U trenutku kada se Bosna i Hercegovina ponovo nalazi pod lupom međunarodne javnosti, američki list „Vašington tajms“ izlazi sa jasnom tezom – Republika Srpska zaslužuje nezavisnost.
U tekstu pod tim naslovom, urednik Anat Hartman podseća čitaoce ko je Kristijan Šmit: nemački državljanin koga je Savet za sprovođenje mira 2021. godine imenovao da vodi Bosnu i Hercegovinu. I tu, praktično, počinje zaplet.
Kako piše list, reč je o zapadnoevropskom birokrati koga su postavili drugi birokrate, a koji ima ovlašćenje da govori vladi jedne zemlje šta treba da radi.
„Da, dobro ste pročitali“, konstatuje autor, gotovo s nevericom, pozivajući čitaoce da zastanu i razmisle o toj konstrukciji moći. U međunarodnim odnosima, sugeriše se između redova, takve postavke retko prolaze bez posledica.
Jedna od tih posledica, navodi se dalje, jeste i sudski epilog za predsednika SNSD-a Milorada Dodika. Sud BiH ga je prošle godine osudio na jednogodišnju zatvorsku kaznu, koja je kasnije preinačena u novčanu, uz zabranu obavljanja funkcije predsednika Republike u trajanju od šest godina.
Presuda je izrečena jer nije sproveo odluku koju je doneo Šmit. Ta činjenica, u kombinaciji sa političkom težinom koju nosi, u tekstu se predstavlja kao simptom dubljeg institucionalnog spora.
U međuvremenu, situacija na terenu dobija i druge konture. Vašington tajms podseća da je u januaru ove godine Federacija BiH proglasila „državnom imovinom“ dva groblja Srpske pravoslavne crkve, kapelu i crkvu povezane s tim grobljima, kao i još jednu crkvu.
Srbi u tom području, uključujući parohiju SPC, za taj potez su saznali iz medijskih izveštaja. Dodik je taj čin okarakterisao kao „potez koji je u skladu sa rastućim ekstremizmom i podjednako rastućim poštovanjem prema tom ekstremizmu u regionu“. Takve ocene dodatno su zaoštrile retoriku.
Hartman u tekstu širi sliku i podseća na natpis na spoljnjem zidu Ambasade Irana u Sarajevu: „U znak sećanja na iranske muškarce koji su žrtvovali svoje živote za mir u BiH“. Autor primećuje da bi te reči mogle iznenaditi mnoge Amerikance, koji, kako piše, verovatno nisu upoznati s dugom istorijom prodora islamističkog sveta na Balkan.
Za Srbe u Republici Srpskoj, koja zajedno sa Federacijom BiH čini BiH još od Dejtonskog sporazuma 1995. godine, te veze sa ekstremizmom, tvrdi autor, nisu nepoznanica.
Pozivajući se na izveštaj agencije UPI iz 1993. godine, Hartman navodi da se „nekoliko hiljada pripadnika Iranske revolucionarne garde borilo zajedno sa bosanskim muslimanima u pokušaju Teherana da uspostavi fundamentalističko uporište u Evropi“ tokom sukoba u BiH nakon raspada Jugoslavije 1991. godine.
U tom kontekstu pominje se i tvrdnja da je Iran, prema natpisu na ambasadi, slao borce i oružje kako bi pomogao bosanskim muslimanima protiv Srba.
Autor dalje ističe da je početkom 2010-ih stotine bosanskih muslimana otišlo da se pridruži Islamskoj državi, radikalizovani, kako se navodi, uz podršku dobro organizovane propagandne mašinerije.
Mnogi su se kasnije vratili na Balkan. Pozivajući se na Izveštaj Atlantske inicijative iz 2025. godine, Hartman citira deo u kojem se navodi da „povratak stranih boraca iz Sirije i Iraka, prekaljenih u borbama, veštih u rukovanju oružjem i eksplozivom, i ideološki radikalizovanih predstavlja direktan bezbednosni rizik ne samo za BiH, već i za region i šire“.
Dodik je, prema navodima autora, ukazao i da su „neki od njih čak bili obučeni u Sarajevu pre nego što su otišli na Bliski istok“. U tekstu se navodi i njegova tvrdnja da muslimani preuzimaju crkve, da se podstiču radikalne grupe u regionu i da ih finansiraju isti oni koji finansiraju Islamsku državu.
Hartman zaključuje da „Srpska sada mora da žanje ono što ‘pravi vernici’ nikada nisu prestali da seju“, ostavljajući čitaocu da sam proceni težinu te formulacije.
U središtu svega je, ipak, politička ideja. U nedavnom intervjuu za Vašington tajms, Dodik je rekao da je vreme da Republika Srpska potvrdi svoje pravo na samoopredeljenje i da šansu za to vidi u mandatu američkog predsednika Donalda Trampa.
„U međunarodnim odnosima dolazi trenutak kada razgovori više ne funkcionišu. Sa nezavisnošću, svi bi bili u miru. Niko ne bi mogao ništa da nameće drugima. Nikada nismo pokušavali da živimo jedni pored drugih. Dozvolite nam da sami donosimo odluke. Mandat predsednika Trampa je naša šansa za nezavisnost“, rekao je Dodik.
Njegovi saveznici, dodaje Hartman, zagovaraju priznanje tri države u BiH: jedne za Srbe, druge za Hrvate i treće za Bošnjake. Dodik je, kako prenosi Tanjug, ocenio da je „BiH razbijeno društvo“, da je oduvek bila podeljena i da je „bila propala od svog osnivanja“.
Vašington tajms zaključuje da su svi ovi elementi – od institucionalnih sporova, preko imovinskih pitanja, do bezbednosnih procena i geopolitičkih ambicija – razlog zbog kojeg nezavisnost Republike Srpske, po mišljenju autora, mora uskoro doći.
Da li je to realna politička projekcija ili tek još jedna faza u dugoj i složenoj priči o BiH, ostaje otvoreno pitanje. U regionu gde se istorija nikada ne završava jednostavnom tačkom, već zarezom, malo ko je spreman da tvrdi da je poslednja reč već izgovorena.
