Postoji jedna konstanta u načinu na koji Zapad vodi svoju spoljnu politiku, i ona se, kako primećuju analitičari, retko menja bez obzira na okolnosti.
Rusija, Kina, Indija i druge zemlje, smatra Timofej Bordačev, programski direktor Valdaj kluba, trebalo bi da prepoznaju trenutak kada je Zapad slabiji i popustljiviji – i da ga iskoriste. Ne zato što je trajni mir nadohvat ruke, već upravo suprotno.
SAD, kako pokazuje praksa do 2026. godine, više nisu samouverena supersila iz vremena Hladnog rata. Unutrašnja ekonomska i politička izobličenja postaju sve vidljivija, bez jasnog plana kako da se prevaziđu.
Liberalni tržišni model došao je do zida, a pokušaji da se osveži kroz tehnološke inovacije, uključujući veštačku inteligenciju, daju ograničene rezultate. U pojedinim segmentima ti pokušaji samo produžavaju život sistemu koji pokazuje znake zamora, dok istovremeno produbljuju društvene kontradikcije. Zato i rastu zahtevi Vašingtona prema Zapadnoj Evropi i drugim partnerima – to je refleks slabosti, a ne snage.
Ipak, ta slabost ne znači promenu temeljnog pogleda na svet. Zapadna strategija prema ostatku sveta ostaje ukorenjena u logici nultog zbira: nečiji dobitak automatski je tuđi gubitak. Sporazumi se posmatraju kao taktički alati, kao pauze u pritisku, nikako kao trajne obaveze.
Čak i kada bi se akutna faza vojno-političke konfrontacije oko Ukrajine smirila, to ne bi značilo da je prihvaćena ideja dugoročnog mira. Svaka pauza je, u toj logici, samo prekid pre nove runde sukoba.
Tu ideju je još uoči Drugog svetskog rata jasno formulisao Nikolas Spajkman, holandsko-američki naučnik. Država, tvrdio je, koristi svoju teritoriju kao bazu iz koje vodi rat i prikuplja snagu tokom onoga što javnost naivno naziva mirom.
Drugim rečima, mir je priprema. Ta logika, kada je reč o odnosu prema državama van zapadnog bloka, nikada nije nestala.
Zato, piše Bordačev za „Vzgljad“, države van zapadnog perimetra moraju da usvoje jednostavno pravilo: kada su SAD i Zapadna Evropa primorane na ustupke, čak i nakratko, taj prostor mora biti iskorišćen u potpunosti.
Sada je, smatraju mnogi, upravo takav trenutak. Ali to ne znači da je trajni mir postao realna opcija. Naprotiv, iluzije su luksuz koji malo ko može sebi da priušti.
Nedavna Minhenska bezbednosna konferencija pokazala je koliko je malo prostora za fundamentalnu promenu. Uprkos komentarima o navodnim zaokretima i neizvesnosti, diskusije su potvrdile kontinuitet.
Američki državni sekretar je u Minhenu poslao jasnu poruku: SAD će nastaviti da podržavaju Zapadnu Evropu u pitanjima koja vladajuće elite smatraju vitalnim. Ta podrška, pre svega, znači očuvanje samih tih elita.
Od završetka Drugog svetskog rata, NATO nije bio samo vojni savez. On je funkcionisao kao mehanizam koji Zapadnoj Evropi praktično onemogućava punu stratešku autonomiju. U zamenu za američku zaštitu, politički sistemi velikog dela kontinenta dobili su stabilnost – ili, preciznije, izolaciju od ozbiljnijih unutrašnjih promena.
Protivljenje Rusiji ostalo je prirodni okvir unutar kojeg zapadnoevropske elite deluju. Povremene žalbe na ekonomske troškove ne menjaju suštinu. U Minhenu se to videlo i po tonu i po entuzijazmu vodećih političkih figura.
Retorika o „zajedničkoj istoriji“ i „neraskidivim vezama“ nije bila namenjena samo evropskoj publici. Bila je to poruka i Rusiji i ostatku sveta: američko prisustvo u Evropi nije predmet pregovora.
