Vodeći ruski stručnjak za spoljnu politiku Ivan Timofejev procenjuje da se svet vratio sukobima i da sada samo ostaje nada da oni neće biti nuklearni
Godine 1989. „kratki 20. vek“ završio se „krajem istorije“ i pobedom zapadnog kapitalističkog sveta nad sovjetskim socijalističkim projektom. U to vreme, nije preostala nijedna država, ili zajednica u svetu koja je nudila realnu alternativu američkom viđenju ekonomije, društva i političkog sistema pod vođstvom SAD.
Sovjetski blok se sam raspao. Veliki deo se brzo integrisao u NATO i Evropsku uniju. Drugi veliki svetski igrači počeli su da se organski integrišu u svetski sistem sa centrom na Zapadu mnogo pre kraja Hladnog rata.
Kina je zadržala visok nivo suvereniteta u smislu svog domaćeg poretka, ali je brzo prešla u kapitalističku ekonomiju, aktivno trgujući sa SAD, EU i ostatkom sveta, piše vodeći ruski ekspert za spoljnu politiku i programski direktor „Valdajskog kluba“ Ivan Timofejev za RT internešenel.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Peking je, u međuvremenu, izbegavao da promoviše socijalistički projekat u inostranstvu. Indija je izbegavala da traži sopstvene globalne projekte, iako je do danas takođe zadržala visok nivo identiteta u svom političkom sistemu i do sada je izbegavala pridruživanje blokovima i savezima. Drugi veliki igrači su takođe ostali u okviru pravila igre „liberalnog svetskog poretka“, izbegavajući pokušaje da se to ospori.
Pojedinačni buntovnici poput Irana i Severne Koreje, nisu predstavljali veliku pretnju, iako su izazivali zabrinutost zbog svog tvrdoglavog otpora, upornog promovisanja nuklearnih programa, uspešnog prilagođavanja sankcijama. Zbog toga je, navodi Timofejev, svaki potencijalni vojni napad na njih bio isključen. Na kratko se činilo da bi radikalni islamizam mogao da se pozicionira kao „globalni izazov“ ali ni on nije mogao da uzdrma postojeći poredak.
Prvobitno spektakularne vojne kampanje SAD i njihovih saveznika u Iraku i Avganistanu, na kraju su učinile malo na „demokratizaciji“ islamskog sveta. Ali ni to nije dovelo do globalne promene. Štaviše, borba protiv radikalnog islamizma je čak ojačala identitet zapadnog sveta kao čuvara sekularnog i racionalnog, nasuprot religioznom i fundamentalističkom.
Rusija je, na prvi pogled, našla svoju nišu u novom svetskom poretku. Zemlja je postala periferna ekonomija specijalizovana za snabdevanje sirovinama. Njeno tržište su željno eksploatisale globalne zapadne kompanije. Njena krupna buržoazija postala je deo globalne elite. Njena industrija je ili degradirala ili se uključila u globalne lance. Ljudski kapital se postepeno smanjivao.
U celini gledano, zapadni „partneri“ su Rusiju doživljavali kao oslabljenu i prilično predvidljivu silu. Povremeni izlivi negodovanja zbog bombardovanja Jugoslavije, rata u Iraku ili revolucija na postsovjetskom prostoru bili bi nekako „ispeglani“ i nisu se smatrali velikim problemom, piše Timofejev.
Bilo je moguće kritikovati Moskvu zbog njenog „nasleđa autoritarizma“ ili stanja ljudskih prava, periodično joj držati predavanja i to „mešati“ sa pohvalama njenoj kulturnoj srodnosti sa Zapadom, ali istovremeno stavljajući joj do znanja da neće biti dublje integracije.
Stidljivi pokušaji ruskih biznismena da kupe kompanije poput „Opela“ ili „Erbasa“ ili da steknu imovinu u drugim oblastima – drugim rečima, da uspostave nešto ravnopravnije i međuzavisne ekonomske odnose – bili su neuspešni. Moskvi je takođe veoma eksplicitno rečeno da njena zabrinutost oko vojnog angažmana Zapada na postsovjetskom prostoru nema legitimnu osnovu i da će biti ignorisana.
