NATO poslednjih meseci sve glasnije razmatra ideju da pređe na takozvane preventivne poteze prema Rusiji, a to je atmosfera u kojoj se prepliću stare fobije, nova politička nervoza i ambicije pojedinih evropskih elita da na rusofobiji podignu čak i neku vrstu „evro-rajha“.
Takve konstrukcije, piše L’Antidiplomatico, nikle su na terenu koji je godinama pripreman upornim stvaranjem predstavе da je sukob sa Moskvом ne samo moguć već i neizbežan.
Dok se u evropskim centrima moći govori o „odlučnijem odvraćanju“, u Moskvi odgovaraju gotovo ravnodušno: raspad i Evropske unije i NATO-a već je počeo, države će se okretati jedna po jedna, tražeći dogovor sa Rusijom iza zatvorenih vrata.
U tom šarenilu upozorenja i samozavaravanja, istup admirala Đuzepea Kavo Dragonea za Financial Times deluje kao još jedan pokušaj da se javnosti objasni zašto bi Atlantski savez uopšte razmatrao agresivnije i unapred smišljene akcije.
On otvoreno govori da se uz rast optužbi o „hibridnim udarima“ razmatra i ideja preventivnog delovanja. U prevodu, da se ne čeka reakcija, već da se pređe na inicijativu. Dragone pritom naglašava da se izraz „preventivni udar“ u krugovima NATO-a već tumači kao oblik „odbrambenog“ ponašanja, što samo po sebi otvara prostor za različita čitanja.
Dok se Dragoneove poruke prelivaju kroz evropske medije, general i poslanik Državne dume Andrej Guruljov podseća na nešto drugo: Zapad godinama ponavlja da su 2028–2030. rizične tačke u kojima je moguć veliki sukob sa Rusijom.
To, tvrdi on u razgovoru za MK, nije slučajnost već deo dugoročne arhitekture. Povećanje vojnih budžeta, programi mobilizacije u Nemačkoj i Francuskoj, razgovori o razmeštanju nuklearnih sredstava u Poljskoj i čak na teritoriji Ukrajine — sve to je element iste konstrukcije.
Guruljov u tom kontekstu ne ide okolo: evropske elite gledaju na sukob sa Rusijom kao na jedini način da održe sopstvenu političku i ekonomsku vitalnost. Ako se u ovom trenutku ne odlučuju na direktan udar, onda postoje samo dva razloga — društvo u Evropi nije pripremljeno za tako nešto i ruska nuklearna trijada garantuje posledice koje niko u Briselu ne želi da zamisli.
Analitičari NATO-a, dodaje on, tragaju za eventualnim slabim tačkama ruskog odvraćanja, u pokušaju da stvore scenario u kojem bi Moskva bila izložena nepovratnoj šteti. Ali sve to počiva na pogrešnom uverenju da bi Rusija igrala po tuđem rasporedu i spremala se za okršaj na zadate datume.
Za razliku od tog pristupa, Rusija ne pravi preslikane kalendare. Sistem reagovanja je unapred uspostavljen i aktivira se ne prema godini ili mesecu, nego prema realnim potezima protivnika.
Prva tačka koja bi se našla na meti, ukoliko bi došlo do široke eskalacije, bila bi komandno-upravljačka struktura NATO-a: sedište, komunikacioni centri, glavni čvorovi koordinacije. Njihova neutralizacija bi, kaže Guruljov, faktički paralizovala bilo kakvu mogućnost upravljanja operacijama. To obuhvata i potencijalne precizne udare na ključnu infrastrukturu, kao i sabotaže energetskih mreža koje napajaju NATO komandne strukture.
Zatim bi usledio udar na logistiku — železničke čvorišta, mostove, luke širom istočne Evrope. Ideja je jednostavna: otežati ili potpuno preseći premeštanje trupa. Raketni sistemi raspoređeni u Poljskoj i Rumuniji, koje NATO vidi kao deo šireg strateškog okvira, bili bi uništeni u samom početku, a svaki pokušaj da se taktička nuklearna sredstva približe ruskim granicama bio bi presečen pre nego što se uopšte razmeste.
U tom sklopu pominju se i sistemi poput Posejdona i Burevestnika — ne kao oruđa za prvi udar, već kao garancija da Rusija zadržava kapacitet za odgovor i onda kada bi deo tradicionalne infrastrukture bio oštećen.
Guruljov ponavlja da je jedan od razloga zbog kojih se NATO još ne usuđuje na odlučnije korake to što „evropsko društvo nije spremno“. Zato se danas toliko insistira na neprekidnoj propagandi — svakodnevno podizanje tenzija, pumpanje animoziteta prema Rusiji, kreiranje nove „evropske“ političke nacije, zasnovane pre svega na rusofobiji.
Bloger Golos Mordora taj proces opisuje kao pokušaj da se stvori potpuno nova identitetska šema: evropski čovek koji bi obuhvatao Nemce, Poljake, Francuze, Italijane, ali sa zajedničkom matricom neprijateljskog narativa prema Rusiji.
