Jasno je da američka imperija više nije jedina i nezaustavljiva sila. Što ne znači da joj neće pasti na pamet da bi neki „dobar rat“ mogao da rastera zle sile i noćne more
Dok talibani ulaze u Kabul a zapadnjaci beže kao da nisu vojska, „dva momka Hrvata i dva Bosanca“ stavljaju na spisak putnika za nemački avion za evakuaciju dvojicu Srba… „Čak su rekli, i mi ćemo ostati ako njih ne primite“, priča Marko Pribak iz Beograda, jedan od dvojice Srba.
Priča je komšijska i ljudska. I istina koju znaju svi iseljeni u beli svet iz „stare Juge“.
Koliko god je ovde bilo ko živ ko mrtav, tamo se zna da „Sunce tuđeg neba, neće vas grijat’ ko što ovo grije“ i ovi narodi osećaju da su od sveg tog sveta najbliži jedni drugima.
U smislu političke upotrebljivosti u dobu ovom, ova činjenica je bezvredna. Tako da ovo pisanije i nema nameru da ovakve „događaje izvanredne“ gura kao način rešavanja problema na postjugoslovenskom prostoru. Ali, nije bez smisla gledati „kabulski memento“ kao nešto što neće ostati bez odjeka na Balkanu. Zapadnom Balkanu, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Kosovu i Metohiji…
(Naj)viša matematika
Kosovarima je nama znani Danijel Server već javio da ne brinu, jer dok Avganistanci nisu nikad voleli Amerikance (ovo ne bi rekao ni pre petnaest dana), albanska ljubav za iste je neupitna. I jesu Amerikanci „kreirali“ i demokratiju, i vojsku, i policiju a i sudstvo Avganistancima i Albancima, ali drugo je to…
Ova tvrdnja je tačna, uslovno. U avganistansku vojsku i politički sistem je skrkano bilion-dva dolara. (Tako se to odokativno procenjuje u zemlji koja čitav svet uči šta je budžet i kako sve mora biti transparentno, jer za svaki dolar se mora znati odakle je i kuda ide.) Legalni predsednik SAD Donald Tramp je ovih dana govorio da je godišnje više bacano na avganistansku antivojsku nego što je vojni budžet Rusije!?
Istini za volju, nije to bilo bacanje bez zarade. Samo što su se bacale državne pare, a ono što se kupilo išlo je u džepove nekih ljudi i nekih službi. Jer, u Avganistanu je proizvodnja heroina – čiju su proizvodnju Amerikanci, kad su došli pre dvadeset godina, nesebično podržali – dostigla 90 odsto svetske proizvodnje tog narkotika.
Na delu je viša, možda i najviša matematika: cena grama heroina koja se plaća Avganistancima dok stigne do krajnjeg kupca bude uvećana sto puta. A reč je o hiljadama tona. Zarađuju oni koji seju i beru, pa prerađuju, pa oni koji transportuju, distribuiraju i diluju, ali najviše onaj ko organizuje i kontroliše čitav biznis. A droga je, uz trgovinu oružjem i naftom, najveći izvor gotovinskog novca. Što znači da on mora i da se „opere“, ubaci u legalne tokove.
Ovaj tekst sada preti da uđe u rutinu – ali toga nema bez onih svima znanih akronima CIA, DEA i još takvih.
Avganistanske državne službe podizane su pod budnim okom za to određenog one „oslobodilačke“ 2001. Tonija Blera da ne učestvuju u opasnim trgovinama i korupciji, pranju novca – jer ima ko je za to zadužen. Danijel Server je u pravu, jer ono što se zvalo UČK napravljeno je da bude u opasnoj trgovini. To je njihov deo posla. Njihova najvažnija uloga. Pod kontrolom, jasno.
Pažljivi čitalac će se setiti da je i Avganistancima to bilo dato kad je Zbignjev Bžežinski, kao savetnik predsednika Kartera, smislio da treba odgajati Al kaidu i Osamu bin Ladena da bi se rušio prosovjetski režim u Kabulu, a što je Sovjete nateralo da intervenišu i da uđu u rat iz koga se moglo izaći samo ponižen i urušen (1979-1989).
