U tim prvim danima oslobođenja, niko, pa ni taj Đorđe Andrejević Kun, autor grba sa šest buktinja i najveći “grafički autoritet” u novom režimu, nije znao da Desimir Žižović Buin, koji je kasnije svoje mesto u istoriji upisao likovima najpoznatijih srpskih partizana Mirka i Slavka, nije “običan komunac”.
Jer, partizani nisu listali časopis Mladi Ravnogorac koji je uređivao Dragiša Vasić, pa nisu videli ni ilustracije mladog Buina.
Sve dok Kun nije dobio bezbednosni izveštaj da je jedan od njegovih pulena radio “sa saradnicima okupatora”. Odmah je preporučeno da se četnik pošalje na Sremski front. Zapenušao od besa, Kun se uhvatio za pištolj s namerom da lično presudi bivšem četniku.
Pričao je kasnije Buin da je video da ovaj zaista hoće da ga strelja. Uradio je jedino što je mogao da uradi u tom trenutku, iz džepa je izvadio novčanicu od pedeset nedićevskih dinara, koju je kao autor potpisao Veljko A. Kun, otac Đorđa A. Kuna.
Poslat je na Sremski front da čisti minska polja. Četiri godine kasnije, Kun je sreo Buina i iznenađeno mu rekao: “Pa ti si još živ?!”
Početak postameričkog veka nemoguće je odvojiti od uspona Kinehttps://t.co/HOPW2doEXY
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 21, 2020
Tako je Desimir Žižović Buin, samouki crtač iz Gornjih Branetića preživeo Drugi svetski rat. Posle rata je zbog “prljave istorije” morao u kolonizaciju, u Banatsko Plandište, odakle se 1951. vraća u Gornji Milanovac, u svoj rodni kraj.
Zaposlio se kao ilustrator u “Dečjim novinama”, gde je bio od njihovog osnivanja. Na početku je crtao humorističke i stripove iz nacionalne istorije. Kada je u novembru 1958. godine – pre 55 godina – izašao prvi broj stripa iz edicije “Nikad robom” niko tad nije pretpostavio da će to predstavljati revoluciju jugoslovenskog stripa.
Ni autori tada nisu znali ne samo da će stotine hiljada dece širom države sa šest buktinja za idole imati dvojicu mališana Mirka i Slavka. Pogotovo, jer nisu ni nameravali da baš Mirko i Slavko budu simbol partizanske borbe.
Kao što su se Tihi i Prle izdvojili iz grupe “Otpisanih” gde su u početku bili Zriki, Paja, Mile i ostali, tako su se i Mirko i Slavko spontano izdvojili u strip-ediciji “Nikad robom”.
Prvobitna priča stripa “Nikad robom” pratila je pekarskog šegrta Mirka koji odlazi u partizane, gde su mu najbolji drugovi bili Zoran i Boško. Slavko se pojavio u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa Zoranom i Boškom. Kasnije je edicija osim prvobitnog naziva dobila i dodatak “Mirko i Slavko”, a od 1969. godine Mirko i Slavko postaće jedini junaci.
“Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu”, pričao je Buin.
Izdavač iz Gornjeg Milanovca je odradio ono što bi se danas nazvalo “dobrim brendingom”, pošto su Mirko i Slavko štampani na majicama, dečjim pernicama i omotima za sveske, bombonama.
[adsenseyu1]
I gomile jugo-klinaca koji su gutali sve o malim partizanima nisu tad znali – a i zašto bi – da je autor tih heroja četnik. I malo ko je primetio da su Mirko i Slavko – kako se govorilo – ubili više Nemaca nego što ih je u Drugom svetskom ratu kročilo u Jugoslaviju, a da pritom nisu ubili nijednog četnika.
Buin je kasnije govorio da je na Ravnu goru otišao 1941. jer su četnici zapretili njegovom ocu da će ga ubiti ako ne otkrije gde mu je sin.
Dvadesetogodišnji Buin je sišao sa tavana i priključio se četnicima od kojih je, kako je pričao, dobio pušku i dve desne cokule. Učestvovao je u zajedničkoj četničko-partizanskoj akciji oslobođenja Gornjeg Milanovca od Nemaca, mada u četnicima uglavnom nije nosio pušku.
Na činjenicu da se Mirko i Slavko nisu sukobljavali sa četnicima verovatno je uticalo i to što je Buin, iako je prihvatio novu ideologiju, nije zaboravio svoju prošlost.
