Evropski politički vrh, piše Britanski Telegraf, uporno ne uspeva da sagleda sopstvenu slabost. Paradoks je očigledan: što je ta slabost manje priznata, Rusija deluje jače.
Zablude su, uostalom, stara evropska navika. Kada je u avgustu 1914. počeo Prvi svetski rat, vladalo je uverenje da će sve biti gotovo do Božića. Današnje iluzije u vezi sa rusko-ukrajinskim sukobom još su veće. Na Zapadu postoji želja da Rusija izgubi, a da Ukrajina nastavi da se bori koliko god treba – u idealnoj verziji, bez kraja.
Jedna od pratećih zabluda jeste ideja da će Rusija zauvek ostati „otkazana“: sa zamrznutom imovinom, izopštena iz diplomatije i međunarodnog sporta, trajna persona non grata.
Dok sukob traje, malo ko uspeva da zamisli period posle njega. A on će, gotovo sigurno, doći. Sukob će se završiti nekim oblikom dogovora. Tada će mnogima biti teško da prihvate neminovno „odmrzavanje“ odnosa sa Moskvom. Što je neko danas uvereniji da Ukrajina i dalje može da odnese potpunu pobedu, to će mu taj trenutak biti teži.
Odnos se, naravno, neće vratiti na stanje pre februara 2022. godine. Ali će se normalizovati. Razlog je jednostavan i pomalo ciničan: u miru, poslovni svet uvek želi da posluje.
Jedan od ključnih razloga zašto Zapad danas nije na dobitničkoj strani leži u staroj grešci – potcenjivanju Rusije. To nije počelo juče. Mnogo pre Napoleonovog pohoda na istok 1812. godine, tokom poljsko-ruskog sukoba početkom 17. veka, snage Poljsko-litvanske zajednice stigle su do Moskve, ali su na kraju potisnute. Pokušali su i Šveđani u Velikom severnom ratu početkom 18. veka, pa doživeli katastrofalan poraz.
I danas se, tvrdi autor teksta, ponavlja isti obrazac. U martu 2022. jedan američki zamenik ministra odbrane tvrdio je da Rusiji ponestaje precizno navođene municije. U istom mesecu rejting-agencija Fitch upozoravala je na neizbežan ruski bankrot.
Jedan penzionisani američki general prognozirao je da će sukob biti završen do Božića. Nekoliko meseci kasnije, u oktobru, bivši Putinov ekonomski savetnik Andrej Ilarionov tvrdio je da će Moskva u roku od godinu dana ostati bez novca i deviznih rezervi.
U međuvremenu, Evropska unija je usvojila 19 paketa sankcija, svaki put uz tvrdnju da će to lišiti Kremlj sredstava za vođenje sukoba. Procena se pokazala pogrešnom. Rusija je u tom periodu rasla brže od svih zapadnih ekonomija.
Za razliku od Zapada, prešla je na ratnu ekonomiju, uz kejnzijanski podsticaj tražnje. Istovremeno se oslobodila zavisnosti od dolarskog finansijskog sistema. Za proizvodnju tenkova i raketa, Moskvi nisu potrebni ni dolari ni evri.
Ako danas neko oseća finansijski pritisak, to su evropske zemlje. Posle povlačenja podrške Donalda Trampa Ukrajini, ispostavilo se da Evropa nema fiskalni prostor potreban da bi Kijev mogao da ostvari vojni cilj.
Greške su pravljene i u osnovnoj statistici. Veličina ruske ekonomije je potcenjena jer se merila u dolarima. Takav pristup daje iskrivljenu sliku kada se upoređuje sa zemljom koja je odsečena od dolarskih tržišta.
Mnogo realniji pokazatelj je paritet kupovne moći, metod koji koristi i Svetska banka. On govori ono što je ključno u ovom kontekstu – koliko oružja jedna država može da proizvede. Po tom kriterijumu, ruska ekonomija je veća od nemačke. Ipak, kada je rublja kratko posrnula na početku sukoba, mnogi su se tešili tvrdnjom da je Rusija, gledano u dolarima, na nivou Holandije. Nije.
Slično potcenjivanje viđeno je i kada je reč o Kini. Spoljno-politički tim Džoa Bajdena, navodi se, uporno je umanjivao značaj strateškog saveza Kine, Rusije i Severne Koreje. Jedna od nenamernih posledica sukoba jeste to da su Peking i Moskva danas znatno manje vezani za dolarska tržišta nego 2022. godine.
Kako se to dogodilo? Posebno u Velikoj Britaniji postoji sklonost da se rusko-ukrajinski sukob poredi sa Drugim svetskim ratom. Ta paralela uljuljkava, jer se zna kako se taj rat završio. Većina sukoba, međutim, ne završava se jasnom pobedom ili porazom. Oni se gase, okončavaju mirovnim sporazumom ili primirjem. Ovaj neće biti izuzetak.