Sve u svemu, krajem 2000ih, pa čak i 2010ih, moglo se govoriti o prilično visokom stepenu održivosti poretka koji je uspostavljen od kraja Hladnog rata. Međutim, 2022. godine konačno je postalo jasno da je „kraj istorije“ završen. Svet je sada nastavio svoj uobičajeni tok globalnih preokreta, borbe za opstanak, žestoke konkurencije i rivalstva, piše Timofejev.
Da bismo adekvatno procenili ovu novu fazu, važno je razumeti značenje ideje „kraja istorije“, navodi ekspert. Njeno poistovećivanje sa dobro poznatim konceptom Fransisa Fukujame pruža samo površno razumevanje; „kraj istorije“ ima mnogo dublje normativne i političko-filozofske korene koji se mogu naći prvenstveno u dve modernističke političke teorije – liberalizmu i socijalizmu.
Oba su zasnovana na verovanju u neograničenu moć i normativnu vrednost uma. Um je taj koji omogućava čoveku da preuzme kontrolu nad silama prirode kao i elementarnim silama, i mračnijim stranama ljudske prirode i društva.
U SAD liberalizam i realizam koegzistiraju decenijama. Prvi ima ideološku i doktrinarnu ulogu. Drugo je nekako iza paravana, kompenzujući ideološke šablone pragmatizmom i zdravim razumom. Otuda često kritikovana američka „politika dvostrukih standarda“.
U SSSR-u, ispod betonskih ploča socijalističkog verovanja, postojala je i sopstvena verzija realizma koji nije bio refleksivan u meri u kojoj je bio u Americi, ali je implicitno razvijana među akademskom naukom, diplomatijom i inteligencijom. Postojanje ovog sloja (njena ikona je kasnije postao Jvgenij Primakov) omogućilo je Rusiji da prilično brzo stekne pragmatičnu osnovu za svoju spoljnu politiku nakon nekoliko godina idealizma krajem 1980ih i početkom 1990ih.
Do 2000ih, ruska spoljna politika je konačno bila na realističnom putu. Za razliku od SAD, Moskva nije imala ideološku perspektivu i nije htela da je ima, pošto se zasitila takvim opsesijama tokom sovjetskog perioda. U SAD i na Zapadu u celini, ideološka komponenta je opstala, dodatno potvrđujući njen značaj u kontekstu pobede u Hladnom ratu.
Dualizam ideologije i pragmatizma, međutim, ima svoju zamku. A to je da ideologija može biti ne samo paravan za pragmatične realiste, već i predmet vere za mnoštvo diplomata, akademika, novinara, vojske, biznismena i drugih predstavnika spoljnopolitičke elite, navodi Timofejev.
Ideologija je sposobna da bude samoodrživa vrednost koja društveno delovanje može da učini vrednosno-racionalnim, a ne ciljno-racionalnim. Pristup spoljnoj politici u smislu demokratizacije, odnosno stepena uključenosti u globalnu tržišnu ekonomiju, primer je uticaja ideologije na percepciju spoljne politike i formulisanje spoljnopolitičkih ciljeva. Na pokušaj demokratizacije Avganistana može se gledati sa skepticizmom, ali u SAD je postojao priličan broj iskrenih pristalica te ideje.
I dogmatizam američke spoljne politike i njen realizam pokazali su se ključnim za kratkoću „kraja istorije“. Ova mešavina je dovela do neodrživih politika poput pomenute avganistanske avanture, s jedne strane, i odstupanja od „kanona“, izraženog u dvostrukim standardima i nasilnom promovisanju interesa pod pobožnim sloganima, s druge strane. Prvi je doveo do rasipanja resursa i erozije vere u svemoć hegemona (avganistanski otpor je uspeo da se oslobodi ne samo „neefikasnog SSSR-a“, već i „efikasne SAD“ sa svim svojim saveznicima).
