoćnim jedinicama nemačkog vazduhoplovstva, a zatim i u oružanim odredima. Početkom 1945. postao je član Nacističke stranke – tvrdio je, ne svojom voljom – a neposredno pre pada Berlina zarobili su ga Amerikanci. Po oslobađanju je završio pravni fakultet i stekao advokatsku licencu. Bio je ministar unutrašnjih poslova Savezne Republike Nemačke u vladi Vilija Branta i ministar spoljnih poslova u vladama Helmuta Šmita i Helmuta Kola. Bio je poznat po žutom džemperu koji je uvek nosio ispod sakoa. Velika je njegova uloga u procesu rušenja komunističkih režima na Istoku i ujedinjenja dve nemačke države, ali i u raspadu Jugoslavije.
Prvi višestranački izbori u jugoslovenskim republikama održani su 1990. godine. Komunističke partije su izgubile vlast u četiri republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija). Nove vladajuće garniture u Sloveniji i Hrvatskoj raspisale su referendum o nezavisnosti. U Sloveniji se 23. decembra 1990. 88,5 odsto svih glasača opredelilo za nezavisnost, koja je proglašena 25. juna 1991. Referendum o nezavisnosti Hrvatske održan je 2. maja 1991. „Za“ je bilo 78,69 odsto ukupnog biračkog tela, pa je nezavisnost proglašena istog dana kad i u Sloveniji. Srbi su uglavnom bojkotovali to izjašnjavanje.
Međunarodna zajednica formirala je komisiju sačinjenu od predsednika ustavnih sudova Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Belgije, i dala joj zadatak da prouči uslove za međunarodno priznanje novih država i posledice tog čina. Komisija je trebalo da podnese izveštaj 15. februara 1992. i da se tek tada razmatra moguće priznavanje Hrvatske i Slovenije. Međutim, nemački ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer je 19. decembra 1991, po povratku iz Vatikana, i u dogovoru sa Austrijom, objavio da će Nemačka priznati nezavisnost Hrvatske i Slovenije, bez obzira na odluke drugih vlada.Tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Havijer Perez de Kueljar upozorio je „da bi priznavanje Slovenije i Hrvatske moglo dovesti do širenja sukoba u Jugoslaviji“, ali je Genšer ostao pri svome, čime je Evropa bila stavljena pred svršen čin, a sudbina SFRJ zapečaćena. Pod pritiskom Nemačke, dvanaest članica Evropske zajednice je 15. januara 1992. donelo odluku o priznavanju nezavisnosti novih država na Balkanu.
Počasti u Hrvatskoj
Zbog njegove zasluge u sticanju nezavisnosti, u mnogim hrvatskim gradovima ulice i trgovi nose Genšerovo ime, na ostrvu Brač mu je podignut spomenik, a hrvatski predsednik Franjo Tuđman mu je 1997. dodelio visoko odlikovanje.
Na dan priznanja nezavisnosti, na Hrvatskoj televiziji prvi put je emitovana pesma „Danke, Dojčland“: „Hvala Nemačkoj, moja duša gori! Hvala Nemačkoj na dragom poklonu. Hvala Nemačkoj, mnogo hvala, sad više nismo sami, i nada dolazi u našu porušenu domovinu“. Pevala ju je Sanja Trumbić, tekst je napisao njen muž Teo Trumbić, a muziku je komponovao Ðorđe Novković. Poslednjih godina pesma se gotovo uopšte ne izvodi.
Genšer je preminuo 31. marta 2016.
DANKE, DOJČLAND!
Zbog njegove zasluge u sticanju nezavisnosti, u mnogim hrvatskim gradovima ulice i trgovi nose Genšerovo ime, na ostrvu Brač mu je podignut spomenik, hrvatski predsednik Franjo Tuđman mu je 1997. dodelio visoko odlikovanje, a spevana mu je i pesma „Danke, Dojčland“
7. Ričard Holbruk i sudbina Balkana
Američki diplomata bio je posrednik u Dejtonu, ubedio je Miloševića da pusti 2.000 verifikatora na Kosovo, a ponudio je i plan u Rambujeu
Ričard Holbruk (1941-2010) zastupao je američku politiku na Balkanu. Ovaj karijerni diplomata bio je činovnik, ambasador i pomoćnik državnog sekretara.
Pregovori u bazi
Krunu Holbrukove diplomatske karijere svakako predstavljaju mirovni pregovori kojima je okončan trogodišnji rat u Bosni i Hercegovini 1995. Godine.
Konferencija u vojnoj bazi Rajt-Peterson u Dejtonu, u SAD, trajala je od 1. do 21. novembra 1995. Glavni učesnici bili su predsednici Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević i Holbruk kao glavni posrednik.
Iako je još u ranu jesen te godine bilo dogovoreno da se Bosna i Hercegovina podeli po ključu 51-49 (51 odsto teritorije Federaciji BiH i 49 odsto Republici Srpskoj), pregovori u Dejtonu bili su neizvesni do samog kraja. U hrvatskoj delegaciji došlo je do svađe zbog granične linije u Posavini, a Slobodan Milošević je iz procesa isključio predstavnika Republike Srpske Momčila Krajišnika.
Pod pritiskom Ričarda Holbruka, stavovi su ipak posle tri nedelje usaglašeni i sporazum je zvanično potpisan u Parizu 14. decembra 1995, čime je građanski rat u BiH završen, ali je BiH ostala nedovršena i nefunkcionalna država. Tri godine kasnije, Ričard Holbruk pojavio se kao posrednik i u nalaženju rešenja za Kosovo. U jesen 1998. ubedio je Miloševića da pusti 2.000 međunarodnih verifikatora na Kosovo. Predvodio ih je Vilijam Voker, koga je izabrala lično Madlen Olbrajt. Trebalo je da to bude nezavisno međunarodno telo.
Provokacija
U februaru 1999. predstavnicima Srba i Albanaca u Rambujeu ponuđen je Holbrukov plan, koji su Srbi odbili jer je predviđao raspoređivanje NATO snaga na Kosovu i albanski referendum o nezavisnosti 2002.
„Tekst sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio“, izjavio je nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer.
LOŠ DOKUMENT
„Tekst sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji nikad nije trebalo da se pojavi u toj formi“, rekao je nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer
Momčilo Petrović (Kurir)[adsenseyu5][adsenseyu5]
