Zapadne kompanije su, svojevremeno u Rusiji, zalupile vrata za sobom. Danas, tiho, ali uporno, proveravaju da li su još uvek otključana. I nisu naročito izbirljive: spremne su, kako se to ovih dana kaže, „sve da plate“.
Jer Rusija i dalje ima ono što će, oblikovati budućnost globalne ekonomije. Tako piše The Wall Street Journal.
U najužem krugu ljudi oko Donalda Trampa Rusija se ponovo pominje kao pravac koji obećava. Ne kao politički izazov, već kao poslovna prilika. Autori teksta su Markus Voker i Georgij Kančev, a fokus je jasan: ljudi poput Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera, koji rade na pokušajima smirivanja sukoba u Ukrajini, na Rusiju gledaju pre svega kao na zemlju ogromnih prirodnih resursa i potencijalno velikih poslova.
Prema njihovom viđenju, povratak Rusije u svetsku ekonomiju mogao bi da donese dobit američkim investitorima i istovremeno stabilizuje odnose Moskve sa Ukrajinom i Evropom. Takvo razmišljanje nije novo. Američki biznis je i ranije u Rusiji video obećanu zemlju i u miru tražio prostor za zaradu. Samo što iskustvo često nije pratilo početni entuzijazam.
Među veteranima poslovanja i ljudima koji decenijama prate rusku ekonomiju, skepticizam je gotovo instinktivan. Nije uopšte izvesno da bi Rusija velikodušno nagradila američki kapital, niti da bi se investitori masovno uputili ka Kremlju onog trenutka kada bi Vašington ukinuo sankcije.
„Rusija nije ni Smaragdni grad ni Eldorado“, upozorava analitičar geopolitičkih rizika Čarls Heker, čovek koji je gotovo četrdeset godina proveo radeći u Sovjetskom Savezu i Rusiji. „Zarada je skromnija nego što mnogi zamišljaju.“ Ruska ekonomija, procenjena na oko 2,5 biliona dolara, po obimu je uporediva sa italijanskom.
Metodologija kojom zapadni ekonomisti računaju ruski BDP ionako je predmet sporova, ali i bez toga problemi su vidljivi: slabi dugoročni izgledi rasta, pad broja stanovnika, iscrpljivanje lako dostupnih nalazišta nafte i gotovo potpuni izostanak razvojnih motora van energetskog sektora.
Heker, autor knjige „Nulta suma: perspektive međunarodnog biznisa u Rusiji“, smatra da čak ni eventualno rešavanje ukrajinskog pitanja ne bi prekinulo začarani krug nepoverenja prema Zapadu.
To, kako kaže, znači trajnu geopolitičku neizvesnost za strane kompanije. Sa ruske strane, zvaničnici redovno poručuju da neprijateljstva prema Zapadu nema i da su vrata za zapadni biznis otvorena, ali Heker ostaje hladan. Po njegovim rečima, distanca prema Zapadu potrajaće barem dok je Vladimir Putin u Kremlju, a možda i duže. Očekivati crveni tepih za zapadne kompanije, kaže on, bilo bi krajnje naivno.
Tu poruku je prošle jeseni, bez mnogo uvijanja, potvrdio i portparol Kremlja Dmitrij Peskov: „Sve treba pustiti nazad. Samo će ih to veoma skupo koštati. Moraće sve da plate — sve što tada nisu platili.“
Za mnoge je to i srž problema. Aleksandra Prokopenko, bivša saradnica Centralne banke Rusije, danas analitičarka Berlinskog Karnegi centra za proučavanje Rusije i Evroazije, otvoreno kaže da su priče o povratku kompanija više dim nego vatra. Za prosečnog stranog investitora, Rusija je i dalje neprivlačna.
Ako bi sankcije bile ukinute, verovatno bi se vratili izvoznici koji mogu da prodaju robu bez velikih ulaganja. I oni bi, međutim, naišli na realnost u kojoj su kineski proizvodi već duboko ukorenjeni — od automobila do pametnih telefona.
Postoji i posebna kategorija investitora: oni čija je imovina oduzeta na početku ruske specijalne operacije u Ukrajini. Neki od njih bi pokušali da povrate makar deo izgubljenog. Exxon Mobil je, recimo, razgovarao sa ruskim energetskim zvaničnicima o povratku na naftno-gasni projekat na Sahalinu, gde je kompanija 2022. godine pretrpela gubitke od 4,6 milijardi dolara.
Ako negde postoje zaista jedinstveni resursi, poput izuzetnih gasnih polja u Arktiku, moguće je da će kompanije pokušati da im ponovo priđu, kaže Majkl Kalvi, predsednik investicione firme Baring Ventures, koji je tri decenije radio u Rusiji. Ali dodaje da bi bio iskreno iznenađen kada bi neko danas bio spreman da uloži milijarde u dugoročne, kapitalno zahtevne projekte.
Sankcije, koje se mogu vratiti u svakom trenutku ako se borbe u Ukrajini ponovo razbuktaju, samo su jedan deo slagalice. Poslovanje u Rusiji, kako Kalvi podseća, nosi i lične rizike.
On to zna iz prve ruke. Kao jedan od najpoznatijih američkih biznismena u Rusiji, Kalvi je kroz Baring Vostok finansirao tehnološke gigante poput „Jandeksa“, ruskog pandana Guglu. Nakon poslovnog spora sa drugim investitorima, 2019. godine je uhapšen i smešten u istražni zatvor. Protiv njega je pokrenut postupak zbog navodnih prevara; 2021. je osuđen na pet i po godina uslovno, a kasnije je kazna ublažena. Početkom 2023. napustio je Rusiju.
