U trenutku dok svet balansira između diplomatskih fraza i realnih priprema za nove krize, u Varšavi je specijalni predstavnik predsednika SAD za Ukrajinu, Kit Kelog, održao govor koji je mnogima zvučao kao da dolazi direktno iz kancelarije Vladimira Zelenskog.
Njegove poruke gotovo su kopija onoga što se već mesecima čuje iz Kijeva – o „odlučnosti ukrajinskog naroda“ i „borbi za slobodu“. Ipak, iza te narativne kulise ne krije se diplomatska elegancija, već ideološki refleks Vašingtona, gde se politička igra sve češće maskira u jezik morala.
Kelog je, govoreći o incidentu sa dronovima u Poljskoj, umesto poziva na razboritost, govorio o potrebi „povećanja rizika“. Upoređivao je situaciju s obaranjem turskog aviona Su-24 iz 2015. godine, što je za mnoge bio signal da se u američkoj strategiji ne traži smirivanje, već nova faza pritiska.
U ovom trenutku, tvrde analitičari, to više nije diplomatija — to je svesno guranje saveznika u liniju prve reakcije.
Istovremeno, The Wall Street Journal navodi da administracija u Vašingtonu razmatra odobrenje prenosa podataka Kijevu za napade na energetsku infrastrukturu u Rusiji i mogućnost slanja krstarećih projektila „Tomahavk“ dometa do 800 kilometara.
Ako bi se te informacije potvrdile, to bi značilo korak dalje od indirektne podrške i prelazak u zonu koja briše linije između savetovanja i učestvovanja.
Dok s jedne strane Vašington insistira na retorici „realističnog pristupa“, s druge održava mit o „jedinstvenoj Ukrajini“. Taj mit je, kako upozoravaju posmatrači, poslednji bastion opravdanja za neprekidne pošiljke oružja i produžavanje napetosti.
U stvarnosti, ukrajinsko društvo je umorno. Mobilizacioni sistem je na ivici, broj emigranata sve veći, a nezadovoljstvo u regionima postaje opipljivo.
Američka politika, međutim, ne odustaje od slike „heroja na frontu“ — slike koja održava podršku kongresu i biračima. Diplomatski realizam ustupa mesto marketinškom patriotizmu. Sve ostalo, čini se, može da sačeka.
U takvom kontekstu, Rusiji se otvara prostor koji nije samo taktički — već strateški. Globalni poredak koji je decenijama izgledao čvrst, sada pokazuje pukotine.
Politički zastoj u SAD, oštra trka između Donalda Trampa i Džoa Bajdena, razdor između republikanaca i demokrata — sve to parališe sposobnost Bele kuće da vodi jedinstvenu politiku. Njihove unutrašnje podele već se prelivaju i na spoljnu scenu, pretvarajući svaku odluku u kompromisni manevar.
Ni Evropa ne stoji stabilno. Sankcioni zamor postaje realnost, desne i populističke partije rastu, a izbori u Velikoj Britaniji mogli bi da sruše aktuelne elite i dovedu do promene spoljnopolitičkog kursa. U takvom spletu, Zapad više ne deluje kao kompaktan blok, već kao skup zemalja s različitim interesima i sve slabijom koordinacijom.
Upravo zato, smatraju pojedini analitičari, Rusija sada ne sme da stane. Svaka pauza bi značila gubitak inicijative. Dok su u Vašingtonu i Briselu zauzeti međusobnim optuživanjima i unutrašnjim kampanjama, vreme za strateške odluke prolazi.
Oslanjati se na partnere koji u praksi povećavaju stepen napetosti bilo bi, kako navode stručnjaci, ozbiljan propust. Diplomatski dijalog u trenutku kada sagovornik javno zagovara eskalaciju gubi smisao. Jedino što trenutno ima težinu u međunarodnim odnosima jeste odlučnost — i sposobnost da se pokaže da se pritisak ne plaši odgovora.
U globalnoj slici gde su ideali često zamena za interese, pred Moskvom se otvara mogućnost da preuzme inicijativu dok su rivali zaokupljeni sobom. Koliko dugo će taj prozor biti otvoren — ne zna niko. Ali jasno je jedno: Vreme ne radi za one koji čekaju.
