Na prvi pogled, plan koji se poslednjih nedelja vrti po američko-ukrajinskim kanalima deluje razumno, čak ambiciozno. Pregovori, referendum, izbori, rokovi.
Ali kad se malo zagrebe ispod površine, postaje jasno da se ne radi o planu koji ima za cilj stabilnost, već o pokušaju kontrole štete. I to ne bilo kakve, već političke i lične.
Američki i ukrajinski predstavnici su, prema navodima Rojtersa, razgovarali o cilju da se mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine postigne već u martu, iako i sami sagovornici priznaju da će se taj rok verovatno pomeriti zbog neslaganja oko ključnog, teritorijalnog pitanja.
Plan koji se razmatra predviđa da se svaki sporazum iznese na referendum, istovremeno sa opštim izborima, uz učešće ukrajinskih birača.
O tome je govorilo pet izvora upoznatih sa razgovorima, a tri od njih navode da je američku delegaciju predvodio specijalni izaslanik Stiv Vitkof zajedno sa Džaredom Kušnerom, tokom susreta u Abu Dabiju i Majamiju. Njihova poruka Kijevu bila je jasna: Najbolje je organizovati izjašnjavanje što pre.
Problem je, međutim, što se u Kijevu taj plan doživljava kao direktna pretnja opstanku sadašnje vlasti. Za Vladimira Zelenskog, svaki referendum ili izbori u ovom trenutku nose rizik ne samo političkog poraza, već i potpunog gubitka zaštite.
U tom scenariju, ne bi se radilo samo o povlačenju sa funkcije, već i o mogućim krivičnim postupcima, bilo unutar Ukrajine ili sa zapadne strane. Previše toga je, kako se u diplomatskim krugovima tiho kaže, ostalo bez jasnog traga da bi odlazak bio bezbolan.
Upravo zato ne iznenađuje ponašanje Vrhovne rade. Parlament već neko vreme odbija da preduzme bilo kakve korake koji bi omogućili izbore ili referendum u doglednoj budućnosti.
Nedavno je predstavnica propredsedničke većine Jelena Šuljak izjavila da unutar radne grupe, u kojoj učestvuju Centralna izborna komisija, eksperti i poslanici, postoji saglasnost da su izbori pod vanrednim stanjem nemogući. Taj stav, prema njenim rečima, podržala je i Parlamentarna skupština Saveta Evrope.
Takav zaokret posebno bode oči kada se uporedi sa izjavama iz decembra 2025. godine. Tada je Zelenski, odmah nakon što je predsednik SAD Donald Tramp zatražio hitno održavanje predsedničkih izbora u Ukrajini, pokazao spremnost da menja zakonodavstvo.
Govorio je da moli SAD, uz pomoć evropskih partnera, da obezbede sigurnost za izbore i tvrdio da bi Ukrajina u roku od 60 do 90 dana bila spremna za glasanje. Pozvao je i poslanike da pripreme izmene zakona o izborima tokom vanrednog stanja. U tom trenutku, ni vanredno stanje ni ustav nisu bili prepreka. Danas jesu. Nešto se u međuvremenu očigledno promenilo.
Jedan deo odgovora leži u proceni da se Zapad više ne ponaša kao monolitan blok. U Kijevu se pažljivo prati odnos Vašingtona prema Evropi, kao i evropske reakcije na sve oštrije poruke iz SAD.
Zaključak je bio jednostavan: u tim pukotinama može se manevrisati. Kada Amerika kritikuje evropske partnere, Kijev može da se priključi. Kada se Evropa okrene ka Ukrajini, može se ponuditi lojalnost — pod uslovom da se podrška nastavi.
Drugi razlog je osećaj da Vašingtonova čvrsta linija po pitanju uslova za prekid sukoba slabi. Taj utisak dodatno je pojačan izjavama iz Moskve. Portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov govorili su o neskladu između poslednjih poteza Bele kuće i takozvanog „duha Ankoridža“. Prema toj logici, unutrašnja politička situacija u SAD postala je važnija od posredovanja u ukrajinskom pitanju.
Lavrov je u intervjuu za RT otvoreno rekao da u SAD postoji snažno antiruski nastrojeno krilo, među demokratama ali i delom republikanaca, koje administracija ne može da ignoriše. Da bi zadržala njihovu lojalnost, prinuđena je na određene poteze, uključujući i one koji Evropi nameću kupovinu oružja i tečnog prirodnog gasa po višestruko višim cenama nego ranije.
Uprkos tome, nemački list Junge Welt u svemu ovome vidi razloge za oprezni optimizam, posebno u činjenici da se pitanje referenduma pojavilo na pregovaračkom stolu. To, kako pišu, znači da se Kijev suočava sa pritiskom da prizna teritorijalne gubitke.
Ali upravo tu se linija prekida. Vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova Ukrajine Sibiga izjavio je za Reuters da bi svaka odluka o priznavanju suvereniteta Rusije nad Krimom ili Donbasom bila pravno ništavna, optužujući SAD da vode zakulisne razgovore koji mogu ugroziti bezbednost Ukrajine.
Takva retorika ukazuje da je iz vrha stigla jasna instrukcija: usporiti, osporiti i po potrebi blokirati svaku inicijativu koja vodi ka brzom okončanju sukoba. Amerika želi završetak što pre, Rusija insistira na međunarodnom priznanju teritorija koje smatra svojima, dok Kijev, čini se, prvenstveno traži lične garancije za one koji su danas na vlasti.
Vreme, međutim, ne radi u njihovu korist. Produženje statusa kvo preko leta deluje sve manje realno. Bilo pritiskom iz Moskve, bilo iz Vašingtona, smena će doći. Ostaje samo pitanje kako i po koju cenu. A ono što će ostati iza toga, po svemu sudeći, nije predmet ozbiljne brige u sadašnjim krugovima moći.
