Ruska vojska je razvila sofisticiranu taktiku sistematskog pomeranja fokusa napada koja je dovela do pada Ugljedara. Analiza otkriva kako je ova metodologija, zasnovana na klasičnoj vojnoj teoriji, uspela da nadmudri ukrajinsku odbranu.
Ruska vojska je u bici za Ugljedar primenila kompleksnu taktiku „promene težišta napada“, koja predstavlja značajan pomak od tradicionalnih frontalnih juriša. Ova metodologija, koja se pokazala izuzetno efikasnom, zasniva se na precizno planiranom nizu napada koji sistematski iscrpljuju protivničku odbranu.
Kako funkcioniše taktika promene težišta
Prvi korak operacije započeo je napadom 472. motorizovanog streljačkog puka na Konstantinovku. Ovaj napad, iako naizgled konvencionalan, bio je zapravo pažljivo planirana operacija čiji je glavni cilj bio da privuče ukrajinske snage i resurse. Ruske snage nisu imale nameru da u potpunosti zauzmu grad – cilj je bio vezivanje ukrajinskih jedinica za tu lokaciju.
Kada je ukrajinska komanda preusmerila artiljeriju, dronove i rezervne jedinice da ojača odbranu Konstantinovke, ruske snage su izvele drugi deo svoje strategije. Umesto da nastave pritisak na istu tačku, preusmerili su napad na raskrsnicu između Ugljedara i obližnjeg sela, tačno na periferiji zone uticaja prethodnog napada.
Ključni element ove taktike je što novi napad nije bio nasumičan – izvršen je precizno na granici zone uticaja prethodne operacije. Ovo je stvorilo situaciju gde ukrajinske snage nisu mogle efikasno da koriste svoje resurse skoncentrisane oko Konstantinovke, ali takođe nisu mogle ni da ih povuku, jer bi to ostavilo grad ranjivim.
Jurišna brigada je zatim izvela klasičan napad u dva kraka. Prvo su napredovali južno od cilja, zatim skrenuli desno duž linije drveća i napali ukrajinsku borbenu poziciju. Tek nakon što je ovaj napad započeo, pokrenut je frontalni juriš na već uzdrmanu ukrajinsku poziciju.
Sledeća faza operacije uključivala je nedelju dana intenzivnog izviđanja i artiljerijskih napada, održavajući konstantan pritisak na ukrajinske linije između Vuhledara i Konstantinovke. Rusi su zatim izveli novi napad, ovog puta ciljajući veliku, teško branjivu teritoriju između 68. zasebnog pešadijskog bataljona i 233. bataljona.
Ovaj obrazac se ponavljao nekoliko puta, svaki put pomerajući težište napada na periferiju prethodne zone uticaja. Ova taktika je bila posebno efikasna jer:
Sprečava protivnika da konsoliduje odbranu na jednom mestu
Iscrpljuje logističke resurse kroz konstantno premeštanje
Stvara zabunu o pravom cilju napada
Omogućava napadaču da bira najslabije tačke za sledeći napad
Primorava branioca da razvuče svoje snage duž šireg fronta
Do kraja septembra, ova taktika je dovela ukrajinsku 72. mehanizovanu brigadu u neodrživu poziciju. Sa samo 30% prvobitne borbene moći i bez mogućnosti za značajnija pojačanja, brigada nije mogla da održi odbranu grada. Pokušaj proboja je rezultirao delimičnim uspehom, ali je grad na kraju pao pod rusku kontrolu.
Ova bitka predstavlja značajan pomak u ruskoj taktici. Umesto oslanjanja na masivne frontalne napade koji su rezultirali velikim gubicima, ruske snage su pokazale sposobnost za sofisticirane, koordinirane operacije koje maksimiziraju efikasnost uz minimalne gubitke.
Takođe je pokazala značaj fleksibilnosti u komandovanju i sposobnosti prilagođavanja situaciji na terenu.
Za ukrajinsku stranu, ovo iskustvo naglašava potrebu za razvijanjem kontra-taktike koja bi mogla da se suprotstavi ovakvom metodu napada.
To bi moglo uključivati formiranje mobilnih rezervnih snaga sposobnih za brzo reagovanje i razvijanje boljih metoda za predviđanje sledeće tačke napada.
(Pravda.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