Drugi je bio erozija poverenja i rastući skepticizam kod drugih velikih igrača. Rusija je bila prva, zatim je Kina počela da dolazi do sličnog shvatanja. U Rusiji je to počelo da se pojavljuje usred širenja NATO-a na istok na postsovjetskom prostoru. U Kini se to dogodilo kasnije kada je tadašnji američki predsednik Donald Tramp pokrenuo napad u obliku trgovinskog i sankcionog rata ne trepnuvši okom.
Međutim, Moskva i Peking su odgovorili drugačije. Rusija je 2014. udarila pesnicom o sto, a zatim prevrnula sto. Kina je počela snažno da se priprema za najgori scenario, a da još nije otvoreno izazivala SAD. Ali čak i bez takvog izazova, u Vašingtonu se Kina doživljava kao opasniji dugoročni protivnik od Rusije.
Godine 2022. ostaci ere „kraja istorije“ konačno su postali stvar prošlosti. Međutim, nije bilo povratka u Hladni rat. Ruska politika je uglavnom zabrinuta za bezbednosne interese. Ona nije izvedena iz ideologije, iako uključuje komponente identiteta „ruskog sveta“, kao i istorijske motive za suprotstavljanje nacizmu. Rusija ne nudi globalnu ideološku alternativu uporedivu sa liberalizmom – niti je Kina još preduzela takve inicijative.
Kraj „kraja istorije“ je značajan po nekoliko drugih detalja. Prvo, jedna velika sila je rizikovala da se odrekne prednosti „globalnog sveta“ preko noći. Istoričari će se raspravljati o tome da li je Moskva tako brzo očekivala tako oštre sankcije i odlazak stotina stranih kompanija. Međutim, jasno je da se Rusija energično prilagođava novoj realnosti i da ne žuri da se vrati globalizaciji usredsređenoj na SAD.
Drugo, zapadne zemlje su se upustile u veoma oštru „čistku“ ruske imovine u inostranstvu. Preko noći, njihove jurisdikcije su prestale da budu „sigurna utočišta“ u kojima se poštuje „vladavina prava“. Sada je politika ta koja daje prednost, a Rusija je jedina luka u koju njeni građani mogu da nađu relativni mir. Stereotipi o „stabilnosti i bezbednosti“ Zapada se ruše. Naravno, malo je verovatno da će tamo započeti sličnu čistku druge imovine. Ali gledajući Ruse, spoljni investitori se pitaju da li bi trebalo da zaštite svoje rizike.
Treće, pokazalo se da bi na Zapadu mogli da se suoče ne samo sa oduzimanjem imovine, već i sa direktnom diskriminacijom na osnovu nacionalnosti. Hiljade Rusa koji su „bežali“ od „krvavog režima“ iznenada su se suočili sa odbacivanjem i prezirom. Drugi koji pokušavaju da dokažu da su čak i veći „rusofobi“ od svojih partnera domaćina trče ispred antiruskog propagandnog voza. Međutim, to ne garantuje da će ih tvrdoglavi dogmatičari prigrliti.
Sukob između Rusije i Zapada će se verovatno razvući decenijama, bez obzira na to kako se sukob u Ukrajini završi. U Evropi će Rusija igrati ulogu Severne Koreje, uz mnogo veće sposobnosti. Veliko je pitanje da li Ukrajina ima snage, volje i resursa da postane evropska Južna Koreja.
Sukob između Rusije i Zapada će dovesti do jačanja uloge Kine kao alternativnog finansijskog centra i izvora modernizacije. Jača Kina će samo ubrzati svoje rivalstvo sa SAD i njihovim saveznicima. „Kraj istorije“ je završen povratkom na svoj uobičajeni tok.
Jedan od njih je kolaps svetskog poretka kao rezultat velikih sukoba između centara moći. Ostaje da se vidi da li sledeći ciklus neće biti poslednji za čovečanstvo, s obzirom na rizike od otvorenog vojnog sukoba između velikih sila sa naknadnom eskalacijom u nuklearni sukob punih razmera.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
(RT)
