Kako NATO namerava da stabilizuje Zapadni Balkan u narednih 10 godina. Vest jedva da je i objavljena u našim medijima. A pažnju javnosti privukla je još i manje, što znači da je reč o događaju koji nije bio namenjen (zlo)upotrebi zarad domaće politike.
Opet, nema baš nikakve sumnje i da je krajnje pedantno evidentiran svuda gde se takvi postupci zavode. Pa mu je i značaj utoliko veći.
UKRAJINSKA REZOLUCIJA
Elem: Srbija je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ovog ponedeljka glasala protiv jedne ukrajinske rezolucije o Krimu i Azovskom i Crnom moru. Imala je i opcije da se uzdrži od glasanja, i da se na glasanju ne pojavi uopšte; razume se, mogla je i da glasa za rezoluciju koju je podnela Ukrajina a podržale su je Sjedinjene Američke Države i svi njihovi sateliti između Nemačke i Papua Nove Gvineje.
Bosna i Hercegovina glasala je uzdržano – bez sumnje, zato što nije bilo moguće postići konsenzus među entitetima i konstitutivnim narodima – a Srbija je, priznajemo, iznenađujuće hrabro, stala uz Rusiju, Kinu, Iran, Venecuelu, Siriju, Severnu Koreju, Kubu…
I odmah to da bude jasno. Odavno je prošlo ono vreme naših zabluda u kome bismo se osetili postiđenim što smo u ovakvom društvu a nasuprot zapadnim demokratijama i njihovim saslužiteljima. Uostalom, pogledamo li malo bolje kako se ovom prilikom glasalo, otkrićemo da nisu demokrate svi koji kažu da to jesu, samo zato što kažu da jesu.
Baš sve NATO članice, naime, i pride sve članice Evropske unije koje nisu članice NATO-a, glasale su kao i SAD – sad, zato što dele iste vrednosti ili samo zato što ne smeju drugačije, prosudite sami – dok s druge strane očigledno ne vladaju toliko jednoumlje i diktat jedne sile. Brazil i Indija, tako, obe članice BRIKS-a, nisu glasale poput Rusije i Kine već su se uzdržale od glasanja, kao i Kazahstan, koji je s Rusijom i Kinom u Šangajskoj organizaciji za saradnju, dok su članice ŠOS-a Tadžikistan i Uzbekistan odabrale, jer su u mogućnosti da biraju šta će umesto da neko drugi to učini u njihovo ime, da ne glasaju uopšte…
A kako vreme prolazi, i bezdušnim ratovima širom sveta neumoljivo razbija iluzije o posvećenosti Zapada plemenitim ciljevima poput razvoja demokratije i zaštite ljudskih prava – iluzije koje je brižljivo gajio njegov vojnoindustrijski kompleks kako bi prikrio sopstvene krvave profite – tako raste i osećanje ponosa što smo, nekim čudom, i to ne prvi put u poslednjih nekoliko godina, smogli snage da se svrstamo uz slobodarski deo sveta koji povezuje nastojanje, i to sve uspešnije, da tom porobljivačkom mentalitetu ovih ratnih profitera pruži otpor…
NATO BUDUĆNOST I upravo nas to dovodi do studije „NATO 2030: Ujedinjeni za novo doba“, sačinjene od „analiza i preporuka“ ekspertske grupe koju je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg predstavio nakon što je francuski predsednik Emanuel Makron proglasio „moždanu smrt“ Severnoatlantskog pakta.
Eksperti, predvođeni bivšim nemačkim ministrom odbrane Tomasom de Mezijerom i američkim diplomatom Vesom Mičelom, koji je tu stigao pravo iz njihove duboke države, kako stoji na kraju njihovog izveštaja, obavili su konsultacije s vladama svih članica njihovog pakta. A tu okolnost spominjemo zato što iz nje sledi i sasvim izgledna mogućnost da će preporuke ovih Stoltenbergovih eksperata postati sastavni deo narednog NATO Strateškog koncepta; kao što je dosadašnji, s rokom važenja do 2020, 10 godina ranije sastavila slična grupa eksperata na čijem je čelu bila Madlen Olbrajt.
