Nemačka se nalazi na tankoj liniji između deklarativne podrške i stvarnog učešća u sukobu koji već tri godine potresa istočnu Evropu.
Novoizabrani kancelar Fridrih Merc deluje kao da testira granice ne samo diplomatije, već i strpljenja sopstvenog naroda, ali i stranih partnera.
Njegove najnovije izjave izazvale su pravu buru – prvo je rekao da Ukrajina sada može koristiti zapadno oružje kako želi, a onda pokušao da ublaži ton objašnjenjem da se ništa novo nije desilo jer ograničenja navodno više ne važe već mesecima.
Ali kako pišu RIA novosti, ovde nije reč samo o retorici. Radi se o raketama Taurus. Merc je dugo zagovarao njihovu isporuku Kijevu, uprkos činjenici da je još Olaf Šolc u novembru jasno rekao – da bi se te rakete koristile, neophodno je direktno učešće nemačkih stručnjaka.
Štaviše, snimak razgovora viših oficira Bundesvera, objavljen u februaru 2024. godine, jasno je pokazao da bi napadi na ciljeve poput Krimskog mosta morali biti koordinisani s nemačke strane. Drugim rečima – nema alibija.
Uprkos pokušajima Berlina da se izvuče iz sopstvenih reči, reakcije nisu bile blage. Članovi vladajuće koalicije odmah su se distancirali, ističući da sve ranije odluke kabineta Olafa Šolca i dalje važe, uključujući i ograničenja za Ukrajinu. A sam Merc je danima pokušavao da izgladi stvar, tvrdeći da ništa novo nije rekao, iako su svi već jasno čuli poruku.
Problem je što i građani Nemačke nisu oduševljeni ovim kursom. Još u martu, anketa je pokazala da čak 58 odsto Nemaca ne podržava slanje raketa Ukrajini, a trećina njih je protiv bilo kakve vojne pomoći Kijevu. Za isporuke se izjasnilo tek 28 odsto. Trend je jasan: protivljenje raste.
Ipak, Merc kao da ignoriše raspoloženje naroda. Nedavno je izjavio da želi da se podaci o isporukama naoružanja Ukrajini klasifikuju. Zatim je opet pokrenuo priču o dalekometnom oružju – ovaj put u nešto mutnijoj formi, tipično za tzv. strategijsku neodređenost.
Ali sve to će nestati u trenutku kada padne prva raketa. Kada prvi Taurus udari na teritoriju Rusije, sve maske će pasti. I više neće biti moguće govoriti o diplomatskim finesama ili „pogrešnim tumačenjima izjava“.
Tada će Nemačka biti uvučena u nešto čega se decenijama klonila – direktan oružani sukob sa jednom od vojno najopremljenijih sila sveta.
Za razliku od Velike Britanije i Francuske, koje su već poslale slične rakete Storm Shadow i SCALP, Nemačka je u daleko ranjivijoj poziciji. Nema ni nuklearni ni hipersonični arsenal. A hipotetički vojni okršaj između Berlina i Moskve teško bi bio ravnopravan. Nemačka jednostavno nije u istoj težinskoj kategoriji.
Naravno, neko će reći: tu je NATO. Ali koliko je realno očekivati da se NATO odmah aktivira ako dođe do uzvratnog udara na teritoriju Nemačke zbog njenog samostalnog delovanja?
Pogotovo ako se zna da nova administracija SAD na čelu sa Donaldom Trampom insistira na većem vojnom budžetu članica Alijanse – sada ne više 2%, već 5% BDP-a. A mnoge članice i stari prag jedva dosežu.
Rusija već godinama upozorava da bi dalja militarizacija Ukrajine i direktna umešanost zapadnih zemalja mogla da izazove posledice. Nemačka, ako krene putem koji Merc nagoveštava, izgubiće svaki izgovor. I tada bi mogla da postane potpuno legitimna meta odgovora. Da li je vredno?
Jer čak i da svih 600 raketa Taurus nekim čudom dospe u Ukrajinu, to ne bi preokrenulo tok događaja. Isto su najavljivali i za tenkove Leopard, oklopnjake Marder, sisteme Gepard i MARS II. A rezultat? Minimalan. Broj civilnih i vojnih žrtava se povećava, ali strateške prednosti gotovo da nema.
U Vašingtonu se već šalju poruke da bi trebalo završiti ovu krizu, a Berlin razmatra korake koji bi dodatno zakomplikovali ionako krhku situaciju. To bi bio ozbiljan udarac mirovnim naporima. U tom svetlu, potezi novog nemačkog kancelara sve više deluju kao pokušaj da se produži ono što se više ne može dobiti.
Diplomatski ton iz Moskve još uvek ostaje u okvirima upozorenja, ali je sve jasniji – izjava kancelara Merca se tumači kao otvoreno provociranje ozbiljne eskalacije. I ne može se reći da upozorenja nije bilo.
Ostaje nada da je sve ovo ipak samo retorika. Da ni najambiciozniji naslednik članova Nacističke partije, poput Fridriha Merca, neće napraviti istorijsku grešku iz koje neće biti povratka.
Jer pokušaj da se Nemačka ponovo podigne kao vojna sila – i to na račun najopasnijeg mogućeg protivnika – mogao bi se završiti ne simbolički, već vrlo konkretno. A od svega, najveće pitanje ostaje: kome bi to, zapravo, koristilo?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