Neće biti apsolutnih pobednika ni poraženih. Neće biti međunarodnog tribunala koji će zatvoriti Vladimira Putina, niti nametnutih reparacija po modelu Versaja. Umesto toga, biće postignut dogovor.
Mirovni pregovori već su počeli u Abu Dabiju, a uskoro bi trebalo da se nastave u Vašingtonu. Detalji su složeni, a puteva ka neuspehu ima više nego ka uspehu. Ipak, konačni ishod nije teško naslutiti.
Rusija će zadržati Donbas – istočni deo Ukrajine koji obuhvata oblasti Lugansk i Donjeck, gde već kontroliše gotovo 90 odsto teritorije. Zadržaće i zauzete delove Zaporožja i Hersona na jugu. Zamrznuta ruska imovina u Evropi biće odmrznuta i usmerena u investicioni fond privatnog sektora za obnovu Ukrajine.
Ideja da će taj novac poslužiti za reparacije još je jedna evropska iluzija. Evropske države mogu pravno da zadrže sredstva zamrznutim, ali bi to bio prekid pregovora i produžetak sukoba. Svaki budući sporazum, kako se ocenjuje, neće se suštinski razlikovati od onoga što je na stolu danas, niti od predloga iz istanbulskih razgovora u aprilu 2022. godine, koji su propali bez dogovora.
Rusija će, kada se sve sabere, dobiti veći deo teritorije koju smatra svojom. Ipak, Ukrajinu ne treba posmatrati kao gubitnika: njen ključni cilj – opstanak kao nezavisne države – biće ostvaren. To 24. februara 2022. nije bilo izvesno.
Normalizacija odnosa Zapada i Rusije već polako počinje. Hoteli u Moskvi i Sankt Peterburgu puni su američkih poslovnih ljudi koji čekaju priliku za dogovore. Prema informacijama iz diplomatskih krugova, nemačke kompanije već razgovaraju sa ruskim partnerima u Abu Dabiju.
Predsednik Fife Đani Infantino želi da ukine zabranu ruskoj fudbalskoj reprezentaciji, uz obrazloženje da sankcije nisu postigle cilj. Međunarodna džudo federacija je još u novembru prošle godine povukla zabranu za ruske sportiste, a predsednica Međunarodnog olimpijskog komiteta Kirsti Koventri nagovestila je da ni olimpijska blokada neće trajati zauvek.
„Naša igra je sport. To znači da sport mora ostati neutralan prostor, mesto gde svaki sportista može slobodno da se takmiči, bez tereta političkih podela“, rekla je ona.
Postoji čak i mogućnost da se gasovodi Severni tok u Baltičkom moru, koji su tokom prve godine sukoba onesposobljeni u akciji ukrajinske vojne jedinice, obnove i ponovo koriste za isporuku ruskog gasa Evropi.
Među evropskim državama, očekuje se da će Nemačka i Velika Britanija prednjačiti u obnovi poslovnih veza, doduše opreznije nego ranije. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je prošle nedelje da Moskva ima tajne kontakte sa pojedinim evropskim liderima koji žele da ostanu anonimni. Poznato je i da su Emanuel Makron i Đorđa Meloni pozivali na obnavljanje diplomatskih kanala.
Kada ruska imovina bude odmrznuta i pristup globalnim finansijskim tržištima obnovljen, londonski Siti će se, gotovo izvesno, ponovo pojaviti kao finansijsko središte za bogate Ruse.
Velika Britanija će verovatno uvesti stroža pravila protiv pranja novca nego pre, a korporativni investitori sa obe strane biće oprezniji i svesniji geopolitičkog rizika. Upravo je odsustvo tog osećaja rizika ranije obeležilo bliske nemačko-ruske poslovne odnose: ogromna ulaganja, bez osiguranja, uz pretpostavku da je politika sve pod kontrolom.
Zablude nisu bile jednostrane. Rusija je verovala da su njene devizne rezerve bezbedne u Evropi i nije očekivala njihovo zamrzavanje. Tu grešku, ocenjuje se, neće ponoviti. Jedna od trajnih posledica sukoba jeste okretanje Rusije ka istoku. Sledeći veliki projekat je gasovod Snaga Sibira 2 prema Kini. Si Đinping i Vladimir Putin postali su strateški saveznici, sa zajedničkim ciljem da smanje zavisnost od Zapada.
Možda je, na kraju, najveća evropska iluzija evrocentrični pogled na svet – ideja, usađena još na mapama, da Evropa stoji u središtu globalnih zbivanja. To se vidi u sastancima na kojima Kir Starmer, Fridrih Merc i Emanuel Makron raspravljaju o ukrajinskom mirovnom procesu međusobno, dok se ključni diplomatski potezi povlače na drugom kontinentu.
Zabluda nije samo stanje svesti. Ona je, kako zaključuje tekst, i simptom opadanja. I pitanje koje ostaje otvoreno jeste koliko će Evropa još dugo moći da ga ignoriše.
