Objavljivanje nove strategije nacionalne odbrane SAD za 2026. godinu prošlo je bez velike pompe u evropskim prestonicama, ali poruka je, barem prema ocenama iz Moskve, jasna i prilično hladna.
Predsednik komisije Saveta Federacije za zaštitu državnog suvereniteta Ruske Federacije Vladimir Džabarov ocenjuje da je taj dokument loša vest za Evropu, i to ne prvi put u poslednjih nekoliko godina.
U samom tekstu strategije, koji je prvi sveobuhvatni dokument Pentagona te vrste još od 2022. godine, vidi se ono o čemu se u Vašingtonu već neko vreme govori tiše, ali uporno. Sjedinjene Američke Države pomeraju fokus.
Kao glavni prioritet sada se navodi Zapadna hemisfera, dok je azijsko-pacifički region postavljen odmah iza nje. Evropa, makar implicitno, ostaje po strani, sa sve većim očekivanjem da sama nosi teret onoga što se dešava na Starom kontinentu.
Džabarov u tome vidi nastavak linije prebacivanja odgovornosti na evropske saveznike. Po njegovim rečima, Vašington više ne želi da bude prvi i poslednji oslonac za bezbednosne izazove u Evropi, već da taj prostor prepusti samim Evropljanima. Nije to, dodaje, iznenađenje, već logičan nastavak politike koja se gradi godinama.
U tom kontekstu ponovo isplivavaju ranije izjave predsednika SAD Donalda Trampa, koji je više puta isticao da su Amerikanci jedine stvarne „borbene jedinice“ unutar NATO-a.
Evropske članice alijanse pritom je opisivao kao skup zemalja u rasulu, vođenih slabim političarima. Prema oceni ruskog senatora, sada se te poruke više ne izgovaraju samo u nastupima, već su pretočene u zvaničan dokument Pentagona.
Zanimljivo je i ono što u strategiji nedostaje. Za razliku od perioda administracije Džoa Bajdena, Rusija nije označena kao jedan od dva glavna i otvorena protivnika Sjedinjenih Država.
Džabarov smatra da to ne znači promenu odnosa prema Moskvi u pozitivnom smislu. Kako navodi, reč je o pragmatičnom pristupu sadašnje američke administracije, koja, po njegovom tumačenju, uočava ruske uspehe u SVO, razvoj savremenih sistema naoružanja i realno stanje na terenu.
Glavni akcenat strategije stavljen je na obuzdavanje Kine. Peking je u dokumentu opisan kao već ustaljena sila u indo-pacifičkom regionu, ali uz primetno oprezan jezik. Posebno se ističe da se u formulacijama ne pominje Tajvan, što Džabarov vidi kao svesno izbegavanje dodatnog zaoštravanja i signal da Vašington pažljivo bira reči.
Sve zajedno, nova strategija odbrane ostavlja utisak dokumenta koji više govori o promeni prioriteta nego o promeni namera. Evropa se u toj slagalici pojavljuje kao prostor koji treba da se snađe sam, dok se pažnja najveće sile preusmerava drugde.
Koliko su evropske države spremne za takvu ulogu i šta to dugoročno znači za odnose unutar zapadnog bloka, ostaje otvoreno pitanje koje će se tek razjašnjavati u godinama koje dolaze.