Iz mraka mudžahedina („borac koji se angažuje u džihadu“) američka propaganda je tada izvela talibana (učenik). Onda je taj fini svet „učenika“ puštao krv sovjetskoj imperiji. Kad je operacija završena talibani su opet postali mudžahedini. I počeli da varvarski ubijaju i ruše spomenike kulture…
Posle onog s čim se Amerika suočila 11. septembara 2001, predsednik Buš se setio Al kaide i Osame bin Ladena. Optužili su ih na sav glas. Talibani su tražili dokaze. Ali poznato je da se Amerika gadi dokaza kad se od njih to traži. I Buš mlađi se valjda setio Indijana Džonsa, izvadio revolver i odlučio da bez milosti puca na divljake. I da preživele prevaspita.
Imperija i nedonoščad
Pre dvadeset godina Buš je poslao trupe u Avganistan. Pridružili su se saveznici. Okupacija je podrazumevala demokratizaciju, kako Amerikanci ponosno zovu svoje maltretiranje drugih naroda i poništavanje drugačijih kultura po svetu.
Na dvadesetu godišnjicu, talibani su pokazali da ih to ne interesuje ni koliko sovjetski socijalizam. Doduše, te 2001. svet je uvučen i da za interese Amerike učestvuje u „ratu protiv terora“. War on Terror, ponavljalo se do iznemoglosti. Sovjeti nikad nisu uspevali da do tog stepena banalizuju svoje podle namere. I izgledalo je to kao vrlo vešt politički manevar – malo ko se usudio da porazmisli a kamoli odbije da se „bori protiv terorizma“. Pametnije je ćutati. Čak i ako je bilo tako očigledno da je upad u Avganistan – državni teroristički akt.
Pre dvadeset godina su, po logici okupacionih operacija, u Avganistanu na terenu nađeni saborci kojima je „američki nacionalni interes“ mogao biti ispred slobode svog naroda. To su oni koji se sada kače za američke avione sa spoljne strane. Toga se svuda našlo.
I onda je moglo da krene vrtoglavo uvećanje proizvodnje maka za opijum – od koga se dobija heroin. Zasađeno je preko 200.000 hektara te biljke, a unapređen je i semenski materijal – pa su tri žetve postale standard. Buš mlađi i Toni Bler su kao Del Boj i Rodni iz „Mućki“ uspevali da to ne vide. Što su polja bila veća, oni su ih manje primećivali.
U Sjedinjenim Državama broj korisnika heroina se od 189 hiljada u 2001, povećao na 4,5 miliona u 2016. A 2,5 miliona su registrovani kao zavisnici. Jer, Amerika je odavno zemlja u kojoj, ako nisi na „nečemu“, ne možeš izdržati tempo trčanja u Ništavilo niti naći smisao života.
To se nesebično deli i saveznicima, pa onda i neprijateljima svuda po svetu.
Sama implementacija demokratije tekla je obrnuto proporcionalno od rasta proizvodnje heroina. Avganistan je u grupi najsiromašnijih zemalja, bez obzira što imaju tako unosnu i traženu robu. Istina, taj izuzetni progres uz anglosaksonsku pomoć, koja već traje vekovima, mogu da potvrde na desetine i desetine zemalja na mnogim meridijanima. Ali, ništa ne traje doveka.
Sila koja i dalje veruje da je najveća na svetu, počela je pre neku godinu (polu)tajne pregovore sa talibanima. A kad je u februaru ove godine oglašeno da postoji Sporazum za donošenje mira bilo je jasno da je Imperija izgubila svaku nadu da se s talibanima više može napraviti – dobar dogovor. Jer, ti priprosti ljudi su osećali sasvim jasno da nema potrebe da respektuju ništa od onog što je Imperija implementirala u Avganistanu. Baš ništa.
Jer, Amerikanci svuda u svetu uz nepodnošljivu buku i samohvalu odgajaju invalide koji izgledaju kao da su rešenje, a učeni su da bez Imperije ne umeju ništa. Najviši cilj Imperije je da svi na kojima ona radi za sve vreme ostanu nedonoščad. I da se dive vašingtonskom vraču.