Bio je posebno vezan za Dragišu Vasića koji je bio oduševljen širokim znanjem malog Buina, iako je ovaj od škole imao samo četiri razreda osnovne. Buin je cenio i Dražu Mihailovića, pri čijem štabu je bio tri godine.
Mirko i Slavko u svojim pričama su, tako, vodili borbu samo protiv okupatora, a zaobišli su unutrašnju revolucionarnu borbu. NJihova revolucija je bila druge prirode. Značaj ovog stripa, koji danas mnogi nipodaštavaju, sastoji se u tome što je prvi domaći visokotiražni strip. Dok su drugi izdavači biflali tiraže licencnim izdanjima, tipa Diznija, Dečje novine su napravile prvi “blokbaster” domaćih autora.
Danas se za “Mirka i Slavka” kaže da je umetnički krajnje neuspešan, ali komercijalno neprevaziđen strip. Neko će reći i da je velika propuštena šansa srpskog stripa zbog pojednostavljenog i stereotipnog pristupa kako priči tako i ilustraciji.
Ali, ostaće zabeleženo da je u pitanju jedini naš strip po kome je snimljen film. Danas možemo da kažemo i da su “Mirko i Slavko” srpski fenomen, ne samo zbog toga što su nastali u Šumadiji, već i zato što su, na primer, Slovenci imali svoju verziju koja se zvala “Mirko in Rok”, ali nije imala ni blizu uspeha kao šumadijski klinci partizani.
Priča koja je pratila male partizane zaista je bila stereotipna, zasnovana na jednostavnim zapletima uz, za današnje poglede, bljutave ideološke fraze. U jednoj epizodi, na primer, partizani u jednom kadru oslobađaju selo, a onda su u dva kadra okruženi seljacima uz misao u glavi mladog oslobodioca napisanu u oblačiću: “Narod baš voli partizane”. Ili fraze tipa “lepo stoji partizanska bluza”. Kritičari su često kao simbol banalnosti ovog stripa isticali čuvenu repliku:
“Mirko, pazi metak!”
“Hvala ti, Slavko, spasio si mi život.”
“Mirko i Slavko” su prvih pet godina izlazili u sklopu Dečjih novina. Maja 1963. krenula je zasebna edicija strip-svezaka “Nikad robom”, gde su se obrađivali razni periodi u istoriji.
Posle nekoliko stotina svezaka, u ediciji su preživeli samo “Mirko i Slavko”. Razlika u prodatom tiražu “Mirka i Slavka” i izdanja gde su bile druge priče i junaci bila je tolika da su izdavači prosto morali da ukinu sve ostale.
Tiraž je išao preko 200.000 prodatih primeraka po broju, a povećavala se i učestalost izlaženja na jednom nedeljno. Mirko i Slavko su, dakle, isplivali kao najheroji u toj gomili “banalnih i stereotipnih priča i likova”.
[adsenseyu4]
Mirko i Slavko su izlazili do kraja sedamdesetih, kad je došlo do zasićenja među klincima. Stripovi su počeli da se rade suviše mehanički, s mnogo više onomatopeja nego dijaloga. Jedan od uzroka propadanja “Mirka i Slavka” je, međutim, i birokratski udar na “strip kao šund” početkom sedamdesetih. Podizanjem poreza na strip, edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž su se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju Dečjih novina.
Kasnije su se ispredale anegdote o tome kako je crtan strip, da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja, a da je pri tom scenario samo okvirno dogovoren. Od mesta gde bi dva crtača trebalo da se “sretnu”, zavisila je visina honorara. Navodno je jedan od crtača pričao da je pokušavao da stigne Buina tako što je – zabušavao.
Kritičari “Mirka i Slavka”, osim skromnog kulturnog dometa, napominju da je popularnosti stripa doprinela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, posle JNA najmasovnijem tržištu.
To, ipak, ne umanjuje uspeh i značaj jednog samoukog ilustratora iz Gornjih Branetića, koji je, pored svih postignuća, fascinirao akademika Dragišu Vasića, a kao kamenorezac izradio stotine spomen-ploča i spomen-česmi (krajputaše Slobodanu Krcunu Peneziću i Svetoliku Lazareviću), nacrtao i čuvenog Brku za šljivovicu “Takova”.
Ostaće u istoriji zapisan kao autor najprodavanijeg stripa ikada u Srbiji i regionu. Desimir Žižović Buin preminuo je 7. decembra 1996. godine na VMA u Beogradu.
Veljko Miladinović (Nedeljnik.rs)