Reč je dakle o vrlim ljudima koji su uticajni taman koliko i bezobzirni, a to će reći, teško da im u tome ima premca. Te zato i njihove preporuke zaslužuju pažnju. A oni poručuju, ne naročito originalno, ali ne i manje opasno zbog te predvidljivosti, da će im u narednoj deceniji Rusija i Kina predstavljati najveću pretnju, to jest „sistemske rivale“ koji NATO-u upućuju „simultani geopolitički i ideološki izazov“. Pri čemu će Rusija „tokom naredne decenije verovatno ostati glavna vojna pretnja s kojom se NATO suočava“, dok će Kina biti „sistemski rival punog spektra“.
Uzgred budi rečeno. Iako autori ovih (i ovakvih) ocena jesu i uticajni i bezobzirni, ne smemo ih sumnjičiti i za mudru dalekovidost. Olbrajtova i njeni eksperti, naime, pre samo 10 godina za Rusiju su navodili da je „ne smatraju vojnom pretnjom za alijansu“, a predviđali su i da će između te 2010. i ove 2020. godine s Kinom, kao „globalnom silom u nastajanju“, održavati „produktivan radni dijalog“. A ona im baš u ovom vremenskom okviru, kako rekosmo da je definišu sad kad su ih okolnosti naterale da počnu da se trezne od imperijalne opijenosti sopstvenom moći, postade „sistemski rival punog spektra“…
ZAPADNI BALKAN No dobro. Da bi NATO saveznici ostali ujedinjeni do 2030. godine, pored ostalog, pripremaju i ofanzivu na Zapadni Balkan.
Naravno: daleko od toga da im je Zapadni Balkan glavno bojno polje (koje su ustanju da predvide), ali, što se nas tiče, dovoljno nam je već i to saznanje da im jesmo na nišanu. NJima sporedno, nama će biti glavno jer nam je sve drugo u odnosu na to sporedno.
Eksperti koje je angažovao generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, dakle, kažu da NATO treba bolje da „upotrebi svoja partnerstva da bi unapredio svoje strateške interese“ – tome zapravo služi ekspanzija NATO-a a ne dobrobiti novih članica, eto kako se lako razbija još jedan njihov propagandni mit, onaj po kome je nama, a ne njima, od koristi da uđemo u NATO pa zato, eto, treba da ispunjavamo njihove uslove – i u tom kontekstu „NATO treba da nastoji da uzdigne na viši nivo saradnju s Bosnom i Hercegovinom, i da se suprotstavi destabilizaciji širom Zapadnog Balkana“.
Štaviše, „treba da posveti naročitu pažnju suprotstavljanju destabilizaciji, uključujući naročito hibridna sredstva i dezinformacije“.
Iz ovih nekoliko šturih rečenica u NATO strategiji do 2030. proisteći će, u ovom dugom desetogodišnjem periodu koji je pred nama, niz veoma konkretnih akcija. Da bismo mogli da ih predvidimo moramo, za početak, da se potrudimo da razumemo šta se, uopšte, podrazumeva pod destabilizacijom. A zatim i šta se sve krije pod željom/namerom da se intenzivira NATO saradnja s Bosnom i Hercegovinom.
Dakle, destabilizacija kao šifra za ono što nameravaju da (nam) učine. Postoji samo jedan način da se razume šta pod time podrazumevaju: nestabilno je sve ono što nije pod njihovom potpunom kontrolom, a destabilizujući je svaki uticaj koji nije njihov. Što znači da će suprotstavljanje destabilizaciji predstavljati pokušaj eliminacije svakog drugog uticaja na Zapadnom Balkanu osim zapadnog, a to će reći, ruskog i kineskog.
NATO BUDUĆNOST I upravo nas to dovodi do studije „NATO 2030: Ujedinjeni za novo doba“, sačinjene od „analiza i preporuka“ ekspertske grupe koju je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg predstavio nakon što je francuski predsednik Emanuel Makron proglasio „moždanu smrt“ Severnoatlantskog pakta.
