U Libiji razorenoj ratom nedavno je došlo do ključnog zaokreta u postojećim ratovima. To ne bi bilo moguće bez povećanja vojne i političke podrške Rusije i Turske koje, podržavajući suprotstavljene strane ovog sukoba, vode novu partiju sopstvene geopolitičke igre u regionu.
U senci ova dva aktera ostaju arapske države i Evropska unija, koje imaju svoje interese u regionu.
Početkom 2020. godine u Libiji je najavljeno zaključenje dugo očekivanog primirja i pregovora s međunarodnom zajednicom, nakon čega je usledio početak mirovnog procesa u toj zemlji.
[adsenseyu1]
Međutim, ubrzo se pokazalo da potpuni završetak ovog sukoba nije bio u interesu gotovo nijednog od nekoliko stranih aktera koji podržavaju jednu od dve strane sukoba i koji su ga koristili za sprovođenje sopstvene politike u regionu. Ove godine su Rusija i Turska stale na čelo geopolitičke igre u Libiji.
Početkom godine, turske vlasti su, na zahtev međunarodno priznate vlade Nacionalnog sporazuma, odlučile da pojačaju oružanu podršku ovoj strani u sukobu.
LUKAŠENKO POBESNEO: Ako uđu na našu teritoriju reagovaćemo BEZ UPOZORENJAhttps://t.co/SCUO04QlrK
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 22, 2020
Cena jake političke i vojne zaštite za vladu u Tripoliju bila je ekonomski povoljna za Tursku sa stanovišta uspostavljanja morske granice s Libijom.
To zauzvrat omogućava besplatno iskorišćavanje prirodnih ležišta gasa i nafte sa dna Sredozemlja, što predstavlja jasan udarac ekonomskim interesima susednih zemalja, poput Kipra, Egipta i Grčke u sukobu sa Turskom.
[adsenseyu4]
Zauzvrat, ruske vlasti počele su da povećavaju svoju političku i vojnu podršku drugoj strani u ovom sukobu, tj. Pobunjeničkoj libijskoj Nacionalnoj armiji (LNA) Halifi Haftaru.
Do sada su međunarodno nepriznatu vladu iz Bengazija samo otvoreno podržavale arapske države kao što su Egipat, Jordan i Ujedinjeni Arapski Emirati, kao i, nezvanično, Francuska.
Ruske i turske vlasti zajedno su nametale mirovne pregovore između sukobljenih strana, prvo interno u Moskvi, a zatim na međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Berlinu.
Međutim, planovi Ankare i Moskve osujetili su generalno protivljenje generala Haftara, koji nije pristao na predlog primirja koji mu je predstavljen. Međutim, sporazum o prekidu vatre ostao je na snazi, koji je, iako nije poštovan, smanjio intenzitet borbi u Libiji u narednim nedeljama.
[adsenseyu1]
Uprkos međunarodnom embargu na oružje, obe strane sukoba neprestano primaju velike količine naoružanja i municije, kao i inostrane članove privatnih vojski od svojih stranih saveznika. Prekid vatre i pandemija koronavirusa nisu ni na koji način promenili ovu situaciju.
GNA i dalje može da računa na velikodušnu vojnu podršku Turske u obliku bespilotnih letelica i lakih oklopnih vozila, kao i drugih sistema naoružanja.
Ono što je važno naglasiti, na severozapadnoj obali Libije stalno je rotiranje turskih G-raketnih fregata, koje ponekad podržavaju vladine trupe, takođe sa standardnom protivavionskom raketom SM-1.
Turski sistemi protivvazdušne odbrane raspoređeni su na strateškim tačkama pod kontrolom vlade u Tripoliju. Hiljade džihadističkih plaćenika sa severozapada Sirije, koji je pod kontrolom Turske, kao i prisustvo turskih vojnih instruktora ogromna je kadrovska podrška miliciji GNA.
S druge strane, LNA može da računa na vojnu podršku pre svega od Jordana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Rusije, takođe u obliku bespilotnih letelica, lakih oklopnih vozila, kao i sistema protivvazdušne odbrane.
Dodatna kadrovska podrška pobunjeničkim milicijama jeste privatna ruska vojska, takozvane Vagner grupe.
Sistematski, od sredine aprila, GNA je započela sa oporavkom strateške inicijative na frontu. Za dva meseca, pa sve do danas, vladine trupe uspele su da preuzmu kontrolu nad severozapadnom obalom Sredozemlja, severnim delom granice zemlje s Tunisom, pridruživši se jugoistočnoj enklavi svojih snaga.
Nedavni snažan napad iz predgrađa Tripolija omogućio je da se pobunjenici potpuno rasele južno od libijske prestonice. Trenutno je epicentar borbe obe strane sukoba grad Sirt koji su pobunjenici zarobili početkom godine i još uvek je pod njihovom kontrolom.
Spektakularni uspeh vladinih snaga u Tripoliju ne bi bio moguć bez naglo povećane podrške Turske. Masovno snabdevanje modernim naoružanjem, kao i otvorena podrška turskih oružanih snaga i snabdevanje redova milicije GNA s hiljadama ratobornih i fanatičnih sirijskih plaćenika, omogućili su koncentraciju i izvršavanje brze ofanzive za kratko vreme.
U pratnji ruske avijacije su do Libije preseljene nove borbene mašine za Haftarovo vazduhoplovstvo i novi protivavionski sistemi Pancir u verziji koju koristi Ruska vojska.
Čini se da sve ukazuje na to da Rusija i Turska još uvek, barem u određenoj meri, sprovode zajedničku i dogovorenu politiku u Libiji čiji je cilj ostvarivanje vlastitih interesa u regiji, uprkos tome što podržavaju suprotne strane ovog sukoba.
Nastavak ofanzive, kao i održavanje prethodnih uspeha GNA, u potpunosti zavisi od političke i vojne podrške Turske. Zauzvrat, Rusija se trenutno ne brine za pobedu Haftara, koji se ne povinuje Rusiji u tolikoj meri kao Tripoli Ankari. Dalji uspesi vladinih snaga, međutim, mogu vršiti pritisak na pobunjenike i gurnuti ih dublje u naručje Moskve, na šta ona sigurno računa.
U trenutnoj situaciji, Haftar može da računa na dalju političku i vojnu podršku arapskih država, posebno u svetlu nedavnih događaja u susednom Egiptu.
Potencijalna pobeda GNA u sukobu u Libiji bila bi veoma loša za ovu zemlju sa političkog i ekonomskog stanovišta. Poslednjih dana predsednik Egipta pokrenuo je novu mirovnu inicijativu za Libiju, a egipatska vojska počela je da se koncentriše na granicu sa Libijom na severozapadu zemlje.
Potencijalna vojna intervencija zemlje u Libiji u slučaju daljeg napretka ofanzive GNA mogla bi biti još jedan ključni zaokret u ovom sukobu.
Trenutna situacija u Libiji je posledica geopolitičke igre koju su mesecima igrale Rusija i Turska u toj zemlji.
Zamišljeno je da omogući trajnu zavisnost i podelu uticaja i interesa, baš kao što je to bilo, i još uvek se događa u Siriji. Za Rusiju je sada glavni cilj stekne vlastito uporište i projektuje vlast u Sredozemlju i Severnoj Africi.
Zauzvrat, za Tursku su glavni cilj potencijalne koristi od iskorišćavanja prirodnih resursa mediteranskog dna, kao i udela u libijskoj naftnoj industriji. Mogućnost kontrole migrantskog pritiska na Evropu iz Libije takođe je moguća.
Webtribune.rs