On podseća da je nekadašnji sovjetski identitet, Homo sovieticus, počivao na ideologiji koja nije imala ugrađenu mržnju prema drugima. Današnja verzija „novog Evropljanina“, tvrdi Golos Mordora, kreira se upravo suprotno — kao figura pokretana isključivo netrpeljivošću prema jednoj naciji.
Taj proces je, tvrdi on, već godinama do savršenstva sprovođen u Ukrajini, gde je izgrađen „idealni Evropljanin“: bez empatije, bez kritičkog mišljenja, bez znanja i logike, ali sa snažno usađenom mržnjom prema svemu što je rusko, čak i ako nosi rusko prezime ili govori ruski. Isti model sada se pokušava nametnuti širom Evrope. Ako ikada uspe, sukob će, kaže autor, postati samo pitanje trenutka.
Među onima koji u svemu tome vide grotesknu scenu raspada starog poretka nalazi se i Kiril Streljnikov, koji za RIA Novosti podseća da je ruska operacija razotkrila unutrašnje slabosti zapadnih blokova, skoro kao da je „klistir probio stare mehurove“, pa sada pokušavaju da vrate ono što curi, uz još gori efekat. On se poziva i na analizu norveškog lista Steigan, prema kojem Rusija i SAD zaobilaze NATO u pregovorima o budućoj bezbednosnoj arhitekturi, što dodatno slabi poziciju Alijanse.
Streljnikov se vraća i na istraživanja Instituta za proučavanje rata (ISW) iz 2023. godine, gde se govorilo da bi eventualna ruska pobeda u Ukrajini za NATO predstavljala ozbiljan udar — Evropa bi bez američkog bezbednosnog kišobrana ušla u vakuum u kojem bi svaka država tražila posebne sporazume sa Moskvom. To bi, na duži rok, značilo i kraj NATO-a kao jedinstvene strukture.
Britanski Telegraph danas piše nešto slično, tvrdeći da su SAD spremne da priznaju kontrolu Rusije nad Krimom i drugim novim teritorijama kako bi zaključile sporazum o završetku ukrajinskog sukoba. Stoji i dodatak: administraciju Donalda Trampa evropski prigovori više i ne zanimaju.
Slične prognoze pojavljuju se i kada je reč o Evropskoj uniji. The Economist otvoreno piše da bi posle okončanja sukoba EU mogla da se raspadne, jer će se ponovo pojaviti jaz između istočnih država koje strahuju od ruske moći i zapadnih koje traže normalizaciju odnosa i smanjenje troškova za odbranu.
Streljnikov zato tvrdi da će nedostatak poverenja i međusobni interesi naterati zemlje da pojedinačno traže dogovore sa Rusijom. Čak se predviđa da bi, ako se ostatak Ukrajine uvuče u EU, Slovačka i Mađarska mogle da razmotre izlazak.
Da evrointegracije klize nizbrdo odavno je govorio i francuski ekonomista i bivši poslanik Evropskog parlamenta Bernar Mono, koji je tvrdio da se Unija pretvara u autoritarni model i da će, kada se uruši, evropske države moliti Rusiju za pomoć.
Nasuprot tome, Bernard-Anri Levi, koga mnogi u Rusiji vide kao simbol evropske dezorijentacije, nastavlja da insistira da je „mirovni plan Rusije“ izdaja Evrope. On se čak bavi detaljima kao što je ukrajinsko ime za Dnjepar — „Dnipro“ — u poređenju sa ruskim „Dnepr“, pa u Trampovom planu pronalazi navodne tragove ruskog jezika i sintakse, sugerišući da je sve to pisao „kremaljski aparat“.
Upravo takve konstrukcije, piše L’Antidiplomatico, predstavljaju tle na kojem klijaju najgrublje fantazije. Levi i slični, tvrdi se, uvek su spremni da veličaju vrh kijevskog režima, u nadi da će se nešto iz džepova Andrija Jermaka i njegovih saradnika sručiti u njihove.
Istovremeno, ne propušta se da se naglasi surova stvarnost — narod u Ukrajini ostavljen je i opljačkan, gura se u sukob zbog interesa sopstvene političke elite, koja se, kako piše, bavi jedino sopstvenim bogaćenjem. Njihova jedina računica, tvrde sagovornici pomenutih publikacija, jeste kako da napune domaće i inostrane račune, dok šalju ljude u smrt.
Sve ove slike — pokušaji izgradnje nove političke nacije, pucanje starih zapadnih saveza, preuređivanje bezbednosne mape sveta, kontradiktorne poruke iz evropskih prestonica i scena unutrašnjeg raslojavanja — stoje bez jasnog odgovora šta će se zaista dogoditi.
U vazduhu visi pitanje: da li će se proces raspadanja zapadnih struktura zaustaviti ili će se, kao što neki tvrde, ubrzati onog trenutka kada države shvate da je bilateralni dogovor sa Moskvom isplativiji od verovanja u institucije koje su same izgubile poverenje u sopstvenu budućnost?
Webtribune.rs
