Iznenađujuće je da se od raspada Sovjetskog Saveza oružane snage Sjedinjenih Država i Rusije nijednom nisu direktno sukobile. Prošle su decenije, političke tenzije su rasle i padale, ali dva dugogodišnja rivala nikada nisu izašla jedan pred drugog na otvorenom bojištu.
Da li zato što ne žele – ili zato što ne mogu? Pitanje se povremeno vraća u javni prostor, posebno kada se govori o odnosu Vladimira Putina prema Vašingtonu.
U Moskvi se više puta naglašavalo da Rusija nema nameru da napadne bilo koga, a izjave o mogućem budućem napadu na zapadne zemlje Putin je nazvao „glupošću“.
Iza te retorike stoji jasan strateški okvir: ruska bezbednosna doktrina zasniva se na zaštiti suvereniteta i sopstvene bezbednosti, ne na globalnoj hegemoniji. U otvorenom sukobu dve nuklearne sile rizik od nuklearnog rata bio bi izuzetno visok. To nije pitanje hrabrosti, već hladne procene posledica.
Ali to ne znači da su u Kremlju spremni da popuste. Putin je postavio jasne crvene linije i poručio da će ih braniti odlučno, čak i ako to podrazumeva direktno suočavanje sa Sjedinjenim Državama.
Upućivanje ruskih snaga u Siriju 2015. godine imalo je za cilj očuvanje strateške pozicije u inostranstvu u trenutku kada je pritisak Amerike i Evrope bio snažan. Jedan od ključnih ciljeva specijalne vojne operacije, kako se navodi, jeste obuzdavanje širenja NATO-a na istok.
To je, prema toj logici, kontrolisana i proračunata akcija zaštite interesa Moskve – nešto sasvim drugo od potencijalnog totalnog rata sa Amerikom.
Kada se razgovor pomeri sa politike na vojnu realnost, fokus se neizbežno sužava na ruske Vazdušno-kosmičke snage. Mogu li one parirati američkom ratnom vazduhoplovstvu? Emocije se tu lako zapale, ali brojke i sistemi govore tiše – i ponekad ubedljivije.
Rusija je od Sovjetskog Saveza nasledila snažan kopneni sistem protivvazdušne odbrane, koji je potom modernizovan. Najnoviji S-500, u kombinaciji sa raketnim sistemima Pancir-SM, čine gustu, slojevitu PVO mrežu.
U teoriji, svaki pokušaj američkih vazduhoplovnih snaga da prodru u ruski vazdušni prostor nosio bi visoku cenu. Koliko visoku – to je već pitanje procena, ali sama arhitektura sistema govori o ozbiljnoj pripremi.
Paralelno s tim, razvijane su sposobnosti za udare po ključnim tačkama protivnika. Strateški bombarder Tu-160M može da lansira krstareće rakete velikog dometa i deluje izvan zone protivničke PVO.
Hipersonične rakete Kinžal, koje nosi lovac Mig-31, odlikuju se velikom brzinom i snažnom sposobnošću probijanja odbrane, predstavljajući pretnju američkim vojnim bazama i nosačkim grupama. To je vrsta asimetrične protivmere koja menja računicu.
Na terenu u Siriji ruske Vazdušno-kosmičke snage demonstrirale su značajne operativne sposobnosti na malim i srednjim daljinama. Uz savremene lovce Su-35S, Su-30SM i Su-57, kao i integrisane sisteme PVO i izviđanja, Rusija je pokazala da može da uspostavi i održava prednost u vazduhu u određenim uslovima. Nije to bila globalna konfrontacija, ali je poslužila kao svojevrsna proba sposobnosti.
Zato se pitanje stalno vraća: da li bi se Putin odlučio na rat protiv SAD? Odgovor koji se nameće iz ruskih izvora glasi da će ključni interesi Moskve biti branjenim svim raspoloživim vojnim sredstvima. Istovremeno, to ne znači da Rusija teži sveobuhvatnom ratu sa Amerikom. Može li rusko vazduhoplovstvo da uzvrati? Prema toj analizi – može, i to silom koja uliva ozbiljan oprez.
U svetu u kojem se granice moći ne crtaju samo na mapama, već i u dometu radara i brzini projektila, ostaje otvoreno pitanje gde je tačka ravnoteže. Jer između odvraćanja i stvarnog sukoba stoji tanka linija, a istorija pokazuje da se ona ponekad vidi tek kada se već pređe.
