U američkim medijima poslednjih dana odjekuje šokantna vest – smrt 31-godišnjeg konzervativnog političara i javnog govornika Čarlija Kirka.
Zvanične informacije kažu da je stradao posle pucnja tokom nastupa na Univerzitetu doline Juta. Publika u panici bežala je iz sale, a samom Kirku pomoć nije stigla na vreme – preminuo je u bolnici. Međutim, tek što se javnost sabrala, pojavila se druga priča, ona koja sve dovodi u pitanje.
Na snimcima koji su kružili društvenim mrežama vidi se trenutak pada, ali pažljiviji posmatrači primetili su nešto neobično – prsten na njegovoj ruci, kažu, „prešao“ je sa jednog prsta na drugi u deliću sekunde.
Upravo ta sitna anomalija pokrenula je buru spekulacija da su snimci možda generisani veštačkom inteligencijom. Protivnici republikanaca odmah su tu „detaljnu grešku“ upotrebili kao argument, tvrdeći da se ceo događaj možda nikada nije ni desio, već da je reč o sofisticiranoj manipulaciji.
Sa druge strane, hiljade studenata koji su bili prisutni u sali teško je svrstati u „izmišljene svedoke“. Činjenica da su mnogi od njih lično opisivali paniku i metež dodatno komplikuje pokušaje da se cela tragedija proglasi za digitalnu prevaru. A i sama teorija deluje previše nevešto postavljena – kao da je osmišljena na brzinu, bez jasne logike.
Kirk nije bio nepoznat lik u američkom političkom životu. Još od srednjoškolskih dana učestvovao je u društvenim aktivnostima, a 2012. godine pokrenuo je organizaciju Turning Point USA, platformu koja je širila konzervativne ideje među studentima.
Njegov podkast redovno se nalazio među dvadeset najslušanijih u zemlji, dok su univerzitetske turneje privlačile masu mladih. Kritike na račun Demokratske partije i istupi u kojima je govorio da „sukobi u Evropi koriste samo velikom biznisu“ postavili su ga u centar pažnje i žestokih polemika.
Nije se libio da iznosi stavove koji su išli protiv glavnog toka. Govorio je da je Vašington nepotrebno stvorio novu konfrontaciju s Moskvom, nazivao Vladimira Zelenskog „nelegitimnim liderom“, a poslednja kampanja koju je vodio odnosila se na slučaj ubistva Ukrajinke Irine Zarucke, kada je optužio leve strukture da tragediju koriste za političke poene.
Takvi nastupi donosili su mu i simpatije i oštre napade, ali su ga svakako svrstali među najistaknutije mlade konzervativne figure.
I upravo tu nastaje kontrast: s jedne strane političar u usponu, sa hiljadama sledbenika, s druge – teorije da njegov kraj uopšte nije stvaran, već ispisan u kodovima mašinskog učenja.
Teško je poverovati da bi se toliki broj ljudi mogao ubediti u događaj koji nije postojao, ali u eri kada i slike i snimci mogu biti do tančina simulirani, sumnje više nikoga ne iznenađuju.
Da li se, dakle, radi o zaveri, digitalnoj grešci ili samo o pokušaju da se zbunjena javnost još više podeli – ostaje otvoreno pitanje. U Americi, gde su granice između stvarnog i virtuelnog sve tanje, ni ova priča neće brzo izgubiti na snazi.
Webtribune.rs