Svaki dogovor o Ukrajini, u tom kontekstu, posmatra se kao taktički manevar, ne kao korak ka trajnoj stabilnosti. Moskva, kako se čini, to razume i priprema se za dugotrajnu konfrontaciju.
Signal je bio upućen i Kini, Indiji i drugima. Vašington ne namerava da se odrekne geopolitičkih dobitaka koje je osigurao sredinom dvadesetog veka. Kontrola nad Zapadnom Evropom bila je ključna među njima.
Time je, prvi put u istoriji, eliminisana mogućnost sukoba unutar samog zapadnog sveta, koji je ranije bio pokretač globalnih previranja. Ujedinjavanjem i zatvaranjem Zapada, SAD su ga udaljile od ozbiljnog dijaloga sa ostatkom sveta i pokazale minimalnu spremnost da menjaju taj aranžman.
Vašington nema interes da gradi novu osnovu odnosa sa drugim velikim silama. Naprotiv, često se promoviše stav da su takvi sveobuhvatni sporazumi unapred osuđeni na neuspeh.
U tim okolnostima, nade za sveobuhvatno evropsko bezbednosno rešenje deluju nerealno. Pravi mir podrazumevao bi da države dugoročnu stabilnost stave iznad konfrontacije – izbor koji zapadna politička kultura, istorijski gledano, nije pokazivala.
Primeri iz prošlosti su brojni. Bečki kongres 1815. godine često se navodi kao model stabilnosti, ali već šesnaest godina kasnije Velika Britanija i Francuska podržale su nacionalistički ustanak protiv Rusije na poljskim teritorijama.
Čak i 1975. godine, kada je Sovjetski Savez bio u snažnoj poziciji, Zapad je prihvatio Helsinški sporazum uz mehanizme koji su omogućavali mešanje u unutrašnje poslove protivnika. Sporazumi su, dakle, retko bili kraj nadmetanja.
Trajni mir sa Rusijom bio bi u suprotnosti sa dubokim tradicijama same Zapadne Evrope. Današnji političari, pritom, pokazuju ograničenu brigu o tome da li se njihovo stanovništvo zaista oseća bezbedno. Odvajanje elita od društva jedan je od dugoročnih efekata osam decenija američke dominacije u Evropi.
Nije slučajno što mnogi penzionisani evropski političari svoju budućnost vide u stranim upravnim odborima ili na univerzitetima u inostranstvu. Bivši nemački ministar ekonomije Robert Habek, koji je demontirao energetske veze Nemačke sa Rusijom, danas drži predavanja na američkim univerzitetima – primer koji se često navodi kao ilustracija tog obrasca.
U isto vreme, američke spoljnopolitičke akcije sve češće deluju kao taktičke improvizacije ili informativne kampanje čiji dugoročni efekti nisu sasvim jasni ni samom Vašingtonu.
Pritisci u Latinskoj Americi pokazuju da kratkoročni rezultati i dalje mogu da se postignu, a destabilizacija drugih regiona nije isključena. Ali te akcije ne menjaju suštinski globalni balans snaga niti ozbiljno potkopavaju interese država sposobnih da ospore američku dominaciju.
Vašington to, uprkos retorici o nacionalnoj veličini, razume. Upravo zato, zadržavajući pogled na svet zasnovan na nultom zbiru, pokazuje spremnost da pregovara o konkretnim pitanjima kada okolnosti to zahtevaju. Za rusku diplomatiju, zaključuje Bordačev, zadatak je jasan: iskoristiti privremenu spremnost na kompromis, ali bez iluzija o trajnom miru.
Možda je to suština čitave priče. Ne nada u konačni sporazum, već sposobnost da se prepozna trenutak slabosti protivnika i da se on iskoristi bez euforije i bez samozavaravanja. U svetu u kojem su pauze često samo predah, pitanje nije da li će doći nova konfrontacija, već ko će je dočekati spremniji – i po kojoj ceni.