Eksperti, predvođeni bivšim nemačkim ministrom odbrane Tomasom de Mezijerom i američkim diplomatom Vesom Mičelom, koji je tu stigao pravo iz njihove duboke države, kako stoji na kraju njihovog izveštaja, obavili su konsultacije s vladama svih članica njihovog pakta. A tu okolnost spominjemo zato što iz nje sledi i sasvim izgledna mogućnost da će preporuke ovih Stoltenbergovih eksperata postati sastavni deo narednog NATO Strateškog koncepta; kao što je dosadašnji, s rokom važenja do 2020, 10 godina ranije sastavila slična grupa eksperata na čijem je čelu bila Madlen Olbrajt.
Reč je dakle o vrlim ljudima koji su uticajni taman koliko i bezobzirni, a to će reći, teško da im u tome ima premca. Te zato i njihove preporuke zaslužuju pažnju. A oni poručuju, ne naročito originalno, ali ne i manje opasno zbog te predvidljivosti, da će im u narednoj deceniji Rusija i Kina predstavljati najveću pretnju, to jest „sistemske rivale“ koji NATO-u upućuju „simultani geopolitički i ideološki izazov“. Pri čemu će Rusija „tokom naredne decenije verovatno ostati glavna vojna pretnja s kojom se NATO suočava“, dok će Kina biti „sistemski rival punog spektra“.
Uzgred budi rečeno. Iako autori ovih (i ovakvih) ocena jesu i uticajni i bezobzirni, ne smemo ih sumnjičiti i za mudru dalekovidost. Olbrajtova i njeni eksperti, naime, pre samo 10 godina za Rusiju su navodili da je „ne smatraju vojnom pretnjom za alijansu“, a predviđali su i da će između te 2010. i ove 2020. godine s Kinom, kao „globalnom silom u nastajanju“, održavati „produktivan radni dijalog“. A ona im baš u ovom vremenskom okviru, kako rekosmo da je definišu sad kad su ih okolnosti naterale da počnu da se trezne od imperijalne opijenosti sopstvenom moći, postade „sistemski rival punog spektra“…
ZAPADNI BALKAN No dobro. Da bi NATO saveznici ostali ujedinjeni do 2030. godine, pored ostalog, pripremaju i ofanzivu na Zapadni Balkan.
Naravno: daleko od toga da im je Zapadni Balkan glavno bojno polje (koje su ustanju da predvide), ali, što se nas tiče, dovoljno nam je već i to saznanje da im jesmo na nišanu. NJima sporedno, nama će biti glavno jer nam je sve drugo u odnosu na to sporedno.
Eksperti koje je angažovao generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, dakle, kažu da NATO treba bolje da „upotrebi svoja partnerstva da bi unapredio svoje strateške interese“ – tome zapravo služi ekspanzija NATO-a a ne dobrobiti novih članica, eto kako se lako razbija još jedan njihov propagandni mit, onaj po kome je nama, a ne njima, od koristi da uđemo u NATO pa zato, eto, treba da ispunjavamo njihove uslove – i u tom kontekstu „NATO treba da nastoji da uzdigne na viši nivo saradnju s Bosnom i Hercegovinom, i da se suprotstavi destabilizaciji širom Zapadnog Balkana“.
Štaviše, „treba da posveti naročitu pažnju suprotstavljanju destabilizaciji, uključujući naročito hibridna sredstva i dezinformacije“.
Iz ovih nekoliko šturih rečenica u NATO strategiji do 2030. proisteći će, u ovom dugom desetogodišnjem periodu koji je pred nama, niz veoma konkretnih akcija. Da bismo mogli da ih predvidimo moramo, za početak, da se potrudimo da razumemo šta se, uopšte, podrazumeva pod destabilizacijom. A zatim i šta se sve krije pod željom/namerom da se intenzivira NATO saradnja s Bosnom i Hercegovinom.
Dakle, destabilizacija kao šifra za ono što nameravaju da (nam) učine. Postoji samo jedan način da se razume šta pod time podrazumevaju: nestabilno je sve ono što nije pod njihovom potpunom kontrolom, a destabilizujući je svaki uticaj koji nije njihov. Što znači da će suprotstavljanje destabilizaciji predstavljati pokušaj eliminacije svakog drugog uticaja na Zapadnom Balkanu osim zapadnog, a to će reći, ruskog i kineskog.
Nikola Vrzić (pecat.co.rs)