Kao što Amerikanci ne mogu bez heroina, tako proizvođači heroina ne smeju da mogu da čine bilo šta bez njih. Ili, pogledajte oko sebe po Zapadnom Balkanu. Sve to je sklono padu, kao i avganistanski čardak ni na nebu ni na zemlji. Isti majstor, isti materijal.
Posledice kolonijalne demokratije
Kratak pregled stanja na jugoistoku Evrope, koji je dobio kodno ime Zapadni Balkan. Albanci iz bivše SFRJ mogu da ruše Srbiju, ali moraju da čuvaju Makedoniju. Albanija je slobodna da bez ograničenja preti Srbiji, ali je obavezna da ulazi u mini-Šengen bez da se pita ima li to smisla. Bosanski muslimani (kako ih oni zovu) mogu da maltretiraju Srbe i poigravaju se s Hrvatima, ali ne može da postoji islamska država u Evropi. Crna Gora kao veliko pojačanje NATO sa nekoliko četa vojnika moraće da živi od turista koji dolaze iz Srbije, Srpske i Rusije protiv kojih je ta sila usmerena. Svi mogu i treba da budu neprijateljski raspoloženi prema Srbima i Srbiji, a Srbija će da gaji dobrosusedske odnose sa svima.
Izgleda kao u onom starom vicu iz ludnice: Pacijenti mogu da po vasceli dan skaču u bazen, a vodu im puste kad su dobri.
Sve što su oni ovde napravili na tako čvrstim nogama je kao ona avganistanska vojska od 300 hiljada vojnika. Neki pominju i 350 hiljada. Napoleon je sa jedva dva puta brojnijom falangom krenuo na istorijski pohod na Rusiju. I taj rat se pamti. A ovih 300 hiljada vojnika se razbežalo pred talibanskim „tojota“ kamionetima u četiri dana. Sa tih kamioneta talibani su mahali „kalašnjikovima“ i držali po koji „stringer“. Kakva sila!
Kad je pre neki mesec reporter lokalne albanske televizije na ulicama pitao prolaznike šta bi bilo kad bi otišli Amerikanci, ljudi su odgovarali – svesni izvesnosti kraja ovog provizorijuma od države. Srpska vojska bi za dva sata bila na granicama! Gledano sa strane, izgledalo je kao preterivanje. Gledano iz straha iznutra, možda su dva sata predugo vreme.
Londonski Ekonomist je posle tog četvorodnevnog urušavanja (koje po nečemu zaista podseća na ono nestvarno padanje „bliznakinja“ u Njujorku) objavio da će „povlačenje skupo koštati Ameriku“. Ne, ne misli se tu na protraćene dve hiljade milijardi dolara od 2001. nego na mnogo, mnogo skuplje urušavanje čitavog sistema američkog nasilnog oktroisanja demokratije po svetu.
Svi protivnici su sada ohrabreni. Svi saradnici na terenu su uplašeni. Američki građanin, gde god da se nalazi, ponižen je. Za Imperiju nema gore dijagnoze. A ta mustra „demokratizovan Avganistan“ je raširena na pola sveta – gro država u Južnoj Americi, veliki broj u Aziji i Africi. Pa i u Evropi.
Rasklimatanu Evropsku uniju napustila je Velika Britanija, a ovih dana je i Viktor Orban počeo da spominje mogućnost „izlaska iz Unije“. Fon der Lajenovu će to tako da razbesni da će se Mađari setiti da ovo nije 1956, ni blizu.
A mi na postjugoslovenskom prostoru kad jednom protrljamo oči svi ćemo se suočiti sa mučnim posledicama „implementirane“ demokratije; sa bedom i bezizlazom od ekonomske tranzicije ustanovljene po „vašingtonskom konsenzusu“, a uz pomoć rušilačke moći Svetske banke i MMF; razoreni su nam univerziteti, mediji; „pravna država“ nam je donela pravni haos i ukinula i pravo da se nadamo da postoji Pravda na ovom svetu; umesto brige za siromašne i ponižene, naše državne karikature se usmeravaju na multiplikovanu brižnost za LGBT i kakvu još populaciju; premreženi smo NVO sektorom koji je minirao i svaku iluziju o tome da se „narod pita“, kako su nam obećali raspevani američki suvereni; kao u gasne komore, ugurani smo u „kolonijalne demokratije“ u kojima se vlade ponašaju kao lokalni prokuratori neke moći koja očekuje da budemo poslušni bez pitanja i bedni do gladi…
I da još vičemo kako smo srećni!
