Jedan sam od potpisnika „Svetosavskog proglasa za spas Kosova i Metohije“, a verujem da će biti hiljade potpisnika i da on, na žalost, neće biti poslednji apel koji pišemo.
Koliko je vremena prošlo otkad smo mi sa ove i one strane stola upozoravali šta se dešava u Srbiji, i sebi i drugima delujući kao glas vapajućeg u pustinji, kao Prometeji, Sizifi, nekad kao budale, nekada kao naivčine i nekada kao zlonamerni koji neće da vide genijalne napore i genijalnu politiku koju deset godina vodi naše genijalno rukovodstvo pod još mudrijim vođom.
I ne samo da nećemo da vidimo, nego podmećemo klipove pod točkove, osporavamo tu politiku i ne vidimu svu njenu genijalnost.
Neke naše kolege delom su se povukle ili više nisu među živima, a bile su protagonisti te mantre (o genijalnosti).
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Želim da verujem da su to radili u iskrenoj veri i naivnosti. Ali, svako ko je intelektualno pošten i razuman, on se preispituje o tome šta je u nečijoj glavi, šta taj neko stvarno misli.
Moje veliko iskustvo govori da najčešće nema nikakve skrivene pozadine i da su stvari najčešće onakve kako izgledaju. A ova stvar sa kosovskom politikom Aleksandra Vučića, SNS i aktuelne vlasti stoji katastrofalno od samoga početka – bez obzira na sve dimne zavese i medijske spinove koji su stvarali utisak da je drugačije.
Svest o toj činjenici je poslednjih dana i nedelja samo kulminirala.
Delujem sebi komično kad mislim kako će nekom čitaocu izgledati ono za šta sam se ja zalagao poslednjih godina, naročito otkako su se intenzivirale pretnje i ultimatumi.
Ja, mi koji smo ovde, upinjemo se da pokažemo da je ultimatum – ultimatum, da je ucena – ucena, da je priznanje nezavisnosti upravo to – priznanje nezavisnosti i da je kapitulacija – kapitulacija.
Neverovatno je koliko je intelektualne i medijske snage uloženo u to da se to demantuje, odnosno da se kaže da kapitulacija nije kapitulacija i da priznanje nije priznanje.
Trebao bi nam ceo dan da dokumentujemo crnilo kosovske politike koja se vodi, a ključna tačka je bio Briselski sporazum.
On je bio plaćena dozvola, odobrenje SNS -u za dolazak na vlast. U aprilu 2013. smo protestvovali protiv Briselskog sporazuma, a tada su nam prebacivali da je to „intelektualno sitničarenje“. Da ne pominjem veliku pobedu 2015-te, onaj 25. avgust kada je Marko Đurić proglasio 5:0, a Aleksandar Vučić čestitao građanima Srbije formiranje Zajednice srpskih opština.
Mnogo je još tačaka na tom putu prihvatanja nezavisnosti Kosova.
Što se tiče posledica, treba pogledati kakvo je stanje na severu KiM i uporediti ga sa onim od pre 10-12 godina.
Pre dolaska ove pobedničke, genijalne i trijumfalne politike, uz sve probleme koje su imali Srbi na severu KiM – prištinska noga nije mogla da kroči severno od Ibra.
Kada su to pokušali dva puta, jedva su ih spasili helikopterima Kfora. To je bila realnost!
A sada?
Sad se šetaju ko hoće, kad hoće i tog Marka Đurića hapse i vodaju ko mečku, slikaju se sa njim, selfiraju iz Prištine. Postavili su i stalne postave i baze na severu KiM. Itd, itd!
Nema nikakve sumnje da ovo što se dešava jeste zlo, strašno i bez presedana. Moglo bi se desiti da, ako se prihvati ova kapitulacija, to zaista bude događaj bez presedana u srpskoj istoriji. Mi smo ovde okupljeni da to ne bude.
Ne da bismo seirili, da smo bili u pravu, ne da bismo likovali zbog teškoća vlasti i Vučića da bi napravio korak u tom pravcu, nego da ga sprečimo u izdaji.
Ako je išta dobro u ovom zlu je da su maske pale. To je potpuno jasno. Vidimo režimski trud, njihovih propagandista, ali maske su uveliko pale sa te fatamorgane zvane „genijalna kosovska politika vlasti i njene pobede“.
Druga dobra stvar, dobit – odnosno kolateralna dobit od ovog zla – jeste to što je sazrela svest o potrebi ujedinjavanja svih patriotskih i državotvornih snaga na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom pakovanju.
To je moj lični apel da svi doprinesemo slozi ne zbog apstraktnog jedinstva već zato što smo ljudi koji nemaju dileme da je izdaja – izdaja.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(Fakti)