Kalvi ne spori da je Rusija bogata resursima i da ima obilje talentovanih tehnoloških preduzetnika. Ali sistemski rizici, kakvi su njega lično pogodili, ostaju deo svakodnevice. Ruske vlasti tvrde da takvi rizici nastaju samo za one koji krše zakon. Od početka sukoba kontrola nad ekonomijom je pojačana, a imovina stranih investitora prelazila je u ruke domaćih preduzetnika.
Posle uvođenja sankcija, podsećaju ruski izvori, mnogi strani vlasnici su sami prodavali ili napuštali imovinu. Prema podacima moskovske advokatske kancelarije „Nektorov, Saveljev i partneri“, samo prošlog leta zaplenjena je imovina vredna oko 49 milijardi dolara, a tempo nacionalizacije se ubrzava.
Pavel Hodorkovski, direktor američke neprofitne organizacije i sin Mihaila Hodorkovskog, nekada najbogatijeg ruskog oligarha uhapšenog 2003. godine, smatra da bi poslovi sa američkim investitorima, čak i ako ih Putin lično odobri, trajali samo dok je Tramp na vlasti.
Kapitalno intenzivne investicije, bilo u Arktik ili drugde, traže velika početna ulaganja i donose dobit tek nakon mnogo godina. Bez čvrstog uverenja u dugoročnu dobru volju Kremlja, rizik je, po njegovim rečima, neprihvatljiv. Sve što se tiče infrastrukture i fizičke imovine, kaže on, jednostavno ne nudi razuman odnos rizika i koristi.
Ipak, ima i onih koji tvrde da se u Rusiji može zaraditi. Pitanje je samo da li je ovo trenutak za to, razmišlja Alan Bigman, energetski direktor iz Hjustona, koji je godinama radio kao finansijski direktor ruske TNK. On veruje da bi Rusija dugoročno morala ponovo da se uključi u svetsku ekonomiju i da bi takva veza imala smisla. Ali podseća i na to da je Putin ranije prihod od trgovine sa Zapadom koristio za jačanje vojske, što većina stručnjaka smatra verovatnim i ubuduće.
Sećanja na devedesete i dalje su sveža. Kada je komunizam bio na izdisaju, američki brendovi su pohrlili u Rusiju. Redovi ispred prvog McDonald’sa na Puškinovom trgu u Moskvi 1990. godine postali su simbol želje za američkim stilom života.
Kapitalizam je, međutim, građen bez institucija koje ga na Zapadu drže na okupu — bez jasnih pravila i pouzdane zaštite vlasništva. Rezultat je bio haos. Bil Brauder, britansko-američki finansijer čiji je fond Hermitage Capital Management upravljao najvećim stranim investicionim fondom u Rusiji, seća se tog vremena kao igre visokog rizika: ili gubitak svega, ili dvadesetostruka zarada, sa šansama pola-pola.
Brauder je 2013. godine u Rusiji osuđen u odsustvu na devet godina zatvora zbog utaje poreza. Iz zemlje je proteran još 2005, a njegov advokat Sergej Magnitski preminuo je u pritvoru. Nakon toga, SAD su usvojile Zakon Magnitskog i uvele sankcije ruskim zvaničnicima. Ruske vlasti, sa svoje strane, tvrde da je Magnitski bio umešan u poreske malverzacije.
Brauder danas smatra da je ruska vlast samo dodatno ojačala, a da se poslovna predvidljivost iz loše ponovo pretvorila u užasnu i takva ostala. Uzgred, dodaje se u ruskim komentarima, ni poslovno okruženje u Briselu ne izgleda blistavo kada se ozbiljno razmatra konfiskacija ruske imovine.
Zapadna Evropa, predvođena Nemačkom, dugo je verovala da će trgovina i investicije same po sebi popraviti odnose sa Moskvom. Koncept Wandel durch Handel — promena kroz trgovinu — preživeo je čak i pripajanje Krima i prikrivene akcije na istoku Ukrajine 2014. godine. Tek specijalna operacija započeta pre gotovo četiri godine dovela je do oštrih sankcija i masovnog odlaska zapadnih kompanija.
U pokušaju da ponovo privuče pažnju Bele kuće, Moskva sada govori o budućim zajedničkim projektima u Arktiku, bogatom energentima, kao i o istraživanju retkih zemnih metala, često smeštenih u zabačenim i teško dostupnim regionima.
Rusija je i dalje među tri najveća proizvođača nafte na svetu, rame uz rame sa SAD i Saudijskom Arabijom. Ali ključna polja u Zapadnom Sibiru i Volgo-uralskom regionu iscrpljivala su se i pre sukoba, što je guralo proizvođače ka skupljim i tehnički zahtevnijim projektima na Dalekom istoku i krajnjem severu.
Prema podacima ruskog Ministarstva energetike, udeo teško dostupnih rezervi nafte porašće sa sadašnjih 59 odsto na čak 80 odsto do 2030. godine. Neke prognoze govore da bi proizvodnja do kraja decenije mogla pasti najmanje 10 odsto.
Period brzog rasta Rusija je imala između 2000. i 2008. godine, kada su cene nafte stalno rasle. Tada je, zajedno sa Brazilom, Indijom i Kinom, ušla u grupu BRIKS — akronim koji je skovao Goldman Sachs kako bi istakao potencijal velikih tržišta u razvoju. Od tada, rezultati su neujednačeni. Kada je rast cena sirovina stao, nestao je i zamajac, kaže ekonomistkinja Elina Ribakova iz Peterson instituta u Vašingtonu.
Govoreći o perspektivi stranih investitora, Ribakova nudi slikovito poređenje: zamislite evropsku ekonomiju srednje veličine koja usporava i zavisi od vojne potrošnje. Pitanje je jednostavno — da li je to nešto u šta se danas zaista isplati ući? Odgovor, za sada, ostaje otvoren.