Pad Imperije
Šta se dešava kad sila koja je sklepala ovu nakaradnu strukturu bude morala da objavi – povlačenje? Inače, kako slabi ona se povlači i kad ne objavljuje povlačenje. Šta se dešava sa Bosnom i Hercegovinom koja je toliko ogrezla u „dobrovoljnom ropstvu“ da pola države ne može ni da zamisli svoje postojanje bez protektorata?
Kako će se održati integritet (tako se to kaže) Severne Makedonije koji postoji samo u napasovanom parlamentu i sporazumno utvrđenoj vladi, a čiji je garant američki ambasador i neki dogovori, Prespanski ili ini, do kojih niko iskreno ne drži?
Kako će se stabilizovati Crna Gora čiji je premijer očigledno zadužen da odlaže potpisivanje temeljnog sporazuma s Srpskom pravoslavnom crkvom do sudnjeg dana?
O Kosovu smo već govorili.
Da, najlakše je biti „politički korektan“ i znati da su sva ova pitanja „politički štetna“. I nepotrebna. Narušavaju mir u regionu, ili kako to korisni idioti već govore. Ali „politička korektnost“ je samo kancer koji preti da metastazira svaki čas. Iz „političke koristi“ nema puta ka zdravom društvu. Podsetimo se – kad su se Sovjeti (Imperija 2) povukli 1989. godine, Berlinski zid im je pao za vrat u drugoj polovini iste godine.
Da, unutrašnje stanje u sovjetskoj imperiji je bilo vrlo loše. Prvo se pojavio razmonter Mihail Gorbačov, a onda je na scenu stupio Borja Jeljcin, sklon tekućim porocima do razmera da nije znao šta uopšte radi. Za razliku od današnje Amerike u kojoj cvetaju ruže na sve strane, a Džo Bajden je čuven kao čovek čelične koncentracije…
Ovde već spominjani Ekonomist je odlučio da pozove niz globalnih mislilaca za jednu seriju o „američkoj moći – koja bi ispitivala sile koje oblikuju globalno stanje sveta, od uspona Kine do povlačenja iz Avganistana“.
Prvi u seriji je istoričar Najl Ferguson koji odgovara na pitanje „zašto kraj američkog carstva neće biti miran“? Veli Ferguson da „dok napušta Avganistan u haosu, američki pad podseća na Britaniju pre jednog veka. I ovo takođe može izazvati širi sukob“, upozorava istoričar. Pošteno rečeno. Ko ume da misli zna i šta je zaključak.
Jasno je da američka imperija, šta god da bude činila ubuduće, nije više jedina i nezaustavljiva sila. Što ne znači da joj neće pasti na pamet da bi neki „dobar rat“ mogao da rastera zle sile i noćne more. Strah od suočavanja s realnošću ne može prekriti ni drama sa vakcinacijom u sistematski produkovanom korona-haosu, ni ubrzano širenje straha zbog klimatskih promena. A najmanje rešenje koje se nudi u blesavom „Velikom resetu“ nadobudnog Klausa Švaba.
U tom kontekstu nije neka uteha jedna dobra vest iz haosa Kabula – da negde na dnu naših ljudskih egzistencija stoji zapis da mi južnoslovenski bližnji, šta god da su nam radili, u velikoj nevolji možemo i da imamo sebe. To je zaista mrvica. I istina je da u poslednjem veku nismo postupali u skladu s tim. Ali, važno je da i to imamo na umu jer kad pada Imperija, kao što navodi engleski istoričar, obično nastupa lom.
Možda bi valjalo da mislimo da ne bi bilo dobro ni za koga da nam Imperija pomogne da udarimo jedni na druge. Možda! I možda je nešto. Odnosno može biti nešto. Ali ne mora.
Slobodan Reljić
Izvor sveosrpskoj.com
