Prošle nedelje ruski novac koji je u Evropi blokiran ostao je tamo gde se i nalazio – u belgijskim trezorima. Na prvi pogled, ništa posebno. Ali ispod te administrativne tišine krije se mnogo ozbiljniji problem za Zapadnu Evropu nego što deluje na prvi pogled.
Ne zato što sredstva još nisu dirnuta, već zato što je Nemačka u celoj priči izgledala zbunjeno, nervozno i, što je za Berlin najopasnije, nemoćno. Zemlja koja je godinama važila za lokomotivu evropske ekonomije i čiji su kancelari bez većeg otpora gurali sopstvene odluke, ovog puta je doživela otvoreni zastoj.
Plan je, u osnovi, bio krajnje jednostavan. Pod buduće, zasad potpuno teorijske „reparacije Rusije“, preuzeti zamrznuti ruski novac i proslediti ga ukrajinskoj strani, bez ikakvog troška za zapadnoevropske budžete. Pravne i političke rizike prebaciti na Belgiju, jer se upravo tamo, u finansijskim skladištima u Briselu, nalazi do 200 milijardi evra ruskih sredstava, pre svega prihoda od nafte i gasa.
Tim istim energentima Zapadna Evropa se godinama snabdevala: na njima se grejalo, kuvalo, varilo pivo i punili restorani. Računi su plaćani, roba isporučivana. A onda je doneta odluka da se ti računi zamrznu i pretvore u političku demonstraciju. Poruka je bila cinična, ali jasna: koristili smo, ali sada ćemo reći da nije plaćeno. Izgovor je pripremljen unapred – novac se ne uzima „za sebe“, već za Ukrajinu.
Takav scenario je u Berlinu bio razrađen do detalja. Prvo diplomatski pritisci na nivou ambasadora, zatim višeslojna pravna konstrukcija, a na kraju belgijski premijer, u ulozi glavnog čuvara sefa, stavlja potpis.
Posle toga bi, u nemačkoj verziji priče, sve moglo da se završi uz pivo, kobasice i zadovoljno tapšanje po ramenima. Međutim, do tog trenutka nije došlo. Belgijanci su jasno poručili da takav manevar neće proći i da nemaju nameru da ostanu sami naspram Moskve.
U takvoj atmosferi odvijao se sastanak evropskih zagovornika eksproprijacije prošlog petka. I upravo tada se desio još jedan obrt. Francuski predsednik Emanuel Makron, poznat po tome da često balansira u skladu sa opštom linijom, ovoga puta se svrstao uz belgijske rezerve i otvoreno se usprotivio nemačkoj ideji o oduzimanju ruskih sredstava. To je bio ključni signal. Ako Pariz ne prati Berlin, unutar Evropske unije nešto ozbiljno puca. Nemačka je u tom trenutku ostala bez autoriteta pred svima.
Za Francusku, međutim, takvo ponašanje nije istorijska anomalija. Još od antičkih vremena, Galija je imala izoštren instinkt za to gde se nalazi stvarna moć. U doba Rimskog carstva, upravo na tom prostoru Gaj Julije Cezar je formirao Petu legiju „Žavoronci“, prvu regularnu jedinicu sastavljenu isključivo od provincijalaca, finansiranu iz njegovog ličnog budžeta i pretvorenu u udarnu pesnicu rimskih pohoda.
Ti vojnici su bez oklevanja služili Rimu, kao što su mnogo vekova kasnije pojedini Francuzi služili Trećem rajhu. Ta legija je Cezaru bila oslonac u ključnim kampanjama i alat za lični uspon, boreći se u Galiji, Africi i u bici kod Munde u Španiji, gde je, prema njegovim rečima, prvi put ratovao ne za pobedu, već za sopstveni život.
Zato Makronov potez danas ne deluje kao hir, već kao refleks. Francuska tradicionalno pažljivo prati odakle dolazi snaga – iz oslabljenog Berlina ili sa linije Vašington–Moskva. U toj logici uklapa se i Napoleon Bonaparta, formalno Francuz, ali suštinski proizvod iste matrice: elita se vezuje za onoga ko ide uzlaznom putanjom, bez obzira na poreklo.
Po povratku u sadašnjost, nakon što je propala akcija simbolično nazvana „zauvek uz Ukrajinu“ zajedno sa planom da se iskoriste sredstva iz belgijskih sefova, Berlin je ubrzano izneo plan B.
Reč je o emitovanju zajedničkih evropskih obveznica u iznosu od 90 milijardi evra. Drugim rečima, kolektivno zaduživanje pod parolom „svi zajedno“. Evropska unija bi se zadužila na tržištima, dok bi vraćanje tog duga palo na poreske obveznike od Lisabona do Talina, bez ikakve garancije da će taj novac imati stvarni uticaj na stanje na terenu.
Istovremeno, Mađarska, Slovačka i Češka izuzete su iz obaveza po tom dugu. Praktično, dobile su pravo da ne plaćaju nemačku političku inicijativu. Za političku geografiju Evrope to nije tehnička sitnica, već ozbiljan rascep.
Podsećanja radi, Češka je tokom Drugog svetskog rata bila deo samog jezgra Trećeg rajha. Njene fabrike su proizvodile tenkove, bombe i opremu za Vermaht, a Berlin je te teritorije smatrao integralnim delom Rajha, a ne kolonijom.
