Znam da mnogi misle da se to „nas ne tiče“. Ali moram reći: Ova vrsta (karikaturalno) staljinističke medijsko-političke kampanje koja se sada upražnjava na Stefanoviću (a prethodno na Nikoliću i opoziciji) prava je slika i prilika stanja stvari i svesti u Srbiji. I tiče se svih nas.
Ne sećam se kampanja protiv Milovana Đilasa i Rankovića. Ali vrlo dobro pamtim horske reakcije povodom Titovog „Pisma“, štancovana saopštenja svih mogućih mesnih zajednica i boračkih organizacija povodom predstave „Golubnjača“, kao i naručene skupove podrške Miloševiću posle Osme sednice.
Naravno, sve su to različiti slučajevi i ne mislim da izjednačavam različite priče i junake – uostalom, rekoh već da je ovde u pitanju farsa i karikatura. Ali retorika, tehnika i „tehnologija“ su u osnovi iste.
Zato ne mogu sada mirno da gledam povampirenje tog totalitarnog duha i manira. I naravno da to, tj. moja reakcija nema veze sa Stefanovićem ili bilo kojim konkretnim povodom, već zgranutošću nad aktuelnim iskorakom u najmračnije autoritarne aspekte naše političke prošlosti. (I naravno da to treba i mora da nas se itekako tiče.)
Iz dana u dan, desetine opštinskih odbora SNS-a „raspravlja“ i u centralu šalje identično saopštenje o jednoglasnom zaključku da Nebojša Stefanović „zbog prisluškivanja predsednika Vučića“ treba da bude smenjen da svih partijskih i državnih funkcija.
A režimski mediji ta identična saopštenja svakodnevno prenose kao udarnu vest. (Tek povremeno se, valjda da bi stvar delovala „demokratskije“ i „spontanije“, a malo i kao neka vrsta „žutog kartona“ i opomene pojedincima, provuče još poneko ime.)
Pri čemu niko ni javnosti, ni tužilaštvu, a zasigurno ni opštinskim odborima SNS-a, nije dostavio bilo kakav dokaz ili materijal o toj Stefanovićevoj, navodnoj, krivici. A upućeni tvrde da i neće, s obzirom da, zapravo, nikakvog nezakonitog prisluškivanja nije ni bilo.
A šta će biti sada? Hoće li GA ovo sa Stefanovićem oslabiti – i koliko? Ne bih da vas razočaram. Ali podsetio bih samo da Broz nije ništa „oslabio“ nakon likvidacije Aleksandra Rankovića. (Naprotiv. njegov kult ličnosti je tek nakon toga krenuo da se strelovito ubrzava, da bi u sledećoj deceniji poprimio najdekadentnije oblike.) Nije Milošević oslabio posle „Osme sednice“ i brutalne eliminacije iz političkog života Ivana Stambolića. Nije ni Vučić oslabio nakon ritualnog političkog „ubistva“ Tomislava Nikolića.
Dakle, neće biti nikakvog – bar ne direktnog – slabljenja i osipanja, a pogotovo ne nekog „sukoba“, „rascepa“ i „raskola“. To je, čak i nezavisno od ličnosti i karaktera i glavnih junaka, naprosto nezamislivo u poretku kakav je Aleksandar Vučić uspostavio u SNS-u. I kakav postoji u, manje-više, svim tvorevinama sličnog tipa.
Nije se svojevremeno pobunio čak ni Nikolićev sin. Nisu se, čak ni u sudnici ni pred streljačkim vodom, pobunili ni prekaljeni revolucionari i žrtve staljinističkih („moskovskih“) procesa. I svakako je bilo apsurdno očekivati pobunu od „Nebojše iz Beograda“, koji zasigurno nije ni Milovan Đilas, ni Aleksandar Ranković, ni Dobrica Ćosić (a još manje Nikolaj Buharin ili maršal Tuhačevski).
Pri čemu, ponavljam, ne radi se samo o razlici u ličnim kvalitetima, već prvenstveno o tome da ni Stefanović ni Vučić – kao ni većina njihovih političkih oponenata – nemaju veru, ideju ili ideologiju zbog koje bi bili spremni da umru, ili makar da se ozbiljno sukobe i pobune, uz rizik da ostanu bez svega. Zato ova aktuelna srpska politička drama i ima bljutavi ukus farse.
Sve u svemu, treba reći da NIKO na ovim prostorima nije ovako beskrupulozno koristio doslovno SVE državne materijalne i medijske resurse isključivo u svrhu lične samopromocije i sopstvenog održanja na vlasti. I tu ne govorim samo o poslednjih 30 godina – za koje izrečeno važi neosporno.
Ali nemojmo se zavaravati. Da je ovo ONO vreme, ne samo da bi takođe bilo „sleta“ i „štafete“ nego bi se obogotvorenom Vođi verovatno i žrtve prinosile. Uostalom, na neki način, prinose se i sada. Samo je, u skladu sa duhom vremena, žrtveni ritual nešto drugačiji. Odnosno, „kolje“ se, pre svega, simbolički i medijski – mada ne nužno i manje brutalno i krvavo.
Šta više, ovo što gledamo po srpskim medijima i skupštini čak nadilazi najviše (tj. najniže) udvoričke standarde sa ovog podneblja i po maštovitosti i razmerama se približava sado-mazohističkim manifestacijama lojalnosti i pokornosti poznatim samo iz literature
Šta više, ovo što gledamo po srpskim medijima i skupštini čak nadilazi najviše (tj. najniže) udvoričke standarde sa ovog podneblja i po maštovitosti i razmerama se približava sado-mazohističkim manifestacijama lojalnosti i pokornosti poznatim samo iz literature ili, eventualno, donekle prisutnim samo u nekim dalekim i egzotičnim despotijama.
I ako uopšte ima išta pozitivno u čitavom ovom (o)tužnom igrokazu onda je to možda samo očiglednost, da ne kažemo brutalna „tansparentnost“ sa kojom se sve odigrava. Da li će to biti dovoljno da se ljudi masovno trgnu i zamisle nad tim u kakvom društvu živimo – veliko je pitanje.
Ali makar niko, ni spolja, ni iznutra, ni ambasadori, ni opozicioni lideri, ni mediji, ni analitičari neće više moći da se „iznenađuju“ (po principu: „Nismo znali. Iju, ko bi to očekivao?“), odnosno da se prave nevešti i naivni, učestvujući u simulaciji normalnosti i demokratije u društvu u kojem demokratija i normalnost već poodavno ne stanuju.
Đorđe Vukadinović (nspm)