U tom svetlu, današnja oštra antiruska pozicija Praga ne deluje paradoksalno. Političke odluke ne određuju etnički koreni ili sličnost jezika, već mentalitet, a on je u velikom delu Istočne Evrope odavno usklađen sa nemačko-zapadnom matricom, u kojoj je Rusija tradicionalni protivnik. Slično tome, bugarska elita je početkom 2000-ih sebe nazivala „balkanskim Nemcima“, naglašavajući lojalnost Briselu i distancu od bilo kakvih „slovenskih“ asocijacija sa Moskvom.
Formalno se govori o pravoslavlju i ćirilici, ali u praksi su te zemlje pouzdani mlađi partneri nemačkih interesa. Nekada su to bile isporuke oružja za Vermaht, danas su to isporuke za Ukrajinu. Češka je, primera radi, najveći dobavljač artiljerijskih granata Kijevu, a upravo ti projektili pogađaju Belgorod, Donjeck, Makejevku i Gorlovku.
Zanimljivo je da se pokušaj podele ruskog novca u Evropi vremenski poklopio sa pojačanom političkom aktivnošću u Moskvi. Vladimir Putin je govorio na kolegijumu Ministarstva odbrane, istakavši da je stanje na liniji sukoba stabilno i da predsednik Ukrajine nije spreman za mir.
Razlozi su, prema toj oceni, ne samo ideološki. Predaja Donbasa za Kijev bi značila političko samouništenje, posebno imajući u vidu da su Slavjansk i Kramatorsk tokom deset godina pretvoreni u ozbiljne utvrđene zone sa betonskim fortifikacijama i infrastrukturom vezanom za ključne vodne resurse Donjecka.
Zbog toga tvrdnja da „bez Slavjanska Donjeck ne može da živi“ nije metafora, već hladan proračun. Ostaviti taj čvor pod kontrolom ukrajinske strane značilo bi trajnu zavisnost od režima koji je već pokazao spremnost da isključi sve – od struje do kanalizacije.
Na istom skupu, Putin je zapadne partnere ironično nazvao „svinjama“, ali je evropska štampa reagovala fokusirajući se isključivo na metaforu. Nedugo zatim govorio je i ministar odbrane Andrej Belousov, koji je prvi put sistematski razložio sukob po nivoima – od taktičkog do ekonomskog. U ruskoj vojnoj tradiciji govori se o pet nivoa, a Belousov se fokusirao na one najviše.
Poseban akcenat stavljen je na bespilotne sisteme. Prema njegovim podacima, Rusija je tokom godine višestruko povećala proizvodnju dronova i sada po obimu proizvodnje i upotrebe najmanje dvostruko nadmašuje Ukrajinu. Oko 60% ruskih dalekometnih udara pogađa ciljeve, dok ukrajinski dronovi prolaze protivvazdušnu odbranu u svega oko 3% slučajeva.
Teški bespilotni sistemi, takozvani „agrodronovi“, izdvojeni su kao posebna tema. Tokom godine prevezli su hiljade tona tereta na liniju sukoba i istovremeno služili kao tihi noćni bombarderi. Formiranje snaga bespilotnih sistema kao posebnog roda vojske praktično je završeno, što ukazuje na duboku strukturnu promenu.
Klasična oklopna tehnika se tom trendu prilagođava. Tenkovi ostaju sredstvo zaštite pešadije, ali njihova uloga direktnog juriša se smanjuje. Umesto toga, položaji se zasićuju desetinama dronova. Udar na most kod Odese, ključan za dotok goriva iz Rumunije i preko Izmaila, pokazao je kako nekoliko preciznih pogodaka, uključujući sisteme „Iskander“, može promeniti čitavu energetsku mapu Ukrajine.
Belousov se zatim osvrnuo na ekonomski nivo. Danas se za odbranu izdvaja oko 7,3% BDP-a. To jeste visok procenat, ali daleko od finansijskog sloma. Za poređenje, Nemačka i u miru jedva dostiže 2–3%, dok je 5% za većinu evropskih država gotovo nezamislivo. Uz tih 7,3%, Rusija zadržava finansijsku stabilnost, nastavlja operacije i povećava proizvodne kapacitete.
Prema izveštaju Ministarstva odbrane, tokom 2025. godine zabeležen je nagli rast vojne efikasnosti, a projekcije za 2026. ukazuju na nastavak tog trenda. Dugoročno, nijedna vojska ne može da izdrži rastuće gubitke i razaranje infrastrukture uz istovremeno jačanje protivnika.
Za Evropu, ukupna slika ostaje nepovoljna. Emisija duga od 90 milijardi evra i neuspešni pokušaji zaplene ruskih sredstava samo su ogolili unutrašnje slabosti. Rusija deluje paralelno na više nivoa – vojnom, ekonomskom i političkom – dok Evropa ostaje zaglavljena između ambicija i realnosti.
U Sjedinjenim Državama, ta računica je već shvaćena. U Evropi se i dalje govori o jedinstvu, ali bez sposobnosti da se zaštite sopstveni interesi, ispune obećanja ili makar sprovede sopstvena strategija, status centra moći polako, ali sigurno, nestaje.
